Image default
Poezija

Armin Huseinović, poezija

K’o Majakovski

Rasporiću Svijet. Po dijagonali.
Do Aljaske.
K’o Majakovski. Od muke.
Iz obijesti.
Zato što imam nož i što mi se hoće.
Zato što je nestalo vina. Zato što je pukla žica.
Zato što niko nije odsvir’o
“Очи черные “. Rasporiću Svijet. K’o Majakovski.
Zato što Hudson nije Neva.
Zato što nemam gdje sakriti svoj zvek. Zato što nema ni Marije ni Ljilje,
da kasne ili se udaju.
Samo gomila koja povraća na
Coney Islandu.
I nju ću rasporiti.

 

Onom što odlazi sam

(Ajdinu M.)
Mora da je bilo tako. Vrane i pokoji vrabac. Jugo.
Ruke su sad već mirne
i ne treba ti svjetlost. Omča na vratu k’o zagrljaj.
K’o prsti voljene žene: vreli i nekako tvoji. Biće da je bilo tako. Nestalo je riječi i
ruke su bile mirne.
Samo vrane i stolica što cvili
pod nogama.
Sad još samo jedan korak.
K’o da je prvi.
Od sebe ili sebi?
(Jer, sam si sad i stolica jeca u mraku.) Ruke se više nikom
ne raduju.
Puštaš ih niz tijelo i ideš.
Sam.

 

Odgovor

(Edini)
Što pijem?
Pijem…
Da te volim
i kad nikog ne volim.
Pijem…
Da ti se vratim
kad se otrijeznim.
Da mi bude do
zagrljaja,
pa da me
zagrliš.
Pijem…
Da mi ne smeta
Tišina.
Da sakrijem nož.
Pregrizem psovku
k’o govno.
Pijem…
Da ležim pored tebe
i kažem:
„Žao mi je.”
I da to mislim.
Da pitaš,
i da šutim.
Ne boj se.

 

Bez nekog posebnog razloga

(Iman)
Ja dođem tek tako.
Bez nekog posebnog razloga. Dođem da odem
i ništa neću.
Dođem da te probudim ili izvučem ispod tuša.
Dođem na pola „Casablance”.
Da te prekinem u jelu ili čitanju knjige. Dođem da zaboraviš
dokle si došla. I ništa neću.
Osim, možda, da zaboraviš dokle si došla.
I da te probudim, jednom. Vrućim kroasanima i čajem. Jabuka s cimetom.
Samo to.
I da te ponekad u zoru,
nazovem iz neke govornice. Kad se barovi zatvaraju,
a ja sam još nedovoljno p’jan da zaspim. Ništa više.
Jer, ja samo tako dođem. Da te nađem
kad se kriješ od ljudi, recimo. Dođem i s ružom, možda.
I, prije nego išta kažeš, teatralno dotaknem obod kačketa i uhvatim prvi autobus.
Jer,
ne moraš ništa ni reći. Ja sam došao samo tako, da odem,
i ništa neću. Jedino možda
da se smiješ u snu. I da te gledam.
Moje smeđe odijelo
prebačeno preko naslona stolice
i cedulja sa naručenim buđenjem. Napolju vrane.
Ništa više, rekoh već. Da me ponekad onako pogledaš i…
I da ti bude drago što sam tu. Da me ponekad onako
pogledaš i…
I da ti ne bude žao što idem
Možda samo malo. Ne, ni to.
Ipak sam tu samo da odem i
ništa neću.

 

Nada (Ništa)

Fascinirana pokretima
barmena, naručuje svoj prvi
koktel. Zove se
Nada
i nosi
bijelu haljinu.
Ja sam
Humphrey Bogart i
Petar Pan.
Dječak sa
nožem u čizmi
i mahmurlukom. Šta radiš za ljubav,
Nado?
Slika.
Aktove.
Ako ti kažem
„IDEMO!”,
hoćeš li pitati
kuda?
Hoćeš li me zagrliti pogledom
i otjerati vrane?
Ili ćeš pobjeći aktovima
i mrtvim prirodama?
Flertovati s barmenom?
Ako ti pružim ruku i kažem
„IDEMO!”,
hoće li ti se znojiti
dlanovi?
Ili ćeš staviti
ruke
u džepove mog
kaputa?
I kasnije,
u vozu možda,
hoćeš li ostati
TOLIKO
blizu?
Ili ćeš reći
„VIDI MJESEC!”
i biti djevojčica?
Nema mjeseca.
Nad Trebevićem
orgulje i
pokoji blic i bijela haljina
nestaje u taksiju.
Pokisli trag parfema.

 


Armin Huseinović: Rođen je 01.09.1982. godine u Sarajevu gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Trenutno je apsolvent na odsjeku za bosanski jezik i književnosti naroda BiH na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Amaterski se bavi glumom i režijom. Pjesme je počeo pisati još kao dijete, u ratu, i nikad se nije uspio riješiti tog isprepadanog djeteta, ni u poeziji, ni inače.

 

 


Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
Armin Huseinović – Vještačko disanje (Smešni Libartes, oktobar 2014)

Ovaj članak je objavljen u decembru 2011, u okviru temata Anatomija antinomija.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Poezija.

Povezani članci

Ivana Sarić, poezija

Vladan Šipovac, Smijeh bez očiju

Slobodanka Živković, poezija

Ostavite komentar