Adriana Zaharijević: je rođena u Beogradu 1978. godine. Jednom prilikom je zapisala da u tom gradu namerava i da ostane, što se uz njeno ime vezalo kao nekakav omen. Tu „beogradofiliju“, mnogi koji su je pominjali, najčešće izvan samog Beograda, shvatili su sasvim ispravno – kao temeljno političku odluku. Ostati u Beogradu i ovde pisati, prevoditi, istupati u ime feminizma, značilo je nastojati menjati ovu sredinu iz nje same.
Posle završenih osnovnih studija na katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta, gde je pod mentorstvom Mladena Kozomare odbranila rad „Prirodno stanje, ugovor i suveren u filozofiji Tomasa Hobsa“, nastavlja studije na Fakultetu političkih nauka, pod stalnim mentorstvom Daše Duhaček. Politička filozofija i interesovanje za teorije prava, uz feminističku teoriju s kojom se, kao studentkinja filozofije, prvi put upoznaje na alternativnom programu Centra za ženske studije 2001. godine, trasirale su njen dalji teorijski rad. Specijalizirala je, magistrirala i trenutno piše doktorsku disertaciju na programima studija roda – kako su nastajali i razvijali se na FPN-u, prateći njihovu institucionalizaciju od samih početaka do danas, kada i sama učestvuje u njoj.
Tokom priređivanja knjige Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, njena interesovanja se sa savremene feminističke teorije i političke filozofije, bar privremeno, premeštaju na istoriju. Iako i danas, kada najvećim delom živi u XIX veku, prebiva u istoriji nekog drugog vremena, nekog drugog prostora, ona se u istoriji kao disciplini oseća kao uljez. Uživa u hibridnosti onoga što piše, i u formi onoga što nastane kao krajni rezultat („filozofski strip“, Hana Ćopić; „filozofski Šerlok Holms“, Paula Petričević). Jedan takav hibrid je i knjiga Postajanje ženom, ljubičasta knjiga s karikiranom viktorijankom na naslovnoj strani (nemoguć spoj haute couture i radnice u rudniku u zahtevu feminizma da govori u ime Žene), koju je objavila Rekontrukcija ženski fond 2010. godine.
Prevodi tekstove i knjige iz feminističke teorije, filozofije i drugih humanističkih disciplina. Najvažniji i najnoviji prevodi su Nevolja s rodom, Džudit Batler (Loznica: Karpos 2010) i Život duha, Hana Arent (s Aleksandrom Bajazetov, Beograd: Službeni glasnik, 2010). Veruje da je prevođenje najtemeljniji vid čitanja. S Katarinom Lončarević piše, razgovara, pregovara, predaje i izvodi deo alternativnog programa u Centru za ženske studije od jeseni 2009. godine. Taj dvojac prkosi svim uvreženim predstavama o idiosinkraziji filozofa/kinja i potvrđuje princip solidarnosti u feminizmu.
Pored Džudit Batler od koje je naučila kako se misli metafizika i kako je teorija ipak neophodna praksi (čak i ako je u ime Žene), na nju je – u različitim životnim fazama – uticalo mnoštvo raznovrsnih ljudi. U tom skupu se moraju naći Žene u crnom, Džo Stramer, nekolicina abolicionista, Mišel Fuko, mnoge žene koje je upoznala na radionicama po Srbiji, i mnoge druge koje je upoznala na teorijskim skupovima u Srbiji i izvan nje. Ostvarivostad hoc koalicija, poput one o kojoj govori Dona Haravej, doživela je s mamama u formiranju novog vrtića.
Pročitajte sve tekstove ove autorke:
Adriana Zaharijević – Biti određeni pol je proces, postojanje (Ecce Femme, mart 2012)
Genealogija ideje žene (Ecce Femme, mart 2012)
Brazilsko proleće (Strašni Libartes, decembar 2018)