Image default
Intervju

Bojan Petrović i Isidor Igić: Srce kao nosač zvuka

Bojan Petrović, nekoliko decenija glavni autor benda Scena, grupi koja za sobom ima nekoliko albuma koje su objavili renomirani izdavači (Goraton, Take it or leave it) i koja isporučuje raskošnu muziku koja se može opisati kao retro-pop pod jakim uticajem klasičnog džeza i svinga (mada stvarno tu svačega ima, neka mi Bojan oprosti). Uprkos velikoj strasti i energiji koju ulaže u svoju muziku, pravi uspeh i prepoznavanje od strane šireg auditorijuma, još se nisu desili. Ovih dana, Bojan vodi klub “VIS Scena”, u kojem je nastupio ogroman broj odličnih (mada uglavnom cover) bendova, koje mala publika u Majdanpeku verovatno nikada ne bi videla da Bojan nije rešio da ih dovede. VIS Scena je jedina preostala oaza rok muzike i dobrog ukusa u Majdanpeku i ova činjenica našem razgovoru daje  melanholičan ton u izvesnoj meri.

Isidor Igić, profesor latinskog jezika u Gimnaziji, rođen u Majdanpeku, tvrdi da je svom gradu dao je sve što se moglo. U srednjoj školi nastupao je u većem broju lokalnih rok grupa, priređivao je muzičke performanse sa recitovanjem poezije, vodio radio emisiju u kojoj je predstavljao nekomercijalnu muziku do koje je bilo teže doći u vreme pre interneta. Doživeo je fijasko kao nosilac liste na jednom od prethodnih lokalnih izbora, kao nosilac liste grupe građana “Okupljanje za Majdanpek i Porečje”, ne osvojivši nijedno mesto u lokalnoj skupštini. Ima utisak da ga po tome više pamte nego po muzici koju već 30 godina stvara. Objavio je veći broj albuma za manje, nezavisne izdavače  (“Slušaj najglasnije”, “Brlog Rec”, Minimalna Izdanja) Nažalost, sve je manje onih koji su raspoloženi da slušaju.

Isidor Igić i Bojan Petrović

 

Gde su se dešavali vaši prvi nastupi? Kome ste svirali?

Bojan: Prvi nastupi vokalno-instrumentalnog sastava “Scena” dešavali su se u majdanpečkom Domu omladine kao i na prostoru ispred gradske fontane. U to vreme radio je i bioskop na čijoj smo bini nastupali nekoliko puta pa čak i pobedili na nekoj lokalnoj gitarijadi. “Scena” je u to vreme bila petočlana ekipa. Te 1983. ili 1984. godine nastupili smo i u Beogradu na Palilulskoj rok olimpijadi, na kojoj su nastupali samo beogradski bendovi, a mi smo se prošvercovali među stotinak bendova i pobrali aplauze. Od 1985. godine, kada sam otišao u Kragujevac na studije, upoznao basistu Jocu i napravio novu “Scenu”, svirali smo više u Kragujevcu nego u Majdanpeku. Tih godina nastupali smo i u Beogradskom SKC-u, Dadovu i na Tašu. Nešto kasnije, čini mi se 1996. godine, učestvovali smo i na Beogradskom proleću. U stvari “Scena” je bila koncertno aktivna samo do 1990. Svirali smo uglavnom, u to vreme, mlađoj publici, recimo od 18-30 godina koja nas još uvek sluša, ali sada sa 50+, hehe.

Isidor: Moj prvi bend nastupio je 1992. godine u “Maloj sali” Doma omladine u Majdanpeku. Devedesetih su koncerti u Majdanpeku bili dosta redovna pojava i u gradu je sviralo puno lokalnih bendova. Do kraja devedesetih, svi mi smo već imali dosta svirki za sobom, zahvaljujući činjenici da je bilo lako dogovoriti se u vezi sa organizacijom grupnih nastupa sa ljudima koji su vodili Dom. Sada to zvuči neverovatno, ali na “Đurđevdanskoj gitarijadi”, koja je bila održana 1994, nastupilo je 18 originalnih postava, koje su, uglavnom, imale originalni, autorski repertoar. Našu publiku činili su uglavnom srednjoškolci, društvo iz razreda i umeli su da budu veoma zahtevna publika: često bi se desilo da dobijemo komentare poput: mnogo ste grešili… Ja lično uvek sam takve komentare smatrao stimulativnim. Ne sećam se da je  Scena imala takvih problema, vi ste uvek svirali gotovo besprekorno.

Da li je publika koja posećuje koncerte danas drugačija?

Bojan: Kod mene u kafeu publika jeste u proseku malo starija nego ona iz 80-ih, od 25 godina naviše. To su u stvari više „svirke” nego koncerti, a situacija je takva jer današnja omladina ima neke druge „idole” i druge „vrednosti”, tako da su sa ove strane barikade ostali ipak samo oni koji su dobru muziku slušali i u mladosti. Ranije su se koncerti više slušali u tišini, a posle svake pesme bilo je aplauza. Sećam se da su  devojke plakale kada smo svirali našu najbolju pesmu, pop baladu „Zauvek”, a aplauzi su trajali i po nekoliko minuta. Danas se više pije i luduje, a manje sluša i uživa na pravi način u muzici.

Isidor: S tim bih se i ja složio. Danas imam utisak da je muzika samo kao neka vrsta podloge, služi stvaranju buke i atmosfere, i generalno ima znatno manji značaj nego ranije. Moja generacija je muziku doživljavala kao stav, nešto što određuje sistem vrednosti i usmerava, nešto što nije samo da se sluša, nego se i živi.

 

Koliko se promenio vaš odnos prema stvaranju muzike tokom godina?

Bojan: Mnogo sam pesama komponovao za ovih 40 godina, koliko se bavim muzikom. Nemam tačnu evidenciju ali sam stigao do 460 i neke. U pitanju sa razni muzički stilovi. Džez, fank, pop, rok, alternativni rok, pank, indi, elektro, chill out, soul, muzika za decu i lutkarsko pozorište pa čak i muzika renesanse. Ono što je zajedničko za sve ove stilove, a vezano za komponovanje, je da nikada nisam mogao samo da sednem i uradim pesmu. Uvek je inspiracija dolazila odnekud i nikad kraja tome. Stalno mislim prestaće, ali nije. Sa većim ili manjim pauzama muzika je svirala u mojoj glavi, a ja sam samo hvatao beleške. Dosta toga sam sačuvao na 7 magnetofonskih traka i 39 audio-kaseta. Pravio sam i višegodišnje pauze u komponovanju, kada sam se bavio nekim drugim stvarima, uglavnom vezano za muziku. Upravo sam u nekoj potpuno novoj fazi kada komponujem pesme, za koje bih rekao, kao da mi akorde diktira Džon Lenon lično, sedeći na mom levom ramenu, retko na desnom. Završio sam 16 novih pesama iz mog “Bitls” opusa i sada razmišljam šta sa njima.

Isidor: Malo se promenio moj stav u vezi sa stvaranjem muzike. Još kao srednjoškolac inficiran sam minimalnim i konceptualnim pristupom muzici, sledeći devizu “less is more”. Muzika koju i danas najviše volim je autorska, singer/songwriter muzika u kojoj je važno „svirati tri akorda I reći istinu”. U međuvremenu sam samo tehnički malo usavršio sviranje ta pomenuta tri akorda, ali se sem toga, ništa značajno nije promenilo.

 

Da li postoji neko mesto na kojem bi želeli da svirate?

Bojan: Najvažni nastupi u mom životu su vezani za majdanpečki cover band “The Dunsters” (Dunsteri), sa kojim sam tri puta svirao u Hard Rock Cafe-u u Bukureštu. Ima jedno mesto gde bi voleo da sviram pesme “Bitlsa”. Pogađaš? Liverpul, Cavern club.

Isidor: Moje muzičke ambicije su udarile u zid, da tako kažem, kada je Žikica Simić nedavno, u jednom izdanju emisije “Neonska duga”, koju vodi na Radio Beogradu 2, pustio jednu moju, novu pesmu, i to uz najavu koju nikada u životu neću da zaboravim. Meni su njegove emisije dugi niz godina bile jedini prozor u onaj svet, kojem sam želeo da pripadam. Po mom mišljenju, ne postoji veće priznanje koje bih mogao da zamislim.

Što se mesta za svirke tiče, odavno dogovaram sa Bojanom nastup u njegovom kafeu, ali neka sve ovo prođe. Trebalo bi da malo sednem i usviram neki repertoar, da se ne obrukam na tom lepom mestu.

Šta još niste uradili u muzici a želeli biste?

Bojan: Osim komponovanja, snimanja i sviranja bavio sam se i slušanjem. Kao što znaš imam jednu od najvećih muzičkih kolekcija u staroj Jugoslaviji. Radio sam na radiju, kao DJ u diskoteci, kafićima i na žurkama, imao školu gitare, a sada sam vlasnik kluba u kome se održavaju jako dobre svirke. Idemo redom. Uskoro izlazi drugi singl sa dve numere “Ti nisi taj” i “Zauvek”, potom i album na proleće sledeće godine, pa nadalje sve što je vezano za promociju. Najveća želja mi je da se “Scena” ponovo okupi u velikom sastavu od 11-17 članova koliko nam je potrebno da na bini izvedemo ono što smo snimili. Ako ništa drugo, mogli bismo da okupimo sedmorku i prilagodimo aranžmane. Kao drugo imam neke ideje vezano za te nove pesme, koje nemaju veze sa “Scenom”, a za koje su tekstovi na engleskom, pa se može desiti da probam nešto “napolju”. Osim toga radim i na ogromnom repertoaru pesama svih žanrova, ustvari radim matrice sa kojima bi voleo da nastupam gde god budem mogao. Treće, razmišljam o otvaranju sopstvene izdavačke kuće koja bi izdavala samo kvalitetne izvođače koje drugi neće.

Isidor: Kao što sam već rekao, moja najveća ambicija je da moja muzika bude prepoznata od strane određenih ljudi i publike koju smatram veoma sofisticiranom i rokerski pravovernom, na neki način. Sa ponosom ističem da su se moje pesme mogle čuti u emisijama poput “Noći veštica”, “Popdepresija” i “Neonska duga”. “Dugu” smatram najkvalitetnijim radio magazinom koji postoji u regionu i jednom od najboljih na svetu. Želeo bih da snimim još poneku pesmu, to bi bilo sve.

 

Da li postoji publika u Srbiji za autorski izraz koji negujete?

Bojan: Sigurno da je ima. Međutim, našao si mi slabu tačku. Ono što me boli svih ovih godina, a “Scena” postoji čitavih 38, je to da nismo uspeli da dođemo do ljudi, do publike. Pošto smo odavno samo studijski bend, sigurno je to što ne sviramo jedan od razloga. Drugi razlog je što nemamo novac za snimanje skupih spotova kao i novac za marketing. Svi oni koji kod nas slušaju “Oktobar 1984”, hrvatske “JINX-e” ili Aleksandru i Kristinu Kovač sigurno mogu biti i naša publika, ali ne znaju da postojimo. Trudim se da to ispravim, šaljem snimke svima, od televizija i radio stanica, preko novinara i muzičkih kritičara, do izdavačkih kuća širom sveta. Slušamo se u Hrvatskoj i drugim bivšim republikama možda i više nego kod nas. Upravo sam ovih dana poslao singl i na oko 300 svetskih džez radio stanica.

Isidor: Postoji određen broj ljudi koji dolazi na koncerte i još uvek sluša radio i koji pripada nekoj srednjoj generaciji, koja polako prelazi u stariju. Meni je to dosta. Ja sam od samog početka bio prilično svestan da od svoje muzike nikada neću moći da živim ni da zaradim, zato sam otišao u prosvetu. Tada sam mislio da će mi to ostaviti dovoljno vremena za muziku, i neko vreme sam bio u pravu. Sada se i to promenilo, ali i dalje pišem, objavljujem na blogu i ima me u nekim književnim časopisima, kao što su Libartes i Buktinja, npr. Meni je teško da zamislim poeziju bez muzike, i zato nastavljam da sviram.

 

Bojane, ti si napisao ogroman broj pesama. Da li se neka po nečemu izdvaja od ostalih?

 Bojan: To je sigurno vec pomenuta pesma “Zauvek” nastala 1983-e godine, snimljena tek sada. Sve pesme koje radim poslednjih meseci su vanserijske i jedva čekam da ih nekako prezentujem, možda sa novim, mladim britanskim bendom.

Isidore?

Isidor: pesma koju bih izdvojio je “Sad” i možete da je nađete na Jutjubu. Moj drugar Marko Dabetić je kreator spota.

 

Bojane, koliko je bilo potrebno vremena da zaokružite rad na albumu pošto ne živite svi u Majdanpeku?

Bojan: Sve albume smo dugo pripremali i snimali. Na prvom smo radili tri godine, a potom celu godinu snimali. Drugi se krčkao 5-6 godina ali je snimljen za nekih šest meseci. Za treći album nam je trebalo deset godina komponovanja, snimanja u sedam studija, ponovnog miksanja i traženja izdavača. U “Sceni” je danas šestoro ljudi koji žive u Beogradu, Kragujevcu, Požarevcu, Zaječaru i Majdanpeku. Pored nas na albumu je učestvovalo više od trideset gostiju. Samo na gitarama smo imali osmoricu momaka. Snimali smo duvački big band, gudački kvartet, flautu i klarinet…

 

Isidore, kako nastaju tvoji albumi?

Isidor: Sve je to „uradi sam”. Prvih nekoliko albuma sam potpuno sam komponovao i odsvirao sve instrumente, u kućnom ambijentu, uz pomoć nekoliko softvera za muziku. ali sam na vreme shvatio da su dve glave pametnije, pa sam počeo saradnju sa odličnim multimedijalnim umetnikom, Džoni Promisom, koji je doneo puno toga u tehničkom, i kreativnom smislu. Pritom, svira nekoliko instrumenata kao i ja, i ja sam jako zadovoljan kako sada sve to izgleda i zvuči.

 

 Koji je tvoj omiljeni nosač zvuka?

Bojan: Srce.

Isidor: Šta ja da kažem kad Bojan ovako odgovori? To je to.

 

Kažite mi koja bi tri albuma poneli na pusto ostrvo?

Bojan: Tri primerka “The Beatles – “Sgt. Pepper’s Lonely Heart Club Band” (da se nađe kada izgrebem ploču ili cd).

Isidor:  Joy Division- Closer

The Doors- Morrison Hotel

Nick Cave and the bad Seeds- Your Funeral…my Trial

pokušao bih da prošvercujem i Neil Young- Everybody knows this is nowhere.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Intervju.

Povezani članci

Ida Prester: Zapad ima prednost u civiliziranosti, naša prednost je srce

Slobodan Tišma: Biti bez otklona to što jesi

Miloš Biković: “Glumac bez publike ne postoji”

Ostavite komentar