Image default
Poezija

Bojan Šaptović, poezija

Opet, Opet

Život je zver koja znoji šumu.
Proveravam.
75 libela; Ni za javno uporabo;
Na sledećem koraku – livnica Požega.
Nije kasno.
Treba reči navikavati na vazduh.
Pratiti promene.
Sa zamkom, šumom, šinom i jezerom.
Menjati kanale.
Mrest,
ah, taj mrest!
More 16:9;
Jezero 4:3;

Ostaje još 7 TV dana;
Da kažem čisto, providno,
kroz stakleni sprovod vazduha na jezeru.
Prošaptah,
da ne kažem glasno:
strah od sebe je carstvo straha.

A gde to drugi i postoje?
Voda je prazna i nemoćna.
Korisna.
Krotka, pripitomljena
uprljana radom.

Pije ugljene gareži hidrata.
Pije hlor i kontekste znoja.
Pije nestvaran dodir koji se dešava bilo gde.

U pretnji ispruženoj kao ravnica.
U dubini koja ravnja naše more.
Ili sve ravno što nije voda,
a uvodi u pitomo.
Mirno kao jak miris.
Mirno kao kuće koje se znoje.

Hrabrost je čudo koje nastaje u trenutku.
7 svetskih čuda su negde drugde.
Tamo gde ti ne živiš.
Postavljaju ih tako da se ne vide.
Ali da ipak znaš kako negde postoje.

Svako čudo je za po jedan dan.
Gradski prevoz je čudo.
Kreće se linijama vodovoda,
nizvodno po kanalizaciji,
traži periferiju,
doziva periferni vid,
pomažu mu zemlja i voda
i
te rupe
u kojima se ne javljamo na telefon.
Te rupe koje su prazno plave.
Rupe koje imaju najviše tela, udova, glava
i najviše liče na sve rupe na svetu.
Kamene ušne rupe:
Prećutale za prazninu.
Izvisile za mrak.
Neokrenute oko sebe.
Rupe starih majstora nabrajanja.

 

***

 

Da li je bilo koji čovek ceo?!
I nervozni mravi i vrapci?

Jedno su noći.
Drugo crne zvezde
i meseci i sunce.

Ostali su smakovi.
Svet se sjaji dok krademo vazduh.
Zadržava dah dok čita poslednji natpis.
„Kontra na Poniki; Morski plodovi, pogotovu rakovi, oni dodaju smisao istoku i zapadu.“
Na terasama, daske obučene u skupe materijale. Ostali smo bez ideje da smemo mokriti i
smišljati koji nas predeo na šta podseća.
Ispred pekare u kojoj je hleb bio pola evra.
Šta god da govorimo
iskrivićemo sliku o sebi.

Prelistaj zato ekonomične vaučere.
Upoznaj u sebi heroja od 13 godina
koji umire sa 43.
Napni herojstvo.
I misli na patke,
a da misliš pekinške,
a samo patke da kažeš!
Da mozak bude kao ubosti prstom!
Da sivo bude usijano sivo!
Da ne možeš da pipneš koliko si se istegao da pokažeš!

To se prodaje! TO!

Posle.
Dugo posle.
Zato što se skidaš sporije od mog pogleda na svet.

Opet.
Drugo opet.
Kao promena kažnjena novonastalom gravitacijom,
rešetkama sanjaš kako prebacuješ sebe i svoj otok
i preskačeš razdaljine režimom uskog cevotoka.
Tu su i ruke koje kažu – ja ne znam šta jeste
i vraćaju se na svoja mesta.
Umesto tebe na mesta.
U plastičnu bocu ili debelu sportsku kesu
u koju se pakuju snovi
što vode u dugi vratolom kupovine.
Čak do druge glasačke zone.
Do prodavnice koju zovemo “Bog Otac”
U kojoj se preko noći pojavljuju ta neonska, žuta, rezervna svetla
samo da se uključe i nestanu.
Prvo iza paravana, pa iza blanko potpisanih ugovora
i opet
žuta sijalica, rasuta novonastalom situacijom,
balans u koji se kune majka prepelica što liči kao jaje jajetu.
Toliko liči da se ne sećaš da li se okreće oko njega ili naglo staje.
Ili bilo šta što brzo raste, a da nije ptica.
Možda bor?
A da ne leti kao neka kukavica
(mada ni ona ne leti, ona kruži, više kao neko osećanje nego kao ono što stvarno jeste).
Da ne može da pliva daleko kada zagusti
nego da se komplikuje u visini tvoje glave.
Opet da bude nisko, a ponovo visoko.
U Nizozemskoj, Panoniji
i Vojvodini.
U patosu po amplitudi,
horizontali, pravom uglu, paraleli.
Kupi, zaplovi,
pa duguj po diagonali.
U vozu na površini.
Ravnici, ravni, neravnini.
Na osmatračnicama za golo oko.
Sa jezera prikupljena misao.
Misli poturene pod uši.
Da unutrašnjost sobe ne iscuri.
Obuhvaćena sva moguća i nemoguća otkrivena čula.
I kosa.

***

Dosadno kopni bronzana nedelja
sa suvišna dva lenja dana.
Do vas dopiru vesti
kako je na nekom autoputu Beograd – Aleksandrija
podleteo kamion,
poginuo auto.

Po strogoj debeloj zgradi trudnoj od selidbi,
praznoj od stanova
ruke su pronašle tvoju oblu mesečinu.
Usta duplu resicu.
Smejemo se,
a onda ti poludiš:

„Kome ja trebam?”
„I šta je tebi sedam?!”
„To kada bi se pojavilo, pojavilo bi se Tobise!”
„To bi se sa Tobise mnogo lakše radilo!”
„Kao De Sad bizona svojeglavo!“
„Kao konjića u gepek!“
„Čuješ kako tapka u inkubatoru
neopevana sedmica u kojoj si rođen?“
„Šta ostane iznesi da vide ljudi.“
„Ljubidav na sve spreman da čovek može da voli!“
„Ljubidav tačka av tačka laje!“

Vazduh udiše kiseonik, a izdiše vodonik.
Telo je tu da pokazuje veliku gledanost,
ali apsolutno netačno je sve
ako u mene gledaš kao na neku nacionalnu televiziju.
Kao na nesreću merenu u litrima.
Ili toponime koji se ne razumeju.
Prljavi od prosutog stakla
u sudoperu od čistog metala.
Na odeljenju za pravljenje ogledala
dođe nam na isto:
jedan litar stakla,
sedam godina nesreće.

Ali to se ne dešava na ovako dugim putovanjima
kada i putevi počnu putovati.
Da ne zakasniš
obećaš hranu,
obećaš prevoz. Obećaš i osećanja koja još nemaju ime i
dug put prekriješ dodirima.
***
Pune se korita slanom vodom,
pune se baseni.

I sve teče. Sve se nema.

Ja se skoro nikada neću vratiti, o madre (http://bit.ly/QkIDZs).

Čak i kada se vratim,
ja sam došao samo da umrem,
možda još jednom da vidim more,
ili da prevarim svoje osećanje da negde postojim
ovako zreo i mlad.

 


Bojan Šaptović: rođen je 1. 1. 1985. godine u Arilju. Objavio knjigu pesama Ti si u Berlinu na Pesničenju. Objavljivao u Kvartalu, Odgovorima. Ako napišete njegovo ime na Google pretraživaču sigurno ćete saznati više nego u ovoj biografiji.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2012, u okviru temata Apokalipsa (malo) sutra.

Pročitajte i ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Možda će vas interesovati i:

Ivana Maksić – Plivanja i jahanja

Povezani članci

Maja Korolija, poezija

Marko Paunović – Kamerni koncert za ambijent i dvoglas

Tihana Tica, poezija

Ostavite komentar