Kraj vrata koferi. Sestra drži svoju omiljenu lutku i rukavom briše suzne oči i nos. Na drugom kraju hodnika sjedi brat i prstom, po podu ispisuje nešto samo njemu vidjivo. Ne diže pogled. Nema snage da je pogleda. Zna da će zaplakati ako to učini i biće teže oboma. Htio je makar toga da je poštedi. Želio je da bar neko vodi brigu o njoj.
Čuo se tup udarac. U sobi se opet nešto polomilo. Nije prvi put, ali neka bude poslednji! Hoće li ih iko čuti ako vrište?
Zašto bi, kad ni do sada nije! Koliko je puta svojim majušnim rukama grlio sestru i pjevao joj pjesmu, da nju poštedi tog urlanja u susjednoj sobi. Beznadežno je, znao je to. Ipak, nadao se da je može zaštititi.
Dok je prstom pratio krivudavu liniju na tepihu, pokušao je da se sjeti samo jednog dana kad su bili srećni. Šta je to sreća uopšte? Drug u vrtiću mu je pričao kako ga je jednog vikenda tata izveo u park, posle mu je kupio sladoled, a mama je za to vrijeme kod kuće pravila kolače. ,,Cijela je kuća mirisala na njih.’’, rekao je drug. Sreća, je li to taj miris kolača u kuhinji ili šetnja sa tatom ili prosto držanje mame za ruku kad ideš ulicom? On nije mogao da se sjeti ni kad je sa mamom negdje išao.
Jednom je čak izmislio da ga boli zub. Plakao je čitav dan, nije otišao u vrtić, zvao je mamu na posao, molio da ga vodi kod zubara. Napokon, oko pet sati popodne mama je rekla da stiže kući i sve će biti kako treba. Sakrio se u kupatilo i skakao od sreće. Mama će doći i ići će zajedno kod zubara, a pošto će zubar reći da je sve u redu, onda će ga ona povesti na sladoled, mislio je. Marija mu je rekla da nju mama uvijek vodi na sladoled ili kolače kad idu u šetnju.
Oko sedam sjedio je u jakni na podu u hodniku i čekao. Kada se pojavila na ulaznim vratima počela je da viče na njegovog oca, kako je mogao da mu dozvoli da sjedi na podu, prehladiće se. I zašto ga nije poveo kod tog „glupog doktora”, ne može sve nju da čeka. Njemu je bilo žao tate. Ležao je na krevetu, pored prazne rakijske boce i nije umio da se odbrani tolikoj navali maminih ružnih riječi. Kada je prekinula svoj monolog već je prošlo osam sati. Prišla mu je, skinula jaknu i rekla da će sve biti dobro, samo da legne da spava, sjutra ga ništa neće boljeti. Na kraju dana osjećao se krivim, jer je cijelo vrijeme mislio na sebe, nije brinuo o sestri. Zaboravio je da joj da nešto da jede, jer je on zbog izmišljenog bola gladovao cijeli dan.
*
Čula su se vrata od sobe. Podigao je pogled i vidio majku kako neuredne kose i razmazane šminke izlazi iz sobe. Nije se osvrnula na njega. Skoro da ga je i zgazila kad je prošla. Povukla je djevojčicu za ruku, izgurala kofer napolje i sa treskom zatvorila vrata za sobom. Uspio je da uhvati sestrin pogled samo na tren. Iza suza koje su joj maglile pogled sijale su njene nježne, naivne, plave oči. Kao da ga je molila da je uzme kod sebe, kao da je preklinjala da je bar on ne napušta. Šta je mogao da uradi? Na trenutak je bio postiđen što se nije sjetio da bi možda mogao da je povede u vrtić i zamoli vaspitačicu da ih oboje uzme kod sebe. Vjerovao je da bi ona to uradila. Bila je tako mila i ljubazna prema njemu. Krivio je sebe što se toga nije sjetio trenutak ranije.
Oprezno je ustao sa poda i prišao vratima roditeljske sobe. Tata se klatio na ivici balkona sa bocom u ruci. Polako je zatvorio vrata i vratio se u hodnik. Nije htio da prisustvuje kraju tatinog boravka na ovom svijetu. Dovoljno je bilo što se njegov srušio. Da je sestra sa njim znao bi šta da radi. Morao bi o njoj da brine. Ovako nema nade i nema svrhe bilo šta pokušavati. Izašao je ispred stana, sjeo na stepenice i čekao. Nije znao šta čeka. Oko njega su samo tišina i mrak. Dlanovima je pokrio lice i pustio da suze teku same. Sestra nije bila tu, mogao je da dopusti sebi da plače. Nema ko da ga vidi. Niko neće doći. Niko se neće zapitati gdje je i šta radi. Ko da se pita? Ostao je sam, zemlja je počela da podrhtava i da se otvara pod njegovim nogama.
Bojana Draganić je rođena u Nikšiću (Crna Gora), 17.10.1987. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u rodnom gradu. Sa nepunuh devetnaest godina dolazi u Beograd, gde upisuje biohemiju na Hemijskom fakultetu. Aprila 2012. godine dobija zvanje diplomiranog biohemičara. Na istom fakultetu, nastavlja master studije iz biohemije i ostaje da živi u Beogradu. Pisanjem se bavi od osnovne škole. Tokom marta i aprila 2012. je pohađala kurs kreativnog pisanja ,,Ja na papiru’’, u organizaciji ArtBoulevard-a. Tada, prvi put objavljuje neke svoje radove (Ključ, Vezati se, Molitva, Razgovor, Krug i Okviri) na ArtBoulevart blogu, za potrebe samog kursa. U septembru 2012. započinje slanje svojih radova u želji da ozbiljnije počne da se bavi pisanjem. Njene priče su objavljene na prozaonline.com u oktobru (Vezati se) i novembru (Prolaz) 2012. godine.
Naslovna fotografija: Matthew Henry
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2012, u okviru temata Apokalipsa (malo) sutra.
Pročitajte i ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.
Možda će vas interesovati i:
Vojislav Radojković – Odlomak iz romana Patuljci broje do sedam