Image default
Proza

Vojislav Radojković – Odlomak iz romana Patuljci broje do sedam

Svetislav je ležao na velikom šarenom peškiru, nogu zabodenih u sitan pesak. Držeći ruke ispod glave, gledao je ženu u jednodelnom kupaćem kostimu, izazovne zadnjice, sa leđima nimfe preko koje je padala duga kestenjasta kosa. Žena je polako ulazila u more. Na svaki talas koji joj se razbijao o kolena, malo se propinjala na prste. Stajala je u plićaku i penušavom vodom kvasila ramena i umerene grudi. Pre nego što je zaronila, okrenula se i mahnula Svetislavu. Sačekao je da ispliva, zatim je, pokrivši glavu slamnatim šeširom, zaspao.

Sanjao je krčmu na raskrsnici puteva. Sedeo je unutra sa dvojicom patuljaka na hoklici za malim stolom, sav pogrbljen. Večerali su kuvane svinjske noge. Slaba svetlost lojanica jedva ih je osvetljavala, ali po žamoru je znao da u krčmi ima još ljudi. Patuljci su neprestano brojali do sedam, iznova i uvek iznova. Lica su im prvo bila zgrčena, ali oko pet su se opuštala, a na broju sedam osmehivala i tako neprestano. Pitao ih je zašto broje? Ustima punim svinjskog mesa, jedan je uz prekide objasnio: ako prestanu da broje, on će umreti. Načuljio je uši i nepregnuo oči, razaznavši da je za svim malim stolovima isto. Svuda okolo sedeli su patuljci i kao mantru ponavljali:

− Jedan, dva, tri… , pet, sedam, dva… sedam… − brujalo je sa svih strana.

Drugi je dodao:
− I, ako prestanemo… da jedemo… svinjske noge… umrećeš.

Svetislav se nasmejao i lupio mu je šamarčinu preko zuba sitnih kao kod glodara. Udareni patuljak, istaknutog čela, širokog pljosnatog nosa, sevnuo je ukočenim očima i pljunuo polusažvakanu hranu na sto.

− Ustani, ovaj ovde nije vredan truda! − rekao je.

Drugi patuljak nije odgovorio, još brže je žvakao i brojao, brojao je za dvojicu, gušeći se svinjskim nogicama.

− Izvini… odmah se izvini… i poljubi ga u ruku… molim te… .
Svetislav je jedva čuo njegove zagušene reči. Pogledao ga je i u zbrčaknom licu prepoznao svoje crte. Ruka drugog patuljka stajala mu je ispružena ispred nosa. Mogao je da oseti miris svinjske masti sa njegovih kratkih prstiju i da vidi filigranski, ženskasti prsten: srebrni leptir, fini rad. Svetislav je proključao strašnim besom i još jače odalamio patuljka, koji je od siline udarca odleteo ispod stola. Tog trena, u krčmi je dunuo vetar i pogasio lojanice. Osetio je kako mu u grlu zapinje komad kuvane svinjske kože. Više nije mogao da diše. Gušeći se i puzeći po mraku, pokušavao je da napipa ruku sa spasonosnim leptirom i da je poljubi, ali pod krčme pretvorio se u usijanu žitku masu koja mu je ulazila u oči, u nos i punila širom otvorena usta bez daha.

− Svetislave, šta to radiš!?

Probudilo ga je drmusanje po ramenu i hladne kapi po leđima. Okrenuo se, brišući pesak sa lica; jedva je video ženu koja je zabrinuto stajala iznad njega i sa čije kose se cedila slana voda.
− Ja… . mora da sam zaspao i okrenuo se u snu… i ovaj prokleti pesak, ušao mi je u usta − kašljucajući je promrmljao.

− Hajde, ljubavi, ustani. Idemo da se umiješ. Sav si se uvaljao… Hajdemo, oko tebe se skupio narod, mora da si nešto buncao, kada se svi ovoliko smeju.

Uzela ga je pod ruku i odvela do prvog lokala na plaži. U WC-u je dugo ispirao oči pre nego što su seli za sto pod ogromnim heineken suncobranom, gde je istoimenim pivom u dugim gutljajima ispirao grlo.

− Izgoreo sam kao rak − došavši sebi, obratio se ženi koja ga je brižno držala za ruku − Da nije bilo tebe, verovatno bih se ugušio onim jebenim peskom…

− Potpuno si blesav. Sladak si kao dečak i blesav − osmehnula mu se.

Zatim je ispila svoju limunadu. Bilo mu je navrh jezika da kaže: „Zaljubio sam se. Zaljubio sam se u tebe. Volim te i zaljubio sam se. “ Čak je otvorio usta, alibudući da to nikada nikome nije rekao, ispustio je samo jedan uzdah.

− Hajdemo u sobu. Nije mi više do sedenja na plaži − Svetislav je ustao i po torbici tražio novac da plati.

− Ali ja bih još da plivam. Ne ljutiš se?

− Ne, ne ne… Sve je u redu. Ti ostani, a ja idem u sobu da se namažem kiselim mlekom i malo da čitam. Čekaću te.

− Jesi li siguran?

− Da, da, ne brini ništa, vidimo se kasnije.

Dao joj je dugi poljubac. Žena je lakim koracima otišla i skočila u more. Svetislav je krenuo ka hotelu koji nije bio baš blizu plaže koju su odabrali za kupanje zbog finog sitnog peska. Hodao je uzanim ulicama, zagušenim parkiranim automobilima, pokušavajući da ne misli na san koji je, bio je ubeđen, jedva preživeo. Kao dečak, već je letovao u tom istom mestu, stešnjenom između mora i Olimpa. Sredinom šezdesetih godina, dok je Grčkom vladala vojna hunta, bilo je malo turista. Stanovnici su ploveći drvenim barkama lovili ribu i tek počeli sramežljivo da se bave turizmom, izdajući svoje skromne kuće za smešno malu cenu. U razmaku od četredestak godina, nestale su u crno zabrađene bake koje su sedele, okružene rascvetalim lijanderima ispred kapija i glasno dozivale musavu dečurliju. Umesto njih načičkali su se kafići ispunjeni mladim, uglavnom, istetoviranim strancima. Nestale su i taverne drvenih stolica i stolova u kojima su brkati ribari u majicama na bretele ispijali vino ili „uzo“, njih su nasledili razmetljivi restorani. Nekada je na sve strane mirisalo na svežu morsku ribu, na zrele breskve, dinje i ogromne lubenice. Svetislav je širio nozdrve, pokušavajaći da prizove arome koje su mu kao dečaku postale jedine asocijacije na more, ali osećao je samo izduvne gasove upaljenih automobila, na svakih desetak metara u nos mu je udarala izgorela mast iz restorana brze hrane i u krajnjem naprezanju čula, osećao je lelujave tragove u vazduhu od zaštitnih krema za sunčanje nanesenih na tela oskudno odevenenih devojaka koje su ga mimoilazile. Sporo hodajući u sunđerastim papučama, pokušavao je da se seti gde su se nalazile stare bele kuće sa plavim prozorima čije su tragove zametnuli hoteli i pansioni sa balkonima pruženim do pola ulice. Većina je imala prodavnice prenatrpane šarolikom robom u prizemlju u kojima su se gurali turisti u potrazi za jedinstvenim suvenirima. Jedino je pravoslavna crkva u centru ostala ista i služila mu je kao kakav-takav orijentir. Pogled mu je otišao gore, ka njenom sjajnom krstu na vrhu i prvi put u životu je pomislio na brak.

Afera, trenutna veza, ljubav, Svetislav nije bio načisto šta mu se dešava, u svakom slučaju osećao je neke nedefinisane emocije koje su ga navele da odabere isto mesto za letovanje u kome se kao jedanaestogodišnjak prvi i jedini put zaljubio, u prozirnu devojčicu iz Nemačke, igrajući se sa njom u pesku, i kojoj je kasnije godinama pisao nevešta pisma na engleskom. Prvi put došao je u to grčko mesto kada je njegova majka kupila novog fiću i jedva nagovorila Spomenku da sa decom krenu na put. Rekla joj je, a Svetislav je čuo i sav ustreptao odmah preneo Milanu, rekla je:

− Spomenka, nikada nisi bila na moru i u inostranstvu; e rešila sam da te vodim, i nema rasprave! Ideš sa mnom i neću ništa da čujem.

Pregovori sa Milanovim ocem trajali su mesecima, ali na kraju je popustio i one su sa decom krenule. Dobrila je sve platila. Rekla je, i to je Svetislav čuo:

− Znam da nemaš para, nemaš pasoš, ali ne brini, ja ću sve srediti.

Želim da napomenem, Vaša ekselencijo, možda ne znate, da nam Grci nisu naplaćivali putarinu. Samo nama; svima jesu, pa i svojima. Držali su se nekog dogovora, potpisanog još dok su obe naše države bile kraljevine, o besplatnom prolasku – ali eto, kada smo mi napravili auto-put, mi nismo fermali dogovor… Tek onda kada smo prekršili ugovor, oni su počeli sa naplatom… Meni to deluje kao interesantna informacija. Vraćam se na priču…

I tako, Svetislavu je sve to prolazilo kroz glavu, dok je u sunđerastim papučama, trpeći opekotine po leđima, išao ka hotelu. Kod pošte rešio je da pozove Milana.

− Ej, stari jarče, znaš li odakle te zovem?

− Čekaj da pogodim… Iz nekog ćumeza, krešeš neku klinku.

− Kada već spominješ kresanje, je l’ se sećaš one moje bakute? Ej, bio sam ponovo sa njom i njenim mužem. Nećeš mi verovati ko je on!

− Neću!

− Ma on ti je vođa jedne opozicione stranke, ušli su u parlament. Ne mogu da se setim kako se zove. Ali sve vreme dok sam mu obrađivao ženu, urlao je: „Razbij je, majstore!“
− Ej Svetislave, ako me zbog toga zoveš, prekidam razgovor. Puna mi je glava svega i svačega…
− Ne čoveče, ne zovem te zbog toga. Ti si spomenuo kresanje, pa sam se setio… Znaš li odakle te zovem?
− Rekoh ti da ne znam.

− Zovem te iz Platamona… Sećaš li se Platamona?

Milan mu nije odmah odgovorio. Sedeo je u usijanoj kancelariji, mučio se sa kompjuterom koji mu je uvalila direktorka i trebalo mu je malo vremena da shvati šta mu prijatelj priča.
− Alo, Milane, jesi li tu?

− Jesam, kako mogu da zaboravim svoje prvo letovanje… Otkuda ti tamo? Što se nisi javljao? Šta se dešava sa tobom?

− Ma nemam pojma, zadnjih meseci sam sa…

− Alo… slabo te čujem. Sa kim si?

− … sa Jelenom, tvojom komšinicom. Je l’ me čuješ?

− Čujem te. Otkuda ti sa njom? Da nije ona malo matora za tebe i otkud vas dvoje baš u Platamonu?
− Prvo sam je našao na fejsbuku i počeli smo sa porukama, zatim sam je slučajno sreo u gradu i… zato te zovem. Čoveče, nešto mi se dešava u zadnje vreme. Rasejan sam, ne muvam ribe, hoću da budem samo sa njom.

− Sveto, crni sine, da se ti nisi zaljubio pod stare dane?

− Jebem li ga, nemam pojma… Nemam pojma ni šta je to… Nego, hteo sam da te pitam, kako se zvala ona mala Nemica što sam je upoznao ovde, u Platamonu?

− Ona pirgava, sva providna… čekaj… mislim nešto kao Ingrid… tako nekako.

− Jaoj, da! Ubih se razmišljajući. Da. I još nešto, kako se zvao onaj brkati Grk sa kojim je moja Dobrila provodila dane, dok nas je tvoja Spomenka čuvala na plaži?

− Tanasis, čika Tanasis. Onaj brka što nas je vozio čamcem i što je mene naučio da plivam… Ej, polako, prvo mi kaži šta se to dešava između tebe i Jelene? Je l’ to nešto ozbiljno? A što te interesuje kako se zvao onaj Grk?

− Rešio sam da ga potražim, možda je još živ. Možda bih mogao od njega da izvučem neke podatke, kakva mi je bila majka… Otkada si mi dao onu sliku sa Titom, sve vreme razmišljam da li je bila sa njim u nekoj šemi. Za Grka znam. Ustvari, pravio sam se da ne znam, pravio sam se da ne znam za gomilu njenih ljubavnika. Nešto razmišljam, koliko me je samo puta vodila kao paravan… Silni likovi su mi kupovali čokolade, davali nešto čime bih se igrao, dok su oni obrađivali moju kevu u spavaćim sobama. U sobama kao mitskim skrovištima, u kojima je skupljena sva moć… Moć kao tajna. A ja? Ja sam sedeo uglavnom u predsobljima i crtao. Da, uglavnom su mi davali papire i olovke. Znaš ono: „Predsoblje, večni prostor svih potčinjavanja!“ I ta vrata! Prokleta vrata kroz koja nisam nikada smeo da prođem. Sva ta silna vrata mojih iskušenja i strepnji! U prvo vreme nisam znao, posle sam se pravio da ne znam. Samo mogu da pretpostavim šta je radila na silnim putovanjima i…

− Alo, Svetislave, šta ti je? Trabunjaš, čoveče! Pusti majku, pričaj mi o sebi. Prosto ne mogu da verujem da ste Jelena i ti…

− Ma ni ja ne verujem. Prija mi, čoveče! Prija! Nežna je… Ne, nije, vatrena je… seks nam je živa vatra… Ne, šta pričam? Nežna je… Ma nemam pojma, čoveče! Duhovita, lepa, pametna, stalno me provocira… Nemoj pogrešno da razumeš, kači se sa mnom na razne teme, pa satima raspravljamo, zove me: „moj dečak“, smeje se… Ima love… Ona je platila letovanje, čekaj… platili smo popola…

− Alo, polako! Ubrzao si, jedva te pratim. Pričaćeš mi potanko kada se vratiš. Je l’ povela ćerku sa sobom?

− Ne, Maja je otišla sa ocem na neko ostrvo. Bahami, Maldivi… tako nešto. Ej, sada će da mi iscuri ova glupa kartica, zvaću te…

− Samo još nešto da ti kažem. Sećaš li se one male koja nas je snimala u „Oraču“? Ponovo sam je video. Bio sam sa Perom Slonom u bifeu ispod moje zgrade na piću i opet je samo stajala i gledala. Krenuo sam da je pitam šta hoće, ali je pobegla. Da nisi nešto zasrao kod nje? Da joj nisi napravio dete?

− Nemam pojma, čoveče. I ja sam je nekoliko puta video, hteo sam da ti javim i da te pitam da ti nisi nešto… zasrao.

− Daj, uozbilji se. Mora da si ti nešto…

− Nemam više kredita na ovoj glupoj kartici… Jav…

Svetislav je spustio slušalicu. Zar je moguće da je Jelena ona prava i da druge više ne postoje? – pomislio je. Morao je, usput do hotela, da proveri. Hodao je i pažljivo osmatrao devojke i žene. Prolazile su, opuštene odmorom, kao naručene. Brineta je nosila cvetnu, kratku haljinu sa izrezom koji joj je dosezao do prepona, Skandinavka je dugačkim jezikom kružila oko čokoladnog sladoleda, pored su prošle hodajuće sise, zatim istetovirani leptir na ramenu devojke obučene u maramu preko plitkog kupaćeg kostima, iza nje jedna devojka džepnog formata, prelepog lica. Rasnu plavušu plivajućih guzova, verovatno Ruskinju, osmatrao je otpozadi na kasi u supermarketu, čekajući da plati kiselo mleko i dvolitarsku koka-kolu. Dve zagrljene tinejdžerke provokativno su mu se nasmešile na ulazu u hotel. Nije osetio ništa, bio je mrtav hladan na taj masovni hodajući seks naokolo…

Ušao je u zamračenu klimatizovanu sobu, istuširao se u neboplavom kupatilu i namazao goruća leđa. Prekopavao je po putnoj torbi tražeći Strankinju od Dovlatova, kada je iznenada na njegov nožni prst ispao veliki katanac vezan debelim crvenim koncem za heklanje. Bolno je opsovao i razgledao ga u čudu par trenutaka pre nego što ga je odložio na noćni stočić, ispod viseće lampe sa kanapom na potezanje.

Zarecki je bio iskusan zavodnik. Njegovi taktički postupci svodili su se na sledeće. Prvo − treba sedeti do gluvog doba noći. Primetiti da autobusi više ne voze. Vožnja taksijem je skupa… Zatim − „Dozvolite mi da odsedim u ovoj fotelji?“ Ili − „Mogu li da legnem pored vas, čisto drugarski?… “ Zatim bi počeo da drhti i uzvikuje . U sličnim slučajevima, žene nisu imale snage da ga odbiju. Nezadovoljena strast mogla se pretvoriti u psihičko rastrojstvo. A što je gore − u srčanu kap.

Zarecki je plakao i pravio urnebes. Pretio je i zahtevao. On se ženama zaklinjao u ljubav. Pri čemu im je nudio da se zajedno bave naučnim radom. Vremenom su mu popuštale čak i najtvrdokornije.

Tako je bivalo noću. Na dnevnom svetlu, ti postupci često nisu bili efikasni…

− Još čitaš? Koliko je uopšte sati?

Jelena je prosto uletela u sobu. Bacajući mokru platnenu torbu sa odštampanim zalaskom sunca na pod, ostavljajući pesak i mokri kupaći kostim kao tragove za sobom do kupatila, pustila je vodu da teče iz tuš-kabine i time unela živost u do tada tihi i zamračeni prostor.

− Koliko je sati? − ponovila je, stojeći gola u dovratku.
Svetislavu je zaigrao smešak na licu. To izvajano zrelo telo bilo je sve što je želeo.

− Jesi li gluv? A i šta će ti taj katanac?

Nije sačekala odgovor, otišla je i čuo je kako pevuši hit iz osamdesetih, tuširajući se. Svetislav je skinuo adidasov sportski šorts i čekao je nag, uzbuđen. Tek kada je potrošila svu toplu vodu iz bojlera, legla je mokra preko njegovih sunčanih opekotina i ta svežina koju je osetio, prijala mu je kao melem. Sa njene kose kapi su se cedile po celom njegovom telu i kada je penis završio u njenim ustima, nekontolisano je rekao:

− Volim te… !

Tog trenutka, desilo mu se nešto neverovatno, prvi put. Njegov do pucanja podignuti ud, njegov ponos, pobednik iz hiljadu kreveta, milovan vrelim Jeleninim jezikom… počeo je da pada. Jelena je ubrzavala, gutala ga je celog, a on, mesnata kobasica, Džoni zvani „Sigurni Orgazam“, postao je puž u kućici, istopljena grudva snega… Svetisalav je u panici okrenuo Jelenu na leđa i zaronio joj među noge, ližući njen sirup koji mu je mutio razum, naterao je da vrišti, i sav u grču povlačio je rukom svog viteza, svog bacača plamena, koji mu je, što je jače vukao, sve više nestajao među prstima. Pokušao je da ga onesvešćenog uvede unutra, kroz širom otvorena vrata, ne bi li oživeo; sve je bilo uzalud. Njegov pobednik iz hiljadu kreveta potpisao je predaju. Svetislav se osramoćen skotrljao sa Jelene.

− Ne znam šta se dešava, ovo mi je prvi put u životu da ne mogu…

− Dešava se…

− … drugima se dešava, ne meni! Mora da je zato što me peku leđa.

− Ma da. Mora da je zato, vidi kakav si, k’o rak. Idem da se ponovo istuširam, pa ćemo u šetnju, a zatim na večeru. Naći ćemo neki dobar restoran, jede mi se riba. Nemoj da brineš, meni je bilo lepo.

Jelena ga je poljubila u crveni obraz i ponovo otišla pod tuš. Čuo je kako pevuši isti hit iz osamdestih. Svetislav je izneneđen, zbunjen, pomalo uplašen, ležao u krevetu i nervozno se igrao katancem sa crvenim koncem. Zadremao je na tren i kroz polusan je čuo udaljeni ženski glas:

Ključ mojim rečima

na nebeskoj visini;

a katanac –

u morskoj dubini!

Veče im je proteklo, na prvi pogled, opušteno. Pili su dobro vino, jeli su dagnje na buzaru. Jelena je malo popila, šalila se i smejala u svoj svojoj zanosnoj lepoti. Jedan pramen blago uvijene kose, nehajno zakačen velikom šnalom, stalno joj je padao preko lica. Pažljivo je dugim prstima otvarala školjke i između svakog zalogaja sklanjala je pramen, pazeći da ga ne umasti, ali on se uporno kačio za filigranski prsten, jedini nakit koji je nosila te večeri. Svetislavu je taj njen rat sa pramenom izgledao ljupko. Njemu je svaki njen pokret bio očararavajući, svaka izgovorena rečenica bila je misao univerzuma, i samo njeno postojanje bilo je za njega nezaslužena sreća… Uzeo joj je ruku i poljubio.

− Sanjao sam isti takav prsten… Odakle ti?

− Majka mi ga je dala na samrti. Ona je umrla kada sam imala šest godina. Pogledaj malo bolje. Vidiš leptira okovanog u srebru? Rekla mi je da ona više ne može da me čuva, ali će me zato čuvati ovaj prsten… Od bolesti, od zla i od šta-ti-ja-znam čega još. I tako, stalno je uz mene, uglavnom ga nosim u torbi. Nemam pojma koliko je star i otkada je u mojoj porodici, ali rešila sam da ga poklonim mojoj Maji kada… Ma pustimo to, sipaj mi još malo vina.
Nasmejala se kroz neposlušni pramen i ispila čašu do dna.

− Ne nosim ništa ispod − nagnuvši se preko stola, vragolasto mu je šapnula.
Svetislav se izmakao unazad i propeo stolicu na dve noge da je osmotri. U laganoj romboidnoj haljini sa bretelama koje su joj se ukrštale na prsima i sa kajišastim skupim sandalama bila je najpoželjnija žena na svetu.

Vratili su se kasno i pokriveni samo čaršavom, ispreplitali su gola tela. Ćutali su i duboko udisali jedno drugo. Nisu spominjali doživljaj od popodne. Svetislav je ubedio sebe da je to slučajno. Shvatio je da je to zato što je prvi put nekoj ženi rekao da je voli i rešio je da se čuva jakih reči. Ona je zaspala na njegovom ramenu, on je celu noć spavao na mahove, budeći se i ljubeći je usnulu.
Ujutro su se razdvojili. Jelena je otišla na plažu, Svetislav joj je ispričao za starog Grka i za svoju želju da ga nađe, ako je još živ.

− Zvaću te na mobilni, pa ćemo se naći kasnije − rekao joj je kada se se rastali kod pravoslavne crkve.
Znao je da odatle mora krenuti u potragu. Tanasisova kuća nije bila daleko. Pre tridesetak i kusur godina, parkirali su fiću ispred crkve i tražili smeštaj. Prišao im je Tanasis, tada mlad, preplanulo mišićav i uz osmeh ispod gustih brkova, malo na srpskom, malo na grčkom, malo rukama, pozvao ih je da odsednu kod njega. Svetislav je lutao uvijenim ulicama i nikako nije uspevao da prepozna mesto gde je bila kuća. Sećao se gurkanja sa Milanom, sećao se umora, vrućine i sećao se da je jedva čekao da se što pre okupa u moru. Pravio se sav važan, jer Milan i njegova sestra nisu znali da plivaju i jedva je čekao da im pokaže svoje veštine u vodi. Pokušavao je da se orijentiše preko slike u glavi u kojoj ih je Tanasis vodio, tako da nije skidao pogled sa Dobrile dok su njih troje išli za njima, a zabrađene babe su ih nemo posmatrale klimajući glavama. Bilo je uzaludno. Proveo je sigurno bar sat vremena u traženju i spremao se taman da odustane, kada mu se upleo među noge mali, crno-beli mešanac podvijena repa. Pomazio ga je, pas ga je liznuo po ruci. Tansis je imao istog takvog psa, sa kojim su se oni kao klinci igrali i ponovo su sećanja počela da mu naviru. Sećao se niske zarđale ograde i crnog bureta ispred velikog trema, čijom su se mlakom vodom tuširali posle plaže i tek dozidanog WC-a u koji se moglo ući iznutra i spolja. Sećao se betonskog poda i dve sobe opremljene samo krevetima i drvenim stolicama i hodnika sa plinskim rešoom, sa tek nešto malo posuđa okolo. On je insistirao da spava sa Milanom, njegova sestra Kaća je spavala sa Spomenkom i ponovo je u mislima video izraz izveštačene ljutnje njegove Dobrile, koja je, zaboga, morala da spava sama u sobi… a ustvari spavala je sa Tanasisom. Obuzet mislima, išao je za psom, ili je pas išao za njim. . ? Svetislava su bolele noge i hteo je da se vrati i nađe Jelenu, kada je shvatio da stoji tačno ispred kuće koju je tražio. Nekoliko puta je tuda prošao i nije obratio pažnju na bujno rastinje koje ju je potpuno zaklanjalo, tako da se nije videla sa ulice. Pas je šapama otvorio klimavu kapiju i on je ušao za njim.
− Nema soba! Idi, idi, nema soba! − starac je sedeo na tremu, odmahivao je rukom i na srpskom terao neznanca.

− Kalispera, čika Tanasis − Svetislav mu se, uzbuđen, javio.

Usledila je tišina, koju je remetio samo pas svojim lajanjem i trčanjem gore-dole. Svetislav je stajao i čekao.

− Kako ti znas, kako se ja zove? Ela… dozi… − najzad je progovorio starac.

Svetislav je sklanjajući grane zrele smokve ispred sebe kročio na trem i odmah primetio da je tu vreme stalo. Kuća je bila ista kakvu je pamtio, samo je sve oronulo, zajedno sa staracem koji je, zarastao u sedu bradu i dugu retku kosu, sedeo na drvenoj stolici.

− Kako ste znali da sam Srbin?

− Zna, zna, samo Srbi oce da budu u ovaka kuca… Ko si ti? Kako zna mene?

Svetislav je shvatio da je starac slep. Seo je na stolicu, namestivši je ispred njega i počeo da mu objašnjava ko je on i da je davno bio ovde njegov gost. Tanasis je nepomično slušao. Na spomen njegove majke Dobrile, starac je podigao glavu, kao da je pokušavao da ga vidi.

− Najlepsa zena na svet… − progovorio je tiho. − Ja mlad… sve zene mogao da ima. Ima sve zene… − Svetislav je nešto kao osmeh naslutio kroz bradu. − Sve zene u Platamon ja bio… Onda dosla Dobrila i ja vise ne zna za druge zene… − duboko je uzdahnuo i zakašljao se.

Svetislav je primetio kvrgave i od duvana požutele prste, koje je drhtavo stavio na bradu, otprilike na mesto gde bi trebalo da mu se nalaze usta.

− Dobrila i ja samo cuti i vodi lubav.

− Kakva je bila moja majka? Jeste li se posle ponovo videli?Jeste li samo tada bili zajedno?Da li Vas je moja majka volela?Da li je ona bila u stanju da voli nekoga?
Opet je usledila tišina. Tanasis je pipao po stolu i, našavši kartonsku paklicu karelije, zapalio cigaretu. Pušio je i ćutao, zamišljen. Napola cigarete, ne otresajući pepeo, nastavio je:

− Dobrila bila vatra. Ja izgoreo u vatra. Ja isao u Beograd… Ja bio lud za nju. Ja i sad lud za nju… Ona nije za mene lud. Ja za nju bio zabava za more. Ona meni za ceo zivot.

− A kako ste i kada oslepeli?

− Bog kazni… Bog ne voli kad nekog volis vise nego njeg − kvrgava ruka sa cigaretom pokazala je gore ka nebu. − Nesreca, kad ja došao iz Beograd. Bog hoce da ja vidi samo Dobrila i nijedna druga zena. Ona druga zena, sto bila sa Dobrila, Spomenka… ona nece da se mi voli… ona…
Stari Tanasis je mlateći rukama počeo da drhti i nešto da priča na grčkom, dižući glas sve više. Svetisalav je više puta čuo kako spominje Spomenku. Osećao je ljutnju u njegovom glasu i gledao je kvrgave prste kako se stežu u pesnicu. Prestao je da priča kada ga je opekao žar cigarete.

− Donesi iz kuca „uzo“ − najzad se smirio i pokazao Svetislavu ka vratima.

Čim je kročio unutra, ušao je u vremeplov. Sve je bilo nedirnuto. Isti kreveti, isti pocrneli rešo u hodniku, isti betonski pod… Jedino što je sve bilo uhvaćeno paučinom, prekriveno prašinom i osećao se ustajali vazduh. Dok je tražio flašu, ponovo je postao nestrpljivi dečak. Dečak koji je jedno jutro ušao u sobu u kojoj je spavala njegova majka da je pozove da krenu na plažu, dečak koji je zatekao golu kako spava sa nogom prebačanom preko Tanasisovog mišićavog tela. Te scene kasnije nije se sećao, izbrisao je zauvek. Izbrisao je na licu mesta. Tek tada, posle mnogo godina, ponovo mu se pojavila pred očima i ponovo je, kao onda, treskom zatvorio vrata, kao da je time hteo da poništi stvarnost.

Flaša je stajala na stolu u hodniku. Tek kada je izneo sa dve prljave čaše, pomislio je zašto je nije video odmah. Pomislio je da su se vreme i prostor malo poigrali sa njim. Poželeo je još jednom da baci pogled unutra, da se uveri da li je sve isto ili je to tako samo u njegovoj glavi.

− Jesi nasao „uzo“? − starac ga je zaustavio svojom ispruženom rukom.

− Ko brine o Vama? Od čega živite? − Svetislav je sipao piće obojici i naglo je izgubio volju da se vrati u kuću.

− Ja ima sestra. Ona mi donese da jede. Dobra moja sestra… Ti pita za moje oci?Ja mora nesto tebi kaze… Spomenka vestica… dzavo. Ja kad bio u Beograd nisam nasao Dobrila. Ona otišla negde u svet da peva. Ja nasao sa Spomenka, mislio da ona dobra. Ja hteo da Dobrila vodi sa mnom. Hteo i tebe da vodi… ti zivi na more… deca vole more… Ja bio mlad i lud… Spomenka me ceka na voz i mi otisli na kafa i prica. Ja prica da voli, ona kaze da ce da pomogne da se mi voli. Ja doneo pokloni, dao sve Spomenka… Ona meni dala nesto i kaze da to od Dobrila poklon za mene… Dokaz za ljubav. Ja to cuva pod jastuk… Spomenka kaze da Dobrila doce odmah sa sin kod mene… ja ceka i ceka… i vidi sve malo i malo. Lekar kaze da ne zna sta sa moje oci… bio kod drugi lekar… i on ne zna. Niko u Grcka ne zna sta sa moje oci… I ja vise ne vidi nista… Samo Dobrila vidi… Ja bio u crkva i pop kaze da to meni dzavo dao poklon, da ja ne vidi vise…

− Šta Vam je to dala Spomenka?

− … ja ne zna kako se kaze to na srpski, idi vidi, ja to i dalje ima pod jastuk… Ja to ima kao bozja kazna…

Svetislav je ustao, ispivši „uzo“ iz prljave čaše na eks. Ustao je, sluteći šta će zateći pod jastukom. Ponovo je ušao u sobu gde je njegova majka gola spavala sa Tanasisom. Razgrnuo je flekavu posteljinu i našao katanac vezan crvenim koncem za heklanje.

Odlomak iz romana Patuljci broje do sedam


Vojislav Radojković : roman Patuljci broje do sedam, Plato 2013.
Rođen 1965. Završio Poljoprivredni fakultet u Beogradu. Objavio romane Nisam ja budala (2006), Poslednji dani bioskopa Delo (2009), Patuljci broje do sedam (2013) . Član Srpskog drustva knjizevnika. Živi i radi u Beogradu.


Autor naslovne fotografije: Mahyar Tehrani

Ovaj članak je objavljen u februaru 2014, u okviru temata Zubati Libartes.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.

Možda će vas interesovati i:

https://libartes.rs/radoslav-slavnic-osmesi-vino-i-neurohemija/

Povezani članci

Milena Nikolć – Kesa za infektivni otpad

Filip Rogović – Mrak

Vladimir Bulatović – Slom

Ostavite komentar