Isprativši Hanu Lipštajn, posle prvog svog neuspelog ljubavnog popodneva, Rip Kirbi, razočaran i ne malo zaplašen odluči da malo sačeka, pa onda da izađe negde na svež vazduh. Činilo mu se da bi mu šetnja sada bila najpotrebnija.
Dezmondu je dao slobodan dan i ključeve izvesnog apartmana na Koni Ajlendu, gde se ovaj sastajao sa Dominikom, mladim kelnerom iz španskog restorana sa Pete avenie. Za svaki slučaj Kirbi je imao i brojeve telefona Kluba batlera, Džuli Viš na „poslu“ i kod kuće i broj Dominikovog suseda, jer roditelji tog klinca nisu ni sanjali da je njihov mačo sinak batlerova seka-persa.
Kirbi je, ipak, odlučio da ne uznemirava Dezmonda. Uostalom, kako bi mu Englez mogao pomoći? Po dogovoru, već mu je uredno ostavio konjak sa ginsengom i zdelu punu oljuštenog lešnika. Pre nego što je Hana došla, već je sve slistio i upavo je palio indijski štapić kada je, ne kucajući, otvorila vrata.
Pošto se nikoga nije setio, a bilo mu je još rano za izlazak, Kirbi je odlučio da malo sačeka. Pokušao je da hladne glave vrati ceo svoj neuspeh na početak i polako pretrese svaki trenutak.
Prvo je ušla ne kucajući, sećao se, i odmah sa vrata počela da toroče o Beriju Banisteru. Beri je bio klasičan primerak doživotnog plejboja, farbao je kosu, nosio ležerna mornarska odela i verovao da se razume u jahte. Hana ga je, tobože, grdila, jer joj je još jednu manekenku zaveo, pa ostavio, a mala je nekud pobegla. Možda se i ubila. Klinka je kćerka jednog „džentlmena“ i ovaj će, valjda, da traži zadovoljenje u dvoboju. „Tako je to u Džordžiji, ili nešto slično, nešto jebeno romantično!“. „Ne psuj“ – rekao joj je. Ona ga je bledo pogledala i nastavila brzo i sigurno da otkopčava tanku košulju. Suknju je pustila da joj sklizne niz noge. To je volela.
„Beri nas je, zato da nam se izvini, pozvao sve na svoju jahtu. U Pasadeni ima pravi rimski letnjikovac. Kažu da se tamo oblači u toge bez ičega ispod, leži za stolom i pije kalifornijsko vino iz srebrnih pehara. Mogao bi i ti sa nama, Kirbi. Biće dosadno i verovatno da ćemo se igrati „pogodi ko je“, a ti si majstor za to, zar ne?“
„Da, izgleda da jesam.“ – rekao je odsutno i pratio motanje njene čarape od butine do članka. Bila je gola, dobro zategnuta, ne onako kao kada je bila Hani Dorijan, ali sasvim u redu. Plastični hirurzi su odlično obavili posao. Prišla je dugmićima na njegovim pantalonama.
„Vivijan Bentli nam je pričala da se u tom letnjikovcu skuplja svakakav svet. Kune se da je čula od Harija, a znaš već kakvo je prljavo to malo njuškalo Hari – da su tamo videli Huvera lično! Mogao bi da povedeš Dezmonda, možda mu se posreći.“ Zakikotala se i kroz smeh ga je stavila u usta.
Onda je zazvonio telefon.
„Pusti“, promrmljala je, „pusti neka zvoni. Sigurno je Dezmond. Opet je raskinuo sa onim hispano-kelnerom.“
Telefon je uporno zvonio.
„Ko je?“, pitao je u slušalicu i pakovao šlic.
U uvo mu je grunula bujica kreštavih brzometnih reči:
„Dobar vam dan, ovde QWCT7U, najslušaniji radio na Menhetnu! Emisija UŽIVO traga za novim glasovima za njujorški etar. Vaš broj je nasumice izabran od naše Peti („Ćaaao!“ – Petin sitan glasić iz drugog plana). Vi ste, pretpostavljam, gospodin Rip Kirbi?“
„Da, ja…“
„Odlično, divno, GRANDIOZNO!!! A sada, brzo, brže i joooš brže, gospodin Kirbi otpevaće nam nekoliko taktova svoje najomiljenije pesme, a ako se njegovo pevanje (ili izbor pesme) dopadne našim slušaocima, naš i vaš, jedan i neponovljivi QWCT7U radio daje mu šansu koja se samo jednom pruža u životu. A toooo je (glisando na havajskoj gitari koji kao da jaše na vrhu tirkiznog talasa, prati duboki umilan glas): Tri dana i tri NOĆI, u kući ljubavi, rimske raskalašanosti, vrhunskog užitka, u skromnom domu poniznog oslobođenika, bivšeg roba miliona žena: Berija Banisteraaaa!!!“
U slušalici zavlada tajac i Kibi poče da peva Get with it od Boba Vilsa. Čitav dan mu se vrzmala po glavi, od jutra pod tušem do ručka. Pevao je loše i promuklo. Hana ga je posmatrala kao da je malouman.
„Gospode“, čuo je glas koji se gušio od smeha, „On peva! Peva, hej, slušaj!“
Uz ženski piskutavi smeh veza se prekinu.
„Kirbi, odoh ja“, Hana se skoro već sasvim obukla. „Ionako danas nismo u formi, zar ne? Javiću ti kada polazimo, važi? Čuvaj se.“
„Vidimo se“, rekao je i zagrizao lulu.
Kirbi pomisli kako danas nije imao šanse. Prokleti Beri bio je jači od konjaka i lešnika. Iznenada mu se učini simpatičnom ideja da pozove Džuli Viš. Ona bi znala kako da mu olakša napetost. Dezmond bi možda bio protiv te ideje. Nije voleo da razmenjuje kurve sa poslodavcem, glupi Englez. Možda Džuli poznaje neku devojku.
S obešenjačkim osmehom, Kirbi zamisli lice nepoznate, čedne fufice tek pristigle sa Srednjeg zapada i potonu u slatke snove.
Probudila ga je zvonjava telefona.
„Ko je?“ rekao je napuklim glasom. Povraćalo mu se od konjaka i duvana iz lule.
„Kirbi? Ovde Edvard Dž. Huver. Čuj, ovde sam, u blizini, imaš li nekog neodložnog posla? Mislio sam…“
„Slušaj, Beri, stvarno si ga sjajno skinuo, a znaš li zašto?! Zato što si kao i on jedan najobičniji komunofobični g o v n a r! Živeo Hruščov, pederu!“ Kirbi besno zalupi slušalicu i glasno opsova.
Nije mogao više da spava, a bilo je tek jedanaest sati. Ustao je, na brzinu se obukao i izašao. Voleo je da šeta noću. Spustio se do Hadsona i udahnuo opor miris katrana i mokrog smeća. Voleo je pristaništa. Sećao se svojeg omiljenog prerušavanja iz mladosti, kada je kao lučki radnik lovio krijumčare u vreme prohibicije i kasnije, kada su stranci dopremali brodovima i čamcima drogu i oružje za lokalne bande. Nije bilo jednom kada se prerušavao u mornara samo da bi uživao u životu tih besnih i hrabrih ljudi koji bi cele svoje mukom zaslužene zarade do poslednjeg centa trošili u pristanišnim krčmama i kuplerajima. Voleo je izmešani miris reke i mora, lakih žena i opasnosti koje sa njima pristižu, voleo je kurve sa Dalekog istoka koje su krijumčarili u potpalubljima velikih tankera, voleo je tetovirane snagatore bez prošlosti koji su ga spasavali u poslednjem trenutku. Kirbi je zadrhtao od unutarnjeg ispunjenja. Krenuo je polako prema svom apartmanu. Blještavo osvetljenje grada razmicalo je koprenu bolnih sećanja.
Federalci su ga već čekali ispred stana. Dobio je nekoliko udaraca u rebra i još nekoliko u bubrege, posle u automobilu.
Ostario je. Kao i njegov imenjak, Van Vinkl, prespavao je negde dvadeset godina i probudio se u vreme tetrapaka i televizije. Nije morao da bude najbolji detektiv na svetu, pa da posumnja da se išta promenilo kod čuvenog direktora FBI-a. On se, naravno, nije mnogo izmenio. Mogao je, već, da vidi njegovo oblo, mesnato lice kako mu lepljivim rečima saopštava dalju sudbinu. Kirbi je znao da će odlično proći ako bude mogao, ako mu budu dali da radi sitne poslove, da fotografiše zabranjene koituse žena kongresmena i lokalnih političara, sakriven u žbunju ili u krošnji drveća. Ali, već je bio sklon prehladama. Tragaće za izgubljenim muževima, odbeglom decom ili pudlicama. Prijatelji, Hana, pa čak i Dezmond odbaciće ga i prezreti. Možda će morati da emigrira.
Sa tugom pomisli na miris mora.
„Prokleti Beri“, pomisli u sebi i zadrhta od iznenadne ideje. Huver će mu, možda, dati i neki „specijalan“ zadatak. Da, tako je! Nije on još za staro gvožđe! Sigurno će se setiti u centrali, ako ne baš sam Huver, da je svojevremeno cinkario neke svoje prijatelje i da je, tu i tamo, uspevao da stane na žulj sindikatu lučkih radnika, i da je neke hapsio pošto bi im podmetnuo drogu ili kinesku kurvu u magacin.
Stresao se na ideju da mu je nešto slično podmetnuto. Beri je u mladosti bio sklon seansama gde su se prizivali duhovi. Možda je bio i usputni marksista. Možda je nehotice pričepio nekog njegovog „kamarada“. Možda su mu Hana i Dezmond nešto prećutali, nešto što je propustio da upamti kao nauk, opijen slavom i uspesima. Možda su se svi ranije pohvatani negativci udružili protiv njega, najzad, saznao je da su neki od njih na visokim mestima u državnoj hijerarhiji. Setio se Džoa Kenedija, Džimija Hofe, Sema Đankane i još nekih opasnih tipova. Kirbi je osećao kako se gubi u moru kombinacija iz kojih mu vremenska rupa više nije dala napolje.
Na odredište je stigao kao zaplašeni starac.
Čedomir Janičić, rođen je u Zadru 1967. godine. Osnovnu i srednju školu završio je u Somboru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je istoriju umetnosti.
Svoje priče objavljivao je u poznatim časopisima i književnim listovima (Književna reč, Sveske, Stvaranje, Književne novine, Letopis Matice srpske). Sa po tri kratke priče zastupljen je u pančevačkom zborniku Rukopisi 18 (1994.); u knjizi Otisci srca planete (“Beografiti”, 1995), gde je nagrađena priča “Vitez, Servantes, đavo &…”; u Zbirnoj antologiji najlepših ostvarenja sa konkursa za kratku priču na jednoj stranici 1987-1997 Čuvari ozona (Beograd, 1997). Zaposlen je kao kustos Galerije savremene umetnosti Gradskog muzeja Sombor.