Ostavi iza sebe logiku…
Ostavi iza sebe logiku.
Pogledaj:
Stvari poseduju boju,
Ali ti lično
Za sebe uzmi
Žutu.
Žantiji, 12. mart 2014.
Noćni vrt
Noćni vrt –
Izvestan miris trave,
I još jači miris nane.
Ružičnjak precvetao.
Prošla već polovina avgusta,
Gasi se.
Kiša se odomaćila u duši
i pada nad prašnim oltarima
proteklih leta.
A vi, ugašene zvezde?
Žantiji, 17. avgust 2014.
Helderlinu
Neodlučna je sezona
Zeleno bujno cveta
Dok se crvena gasi
Sjedinjuju se nemogući cvetovi
Dok žuta prianja uz stare zidine.
Evo još lišća,
Vidiš li Frederiče, i dalje se povijaju
u nežnoj bujnosti zreli plodovi
i težinom pritišću ograde u vrtu.
Odmaraju se u tvom
večito mladom pogledu.
U visokoj kuli ludosti.
Malo zadovoljstva je ostalo, ali puno znanja
smrtnima.
Noćna poezija, kao obično
Za Ninu
Blaženi su siromašni
njihovo je carstvo nebesko.
Ali protiv svega ovog naoružasmo se,
Protiv mnogo jačeg neprijatelja.
Blaženi su oni koji su gladni i žedni
Pravde
Jer oni nasleđuju carstvo zemaljsko.
Probodeni kopljima i
bodljikavom žicom,
opkoljeni snegom svih ovih zima
nosimo u sebi reč poraženih.
Ona je izvor sna.
Mi je nazivamo komunizmom
A čuva je ljubav.
Čitam tvoje stihove
Noć se topi u njenom snu
Tamne su vode kojima plovi
Barka napravljena od novinske hartije.
To su samo novosti iz belog sveta
o kojima pričaju Rilke i Pasternak
i o tebi, da si dobro proučila Ahmatovu.
Ali nemoj da se mnogo baviš smrću, nemoj ko Euridika
malo napolje pa natrag unutra,
ili bar sačekaj mene da krenemo zajedno.
25. april 2015. 1:23 h
Nećemo ipak moći da letimo zajedno
Nećemo ipak moći da letimo zajedno
Da migriramo u jesen
Ka toplijim krajevima.
Polomljeno mi je krilo.
Ali ti nastavi da letiš, ponesi i moj
Krik kroz oluju da ga čuju;
Nemoj da se zatvaraš, sledi put točka.
Od beskrajnih vrata gde izlaze doba
Do predela gde se rađa i uzdiže sunce.
Ja ostajem ovde
Da pravim društvo gavranima u polju.
Ikar sam sporog tempa
I nisam uspeo da dotaknem
Sunčev plamen.
Ni čaplju dok sleće na obalu.
U septembru.
* Sa italijanskog prevela Nina Živančević
Đankarlo Pici (Giancarlo Pizzi, 1950- 2019)
Čudno je prevoditi ili pisati o najboljim prijateljima – čak i kada odu, kao da su uvek tu; njihova prisutnost, a još više odsutnost povećava odgovornost pri činu prevođenja. Ono malo i nedovoljno što sam oduvek znala o njemu je: rođen je 26. februara 1950. u Milanu. Tvrdio je da su ga formirala čitanja Pasternaka, Adija, Atile Jozefa… Nakon boravka u Barseloni i Las Palmasu čitao je Sernudu, Albertija, Espriua, Valjeha, Nerudu i Hernandeza. Aktivno je učestvovao u revolucionarnim pokretima u Italiji tokom sedamdesetih, a kada su ovi brutalno okončani, Pici je prešao u Meksiko, zatim u Pariz gde je zbog političkih aktivnosti boravio u zatvoru, a i nakon ovog iskustva sarađivao sa Tonijem Negrijem i vrhom italijanske levice.
Početkom dvehiljaditih pokrenuo je časopis Les Intempestives pri izdavačkoj kući Harmatan u Parizu, kao i onlajn časopis Orfeo Rosso (Crveni Orfej) u Italiji.
Ovo malo / nedovoljno (Questo poco) je Picijeva pretposlednja zbirka poezije posvećena njegovom čitanju Rilkea, Trakla i Ahmatove, Jesenjina i Pola Selana, a objavljena u kući Mimesis, 2016 u Italiji. Iz nje su sačinjeni skoro svi prevodi osim poslednjeg, pesme koja je objavljena u knjizi Rituali.
Nina Živančević