Piše: Valentina Đorđević
1. Psihološka uverljivost likova — možda će neko primetiti da likovi u vašim pričama, romanima ili dramama nisu dosledni u psihološkom smislu, da se ponašaju „nelogično” ili da su pak suviše tipični. Ovo može da bude ozbiljna primedba, ali samo pod uslovom da se, pišući, upravo psihologijom bavite i težite realističnom prikazivanju karaktera. Možda vi želite nešto sasvim drugo i eksperimentišete sa ponašanjem likova. Možda pišete satiru za koju su vam dovoljni tipovi i klišei, možda upravo tu stranu ljudske prirode želite da (pre)naglasite. U tom slučaju navedena primedba znači da čitalac nije razumeo vaše namere (razmislite da li bi trebalo da poradite na njihovom naglašavanju) ili da ima veoma kruta shvatanja o vrednosti književnih dela, izgrađena čitanjem nekoliko devetnaestovekovnih romana.
2. Realistično prikazivanje stvarnosti u prozi je zahtev koji su opovrgli veliki pisci pre stotinjak godina, ali koji široka čitalačka publika i dalje postavlja, jer se pojmom „klasik” još uvek najčešće označava devetnaestovekovni klasik. Realizam je bio epoha procvata romana kao žanra, tada je nastala i većina dela koja se danas nalaze u školskoj lektiri. Odrasli na tim knjigama, mnogi ljudi smatraju da fantazijama i eksperimentima nije mesto u prozi, nego u poeziji, dok na romane i dalje primenjuju merila usvojena čitanjem devetnaestovekovnih majstora, ubeđeni da su dela realista vrhunski domet književne umetnosti. Ne dozvolite da vas ovo pokoleba ako ste imali nešto drugo na umu.
3. Iskrenost je jedan čudan i neozbiljan kriterijum koji ipak zaslužuje da bude na ovoj listi, jer se veoma često pominje, uglavnom među laicima. Obično se tvrdi da je neki bestseler (na primer autobiografija poznate ličnosti) dobra knjiga, jer je autor iskren. S druge strane, nikad nisam čula da se nekom piscu ili delu prebacuje zbog odsustva iskrenosti. Više je nego očigledno da ona ne predstavlja nikakvu vrednost u književno-umetničkom smislu, te joj zaista ne treba težiti.
4. Moralno-vaspitni utilitarizam je takođe nešto što nema nikakve veze sa vrednošću književnog dela, pa nemojte brinuti ako vam neko zameri zbog „nemoralnosti” nekog lika ili dela u celini. Takve tendencije, naprotiv, često škode samom delu. Ipak, nemojte zaboraviti da zaista treba nešto da kažete svojim delom. Zbog toga i pišete, zar ne?
5. Lepota stila — vekovima se insistiralo na „visokom”, pa čak i kitnjastom stilu u književnosti. Mnogi čitaoci i danas uživaju u takvom stilu, čak i kada čitaju dela kojima neosporno nedostaju drugi kvaliteti. Paralelno sa tim postoji i shvatanje da književna dela treba da budu pisana običnim, pa čak i vulgarnim jezikom. Sve je to stvar mode i ukusa, ni jedni, ni drugi nisu apsolutno u pravu. Stil jednog dela treba da bude u skladu sa suštinskim osobinama tog dela, vrlo jednostavno.
6. Upotreba određenih stilskih figura — sećate li se kako su nas učiteljice i nastavnice srpskog stimulisale da koristimo poređenja u opisima, na primer, što je kod nekih od nas dovelo do toga da počnemo da se gnušamo opisa i da ih preskačemo dok čitamo? Pesma neće biti bolja ako joj nakalemimo što više metafora. Ne postoji stilsko sredstvo čija upotreba automatski podiže vrednost delu.
7. Originalnost u apsolutnom smislu ne postoji. Časna reč. Možete preuzeti čak i čitavu fabulu tuđeg dela: ako je ispričate na nov način, sa novom poentom, ako ironijski preosmislite značenje onoga o čemu govorite — imate sasvim novo delo. Samo nemojte prepisivati.
8. Jedinstvo mesta, jedinstvo vremena i jedinstvo radnje su odlike koje su se nekad zahtevale od drame (danas je obavezno samo jedinstvo radnje), ali su se, blagodareći viševekovnom eksperimentisanju sa mešanjem žanrova i njihovih osobina, prelile i na druge književne forme. U praksi to izgleda ovako: nekome će smetati paralelni tokovi radnje ili razne digresije, vremenske ili prostorne — to ne znači da one ne treba da postoje, pod uslovom da su dobro uklopljene u kompoziciju dela.
9. Apsolutna negacija nekog od prethodno navedenih merila — tokom istorije su se često pojavljivale neke buntovne književne škole čiji su predstavnici, boreći se protiv „tiranije nametnutih vrednosti”, imali običaj da nipodaštavaju remek-dela prethodne epohe. To nije ni lepo, niti pametno. Ne nasedajte.
Sledeći put kad budete dali nekome da oceni vaše delo imajte na umu da ne postoje univerzalna merila i da su pojedine osobine književnih dela, iako ih nalazimo u velikom broju priznatih remek-dela, sve do jedne — vrednosno neutralne.
Valentina Đorđević: Filolog, honorarni pisac, urednik i kritičar (aka freelance creative writer, ghostwriter, book reviewer & structural editor). Diplomirala na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu. Ponekad piše o zanimljivim knjigama i idejama na Booksist.net. Živi u predgrađu sa mužem, jednim velikim dečakom, malom devojčicom i hiperaktivnom žutom tigricom. Nema fejsbuk ni instagram.