Image default
Pesme na međi

Dragana Ivanović – Varijacije jednog sna

Crno-belo

Uvek sanjam jedan isti san. On nema varijantu, ne dopušta alternativu.
Uvek je isti, crno-beo. Iznova ga preživljavam. Svaki put. Neizostavno.

Polumrak. Ormar. Starinski. Od punog drveta. Posađen u najudaljenijem delu sobe.
Ipak, deluje bestežinski. Levitira. Ne mogu mu se odrediti granice.

Teče: zaranja negde duboko jednovremeno dok drugim delom izranja odozgo.
Bez dimenzija mnogodimenzionalni. Vanvremenski star.

Žena. I dete u naručju. Umotano u meko ćebe.
Žena spušta dete na nepostojeći krevet. Priča mu nešto. Smeju se.
Žena pomazi dete po glavi. Odlazi do ormara. Otvara ga. Rđa škripi.
Žena nestaje. Dete se i dalje smeje, radosno prihvata igru.
Dete čeka. Doziva. Plače.

Umotano u tanko, kruto ćebe, dete sedi i zuri u ormar. Nepomično, nemo zuri.

Polumrak. Ormar. Starinski. Posađen, a bestežinski u najudaljenijem delu sobe.
Teče. Jednim delom zaranja, jednovremeno dok drugim izranja. Star.
Žena i dete. Umotano u ćebe. Žena spušta dete na nepostojeći krevet.
Smeju se. Žena pomazi dete po glavi. Škripi. Nestaje. Dete se smeje.
Čeka. Doziva. Plače. Nepomično, nemo zuri. Ormar. Od drveta.
Teče. Jednovremeno zaranja, izranja. Žena i dete.
Škripi. Smeh. Igra. Dete doziva i plače. Nepomično zuri.
Ormar. Teče. Zaranja i izranja. Žena i dete.
Smeh. Rđa škripi. Žena nestaje. Dete doziva.
Plače. Nepomično, nemo zuri.
Ormar. Zaranja, izranja.
Dete nemo
zu-
r-
i.

 

U boji

Često sanjam taj san. U tom snu je starinski, težak i neobičan polumrak.
U polumraku je isti takav, starinski i težak, ormar.
Zbog slabe svetlosti izgleda kao da se preliva i nadrasta prostoriju.
Jednovremeno zaranja negde duboko i izranja negde sa visina.
Teče.

U tom snu je jedna žena. U naručju joj je dete, umotano u meko ćebe.
Grčevito se drži za nju. Žena detetu pokazuje ormar i priča mu nešto.
Dete se smeje, oslobođeno straha. Stisak popušta. Žena spušta dete.
Odlazi do ormara. Otvara ga. Čuje se rđa koja škripi.
„Vidiš, nije to ništa, sve je dobro.“ Žena nestaje. Dete ne shvata. Smeje se.
Bezglasno, zaleđenog osmeha čeka i osluškuje. Zove i plače.
Dete sedi i zuri u ormar. Nepomično, nemo zuri. Čeka nju, što ga čeka.

Ormar se preliva kroz starinski, težak polumrak. Ponire negde duboko i izvire odozgo.
Teče. Kruži, ne otiče. Vremenom, grč popušta, strah nestaje. Ipak, prsti pamte.
Ne puštaju da ode, da izbledi. Sećanje na nesaglediva prostranstva u očima,
na eterične ruke i dodir, na tople valere glasa, koji se prelivaju kroz polumrak,
kroz koji se preliva starinski i težak ormar, koji teče,
zaranja i izranja i ne otiče. Ponire i izvire, vraćajući slike.
Ormar. Zaranja, izranja.
Dete nemo
zu-
r-
i.

 

Crno-belo u boji

Uvek sanjam jedan isti san. On nema varijantu, ne dopušta alternativu.
Često sanjam taj san. U tom snu je starinski, težak i neobičan polumrak.
Uvek je isti, crno-beo. Iznova ga preživljavam. Svaki put. Neizostavno.
U polumraku je isti takav, starinski i težak, ormar.
Polumrak. Ormar. Starinski. Od punog drveta. Posađen u najudaljenijem delu sobe.
Zbog slabe svetlosti izgleda kao da se preliva i nadrasta prostoriju.
Ipak, deluje bestežinski. Levitira. Ne mogu mu se odrediti granice.
Jednovremeno zaranja negde duboko i izranja negde sa visina.
Teče:
zaranja negde duboko jednovremeno dok drugim delom izranja odozgo.
Teče.
Bez dimenzija mnogodimenzionalni. Vanvremenski star.

Žena. I dete u naručju. Umotano u meko ćebe.
U tom snu je jedna žena. U naručju joj je dete, umotano u meko ćebe.
Žena spušta dete na nepostojeći krevet. Priča mu nešto. Smeju se.
Grčevito se drži za nju. Žena detetu pokazuje ormar i priča mu nešto.
Žena pomazi dete po glavi. Odlazi do ormara. Otvara ga. Rđa škripi.
Dete se smeje, oslobođeno straha. Stisak popušta. Žena spušta dete.
Žena nestaje. Dete se i dalje smeje, radosno prihvata igru.
Odlazi do ormara. Otvara ga. Čuje se rđa koja škripi.<br /> Dete čeka. Doziva. Plače.
„Vidiš, nije to ništa, sve je dobro.“ Žena nestaje. Dete ne shvata. Smeje se.
Bezglasno, zaleđenog osmeha čeka i osluškuje. Zove i plače.

Umotano u tanko, kruto ćebe, dete sedi i zuri u ormar. Nepomično, nemo zuri.
Dete sedi i zuri u ormar. Nepomično, nemo zuri. Čeka nju, što ga čeka.

Polumrak. Ormar. Starinski. Posađen, a bestežinski u najudaljenijem delu sobe.
Ormar se preliva kroz starinski, težak polumrak. Ponire negde duboko i izvire odozgo.
Teče. Jednim delom zaranja, jednovremeno dok drugim izranja. Star.
Teče. Kruži, ne otiče. Vremenom, grč popušta, strah nestaje. Ipak, prsti pamte.
Žena i dete. Umotano u ćebe. Žena spušta dete na nepostojeći krevet.
Ne puštaju da ode, da izbledi. Sećanje na nesaglediva prostranstva u očima,
Smeju se. Žena pomazi dete po glavi. Škripi. Nestaje. Dete se smeje.
na eterične ruke i dodir, na tople valere glasa, koji se prelivaju kroz polumrak,
Čeka. Doziva. Plače. Nepomično, nemo zuri. Ormar. Od drveta.
kroz koji se preliva starinski i težak ormar, koji teče,
Teče. Jednovremeno zaranja, izranja. Žena i dete.
zaranja i izranja i ne otiče. Ponire i izvire, vraćajući slike.
Škripi. Smeh. Igra. Dete doziva i plače. Nepomično zuri.
Ormar. Zaranja, izranja.
Ormar. Teče. Zaranja i izranja. Žena i dete.
Dete nemo
Smeh. Rđa škripi. Žena nestaje. Dete doziva.
zu-
Plače. Nepomično, nemo zuri.
r-
Ormar. Zaranja, izranja.
i.
Dete nemo
zu-
r-
i.

 


Dragana Ivanović: je rođena 1979. godine u Velikoj Kladuši. Živi i radi u Užicu. Do sada je objavljivala priče u časopisima Undergrad jam (objavljenog u okviru programa Centrifuga), 2008 i Međaj (časopis Narodne biblioteke Užice), 2010. i u zbirci kratikih priča Antidepresiv, koju je priredila Mirjana Bobić Mojsilović, 2011. godine.


Ovaj tekst je objavljen marta 2012, u tematu Ecce Femme.

Pročitajte i ostale tekstove objavljene u rubrici Pesme na međi.

Povezani članci

Ema Stefanovska – ЕВОКАЦИЈА LILIT

Vegan pravoslavni duo – Vrt dobre Ave

Vesna Smiljanić Rangelov, Šerpa i poklopac

Ostavite komentar