Image default
Poezija

Vladimir Vukomanović – Eleške

Lebde nad beličnim čelom,
kruže trnuli prsti.
Opnu razjeda
studen.

Lјušti strpljivo,
i zgrebe,
cinkanu krljušt.

Nago pod hladnim dlanom
lice postaje toplo –
kroz trepavice oko
zapucketa.

***

Prostrana su jezera slane
i bistra ta šuštava pregršt.

U zrnu je uvek vedro.

Vetar jezgrom
odahne.

Na kristalnoj razini azre
štedri su sudari
mira.

***

Naježi se koža:
žena je dojkom mati.

Sred rečnog plavetnila,

mlečna je i nežna
jezična kost.

A samoživo je dojenče:
prosto za oblakom kmeči,
i lako.

***

Istok ne rodi sunce
no oštro svetlo mraza.

Odraz su pesme

zelena pečal,
i led.

Prazno ogledalo
što od sebe
puca.

***

Časovnik je žila,
teška vatrena srž.

Čežnja za dodirom,

i svest da se jedino tako
može postojati.

Čedna, ne bude sedo ostrvo,
tesno obgrljeno
sigurnošću.

***

Galebova nema.
Dremaju tek delovi neba.
Daleko je eho,

ponorna površ,
i bled.
Crne se mrve:
grizu zenice zubi,
i slepi smeh.

***

Tobom zakola
mutna, i blaga magla.

Korakom nije moguć put.

Vijugavi splav
ugljenom nemo dopirala.

Iza stakla,
glatka je beonjača
urala.

***

Ako opredmetiti treba,
predeo ako podeliti:

Iza očiju

žarko je
i sneg.

Baš ako se opredeliti želi –
taj beli je čovek
stvarno.


Vladimir Vukomanović: rođen 1986. godine u Kraljevu, doktorand na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio zbirku pesama Upornost sećanja (IK Ljubostinja, 2005), za koju je dobio nagradu Matićev šal. Piše književnu kritiku za Drugi program Radio Beograda.

 

 

 

 


Autor naslovne fotografije: Noah Buscher


Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
Vladimir Vukomanović, poezija (Libartes amatoria, mart 2013)

Ovaj članak je objavljen marta 2012, u tematu Ecce Femme.

Pročitajte i ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Poezija.

Povezani članci

Dragan Marković, Kavkaski orah

Goran Lončarević, poezija

Marko Paunović – Kamerni koncert za ambijent i dvoglas

Ostavite komentar