Image default
Poezija

Dunja Ćorlomanović, O poznanju

***

Govorila sam prijateljima
da poznajem Euterpu,
Razložnicu,
onu zbog koje se piše.

Slutiš li, Euterpo?
Vetrovi vijaju tebe radi.

Jedne su noći
spalili Olimp.
Ti beše opasana
mišicom Erosa.

Životosledbenik
milova zenice opala
i usne ahata
koje ti darovaše u kolevci.

Dražesna Euterpo,
braća se krviše
zbunjena tvojom lepotom.

Sebični Tanatos
suzodonosilac
probode bratovu ruku
odbrane.

Prah ti zadrža srebrne skute
priredivši jednu veliku otmicu
ili jedno veliko
oslobođenje.


O vili koja je želela da se odrekne slobode

Noćas mi mesec nije tako blizu.
Mislim: u poređenju sa zemnim telom
tvoje je telo struna.

Nazirem oči gutača
nesitih dodira vile.
Tvoji su prsti izdubili tragove
koje si zaključala u zemlju.

Čuj, kralj je poslao plemiće
u potragu za Ključarem.
Pijana vojska grohotom doziva
drhtava nedra.

Kapcima sakrij zenice obećane,
dlanom nek ti poteče reka,
pozovi vale i vrtloge,
naredi da ih usišu.

Čuješ li jataka svica?

Vojnici pale skloništa odmetnika,
odrubljuju im glave.

Zažmuri.

Izbrusi tabane izdajnike,
zarati sa krivicom.
Osećaš: izgubiš li se u nečijoj seni
ponećeš breme mirotvorca.

Učiniš li tako: zelene vlasi
osakatićeš bojom mesa.
Izvori Dlanove reke
udaviće se u kamenu.

Mesečev krvotok,
umesto zlatne sluzi
razliće mutnu
skramu.


***

Sedelo mi je na trepavicama sunce.
Ti si me pitala šta osećam.
Ne brini, prijatelju.
Verujem da neću postati izneverivač.

Bosonogi sam utopista na raspadnutim pedalama.
Pre nego što si zvala odlučila sam da se smejem.
Po tabanima golicaju dlačice zore.
Ne brini, prijatelju,
ponekad zamišljam ustaljen život:
dečicu i Čuvara Sunca.

Malopre sam uhodala u zvuk
u kom su bili Mesec i peć.
Prsti koji su me grlili
mirisali su na duvan i ljubopitivost.
Pratila sam nezastrašeno zelena stopala.

Ne brini, prijatelju,
Zamislila sam žute trouglove umesto štitova.
Ako moja neustaljenost pomahnita
prosuću ruke u travu.

Oči su mi izrasle ka zraku
jednominutnim odskokom.
Reketi oblaka britkim udarcem
zalečili su trvenje.
Ne brini, prijatelju,
ne bih ja ražalostila Okosnika.

U džepu nemam temeljac boli.
San mi je presekla slika neba
kojom sam otključala ljubičasto.
Tamo, u uglovima, videla sam rasute
dlanove i oči.
Jesi li znala da boje imaju ćoškove?
Ne brini, prijatelju,
neću poremetiti poredak dedova.

Prokleću svaku pljuvačku
bespravno oživelu mojim ustima.
Mnogo ću da se smejem
pozelenelim jezikom.
Okačiću uši o krošnje
kako bi detektovale šumove bubica.
Ne brini, prijatelju.
Nerazumljivi su mi glasovi Jude.

Jesi li čula da su se pobratimili
aveti i nadahnuća?
Oblikovanje bestelesnosti
spustilo mi je u šaku ono što zoveš naročitošću.
Videti je snažnije nego kušati.
Ne brini, prijatelju,
ćudljiv je ukus eteričnog tela.


***

Ne mogu da te lažem.
Rodila me je njiva.
Otac mi je mlad mesec,
a svedok proplanak.
Ratari su me naučili praštanju.
Ti živi srpovi majčinih nedara
ne ostaviše mi dom ni porod.
Na rođenju mi zakopaše uši u zemlju
kako bih čula leleke.

Zenice oblaka
govorile su o bremenitoj čežnji.
Iznad temena izrastao mi je džinovski pupak
prosuvši vrpcama užarenu tekućinu
bujnosti i samoće.
U zemnoj koži tvoje su jagodice
ostavile krvave useke.

Optuženi za rasipništvo,
skrušili su se dlanovi oranica
ispunjeni ništavilom.

Ne mogu da te lažem.
Ispovedila sam sećanje tela
na jedne đavolje oči
i usne nezastrašujuće
pronađene na ramenu.

Obećavši se istini,
primila sam u grudi slatke kiše
zaklevši se na neposrednost.
Ne mogu da te lažem.
Izgubila sam razboritost
bezmerjem reči i oblaka.
Želeći da ti pokažem pesmu
uvezala sam ruke za grlo
ostavivši slobodne samo oči
navikle da se napiju.

Snaga tvog izvorišta
povela me je hadžilukom bitka.
Umrtvljenu u prostoj želji,
čudstvo ideje raspuklo mi je urvinu
osuđenu na izdisaje.


***

Samo nam dlanovi znaju
koliko besedi ćutnja.
Rekla sam ti da ne govorim u frazama
i za razdore mojih nepca s moždanom korom.
Poeziju pišu opčinjeni.
Mesto žaračem grejem se tvojim jesam.
Videla sam ti lice oivičeno
mandorlom semena
I blede usne neotete i date
ovaplotiteljima zavisnosti.
Poklonila sam se bogu Talamusa
ostavivši u šumi mali prst
i foton oko tvoje kože.
Desi li se da umrem ne taknuvši ti usne,
udomi gorski kristal
zakopan pored stabla sikomore.
Komadi dragosti pripovedaće o
tvojoj milovidnosti i mom kukavičluku.
Vrludajući mrakom uobrazila sam
nezauzdane oči šejtana
sakrivene u tvome grmu.
Razbuđujem li se ili zebem
zaposednuta tvojim vidom?
Sručivši se u grotlo jutra,
paralisao me je vibrantni dodir
dlanova koji se nisu proželi.
Jeste li znali koliko varniči
izmišljena kugla sladostrašća?
Ne poznajući našu sekvencu,
nadražaj tražim rasecajući britvom
zaslađeni ugarak memorije.


Dunja Ćorlomanović je rođena 1995. godine u Beogradu. Završila je osnovne i master studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Trenutno je student druge godine doktorsko-umetničkih studija na istom fakultetu. Bavi se pisanjem poezije.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Vladimir Tomaš, Dani

Evan Boland, Izgubljena zemlja

Slobodanka Živković, poezija

Ostavite komentar