Image default
Poezija

Dušica Jovičić, Poezija

Božo

božo mi je rekao da imam persijsku lepotu,
a onda smo pričali o festu
božo je rekao da mu se obavezno javim
ako ga sretnem,
a ja nisam mogla da mu kažem
da se izvan ovih zidova nećemo sećati jedno drugog

najčudniji susreti rezervisani su za 14. sprat
sive zgrade jer kako drugačije može biti
kada ti je rečeno da si lud,
ali i da su svi oko tebe još luđi

božo mi je rekao da imam graciozne pokrete
dok igram stoni tenis,
a verovatno nije znao da sam tako pažljiva zbog prerezanih vena

našla sam jednu njegovu sliku kada je bio mlad,
setila se oronulog starca sa kojim sam razgovarala
i odmah odlučila da je najbolje da sve zaboravim


Iskoristi me

uzmi moje vreme i radi sa njim šta ti volja
možda je bolje tako nego da ga dajem depresiji, strahovima, nervozama
iskoristi mene, moje vreme i moje telo
želim da se neko igra sa mnom
odvedi me da skakućemo školice,
da preskačemo lastiž i mazimo pse
neću ti uzeti za zlo ako se posle ne javiš
unapred ti govorim da mogu sve da ti dam
i zauzvrat tražim samo da se moje vreme ulije u tvoje
bar na kratko
da se ne osećam tako usamljeno
posle ne moraš da mi se javiš
jer naići će neko drugo drugi
ljudi bar imaju vremena za trošenje


Trenutak sreće

ona i ja se ne dodirujemo
samo su leptirići iz mog stomaka
na njenom dlanu
gledam je kao stidljivo proučava njihov ples
dok želim da zauvek zamrznem taj tren
jer sutra neću biti tu

kolika je razdaljina između naše dve ruke
i te ultimativne
vanvremenske
toliko priželjkivane
i u snovima otelovljene
proklete sreće?

zaboravi

upravo su mi javili da ću umreti
i da je sreća precenjena


Vasko Popa

u ulici mog omiljenog pesnika
ne možeš da prebrojiš besne automobile i sigurnosne kamere
u ulici mog omiljenog pesnika
je zauvek ućutao deo mene koji želi, a ne može da ima
mom omiljenom pesniku
bi sigurno trebalo manje reči nego meni
ali zašto bi pobogu vaska popu
bolelo uvo koliko blindiranih stakala
i mojih niskih želja ima u njegovoj ulici


***

osećam se kao da sam izašla iz rata
koji smo izgubili
a i dalje slavimo uz vatromete
želim da vrisnem: “podignite srušeno i sahranite mrtve!”
ali kako da prekinem vašu zabavu
na koju nisam ni pozvana


Dušica Jovičić, rođena 1992. godine u Prištini.  Apsolvent Katedre za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

 

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.


Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Goran Lončarević, poezija

Ema Stefanovska, poezija

Irina Markić, poezija

Ostavite komentar