Image default
Poezija

Tatjana Daniljanc, Poezija

S ruskog prevela Ana Rostokina

KALI JUGA

***

Dušo, zadihana krpice!
Dušo, kišo što se prosipa.
Boli duša, hoće da proklija.

One zaista lete klinasto,
te bele zaoštrene ptice nad mojim gradom
s kojim sam na ti
na dan svog trideset i —– rođendana.

A one druge bili su ždralovi i lebdeli
u uzavrelom vazduhu Koimbre.
Kretali se potrbuške
kroz atmosferske slojeve.

I ja bih tako: bestužno polagano vajano
da prelećem nad crnim zindanima sećanja,
nad mrtvim vulkanima raskida,
kao da me blagi vetar nosi.

Kucne kad padne prvi list sa grane,
eto, počinje jesen.
Pričam u snu
sa vajarom Rikardom,
kažem mu
da mi se sviđaju
njegove skulpture
bele, žudeće i prohladne.
Kucne kad padne prva ruža
u rozarijumu Isabele Garsije.
I pomislim na one koje sam izgubila.
Na mog dragog prijatelja Stasa, na Nađu,
na Tatjanu Aleksandrovnu,
na ubijenog Pavla.

Setim se svih okolnosti našeg rastanka.
I prošlost me gleda netremice:
očima od pepela, očima od sjajnih stranica,
očima od krvave love.

Ne mogu ništa svojim tugama,
one vape ćutke.
Otkidam komade mesa
od svoga ovdesrca.


***

u sećanje na baku i tetku Inu

Naglavačke u baha
naglavačke u bam
u nigdinu
u nigdinu
u mrak
u dubinu
da se izgubi
u tišini
reči
očiju
zenica
znači da će se
roditi
ponovo
naspram srca
uporno
stoji
taj bor
i biće tu
uvek
jasminova sjajna put
haljina šumska
gleda me
tetkinim očima
procvetala posle smrti
stajah po strani
ne uspeh prići
bliže
više od straha
nemogućnost
zastire oči
i
padaju
latice
jasminove
puti
kako da se oplače
čime da se oplače
kuda

srce
budi mi jako


BESANI RAZGOVOR (POEMA)

Leni F.

Anesteziraj moje sećanje,
prekrij slojem,
bože, makar i politure,
na čas, na pola sata, na pola godine.

U zaboravu, skamenjen,
sa pola srca:
samo ležiš.

Nekad se skloniš na vreme,
nekad ne.
Nekad dirneš u osećanja,
nekad ne.

Svi smo zemljani sudovi,
svi se pojedinačno pečemo.

Da se isplače vreme.
Da se otvore usta.
Da se iskaplje tuga.
Teško je kad ti život
ne objašnjava ništa.

Znam, Lena,
živim i slutim:
svi oni odjednom
(svi ljudi napolju)
sad me se tiču.
K’o da me vreme zove na čaj,
raskriljuje prozor,
okružuje poznatima,
predobro poznatim,
poznatim mirisima.
Kao da:
Tanja, dobro nam došla
u novi milenijum!

Da se trči,
hoda brzo,
izbegava pogled u lice,
merka ispod oka,
sklanja pogled.

Da li zaostajem,
da li pretičem.

Kao da moje vreme:
izgubljeno, ukradeno,
vraća mi se u obliku –
kažem bez laskanja –
tebe i tebe i tebe.

Život me zapljusnu,
u Varšavi vratih se sebi.

Lena, znam da misliš
da samo ti ne znaš.
Niko preživeo
ne zna:
u hodu, u stavu,
na ljudskome splavu,
neki od mesa, neki od sećanja,
neki navodno živi…
Tako ćemo i ostati:
život je neizbežan.

Lena, shvatam te,
i ja, isto tako,
gledam i vidim:
gle, javor u Nikitskoj pocrvene.
Gle, prođe tri godine bez Anje.
Dobro osvetljena,
naša duša.

Mi smo povređeni, Lena,
razbijeni,
izranjavani.
Ali taj javor i dalje plamti
nad ovim, čuješ li,
svetom.

Tako ćemo i živeti, Lena,
premašujući razmeđa godina,
nalazeći i gubeći,
gubeći i nalazeći.

Tražeći spas u običnim radnjama.

2

Pusti vodu da teče svuda.

Ne stižem da shvatam.

U nama je more.

Preživeli posle ovih dvadeset godina,
srećemo se na ulicama grada.
Naporno je biti tako nesnađen.

I opet, i dalje:
kako živeti sa samim sobom?
Na čemu počiva sreća
ovog pretposlednjeg doba?


S ruskog prevela Ana Rostokina


Tatjana Daniljanc je pesnikinja, filmski reditelj, umetnica, kustoskinja.

Završila je Moskovski likovni institut „Surikov“ (Fakultet za istoriju i teoriju likovnih umetnosti i arhitekture) i Visoke studije režije pri ROSKINO (Fakultet za režiju). Godine 1995. bila je na tromesečnoj praksi u galeriji Peggy Guggenheim Collection u Veneciji (Filijala njujorškog  Solomon Guggenheim Museum). Završila je kurs filmske režije u Međunarodnoj filmskoj školi kod klasika poljske kinematografije Andžeja Vajde u Krakovu (1997). Autorka je desetak kratkometražnih igranih i dugometražnih dokumentarnih filmova, kao i velikog broja autorskih izložbi.

Redovno objavljuje u periodici i učestvuje na poetskim manifestacijama u Rusiji i inostranstvu (Struške večeri poezije, Makedonija; Međunarodni festival poezije u Đenovi, Italija; Beogradski međunarodni festival poezije i knjige „Trgni se! Poezija!“, Srbija; Međunarodno bijenale poezije u Moskvi, Rusija, i dr.). Objavila je četiri zbirke poezije. Njene pesme su prevedene na više jezika i objavljene u periodici u Italiji, Poljskoj, Francuskoj, Srbiji, Makedoniji, SAD, Kini itd., a u nekim zemljama su izašli prevodi pojedinih zbirki.


Ana Rostokina je rođena 1986. u Moskvi. Završila je osnovne studije srpskog i engleskog jezika na „Lomonosovu“ u Moskvi i master studije iz srpske književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Prevodi poeziju i prozu sa srpskog, hrvatskog i makedonskog jezika na ruski, kao i sa ruskog na srpski. Prevode objavljuje u ruskoj i srpskoj periodici, sarađivala je na antologijama srpske i crnogorske poezije na ruskom jeziku, prevela dva prozna dela na ruski jezik „Jedro nade“ Nikole Malovića i “Dnevnik” Miodraga V. Petrovića iz Prvog svetskog rata. Organizovala je ciklus razgovora o poeziji „Izbliza i prisno“, zajedno sa Jelisavetom Musatovom vodi književne večeri na ruskom i srpskom jeziku „Почиталки | Sedeljka-čitaljka“. Živi u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Monika Herceg, Kratki predah za izlazak u dvorište

Zdravko Odorčić, poezija

Dejan Đorđević, poezija

Ostavite komentar