SFINGA
„Gorela je ogromna vatra, raznobojna, ali najviše narandžasta. Ne znam ko ju je zapalio. Možda ja. Sekira je bila sasvim nova, kao one iz bajki, sa srebrnkastim sečivom. Sama je sekla. Samo joj je trebalo reći koji deo tela da odseče i ona bi odsekla. Seckala je nekog muškarca. Delovi tela su ležali po podu. Razbacani kao odeća. Oči nisu htele da mu se zatvore, čak ni kad bi držalja zamahnula. Kao oči na ovčjoj glavi u loncu, velike i staklaste. Zurile su. Mašice za ugalj su bile nove i s lakoćom su stavljale delove tela na vatru. Pekao se, najpre noge, zatim ramena, pa ostali delovi. Glava je bila poslednja. Glavi je trebalo mnogo, mnogo vremena. Nije htela da gori. Na kraju je ostala da stoji na užarenoj rešetki.”
Činilo se kao da je te reči izgovarala žena, iako su se Merine usne pomerale i govorile ih. Sedele su u ženinoj kamp-kućici, koja je na vratima imala zavesu od šenila, da ne duva promaja. Merina majka je napolju šetkala tamo-ovamo, tamo-ovamo. Ova žena bila im je poslednja nada. Isprva su malo razgovarale, žena ju je pitala zbog čega toliko voli cveće, znala je čak i da su joj visibabe najomiljenije. Potom je zapalila sveću i pustila muziku, čudnu, nezemaljsku, i nedugo zatim upala je u neku vrstu transa i počela da ponavlja: „Ispričaj mi svoju moru, Meri, ispričaj mi svoju moru.” I ispričala joj je.
Kad je Olvina, ta žena, tek bila došla u njihov kraj, ljudi su je se klonili i pričali o njoj grozote, pripisivali joj svakakva zlodela. Prikolicu su joj premeštali s jednog mesta na drugo, dok na kraju nije došao njen sin iz inostranstva i dogovorio se s policijom da je puste da ostane u Kišerahu, kraj groblja za siromahe, jer se tamo niko nije usuđivao da kroči. Gajila je pčele i prodavala med u seoskoj radnji, kao i džempere koje je sama plela, isti model i za žene i za muškarce.
„To je bio ružan san”, rekla je Meri skrenuvši pogled. Osetila je da žena zeva i pokušava da pređe u drugo stanje, budnije. Zatim je ponovo obula krznom postavljene čizme.
„Možda je to lep san.”
„Nije… ružan je.”
„Bolje ružno da sanjaš nego ružno da činiš.”
Žena je nije pitala ko je taj čovek, samo je pomešala nekakav roze prah sa džemom i dala Meri da ga proguta.
„Nećete reći mojoj majci?”
„Zašto bih tvojoj majci rekla nešto što je između nas, naša tajna. Znaš, između svako dvoje ljudi na ovom svetu stoji jedna tajna i čeka da je jedno drugom povere, i ako se to desi, njih dvoje postaju povezani. Bude to ponekad, ali veoma retko.”
„Šta ćete joj reći?”
„Da moraš da odeš odavde i da se ne vraćaš.”
Majci se ne dopada to što čuje, uporno prigovara i navodi različite razloge protiv, jedan je novac, drugi to što nemaju nikog sem Meri.
„Njenom ocu će srce prepući ako ode.”
„Ako treba da prepukne, prepući će”, reče Olvina, dopuštajući da, svakako, niko ništa ne može predvideti, samo Bog, jer Bog zna kako vetar duva, i kako embrion obitava u ženskoj materici.
Meri je sedela s ocem kraj vatre, boje su bile predivne, plamen ogroman, živopisan, ali pozadi, prislonjene uz odžak, stajale su dve visoke jasenove cepanice, kao nadgrobni spomenici.
„Zašto hoćeš da otputuješ u školu?”
„To je samo na neko vreme.”
„Zašto ne ostaneš kod kuće s nama… Zašto?”
SAMOSTAN
Sve joj je u samostanu ulivalo sigurnost. Čistoća i red, miris voska za poliranje i venci tamjana čiji se dim širio s prozora kapele posle večernje službe. Mirisi koji su prikrivali sve druge mirise, mrtvog magarca, memlu rupe ispunjene blatom, zagušljive sobe naveče, tela stisnuta jedno uz drugo. Ogromna spavaonica vrvela je od devojaka, ali ona je bila izdvojena. Niko je nije dodirivao. Ona će postati čista. Njen prethodni život je završen, sad počinje njen drugi život. Prethodni život završio se onog dana kad je otišla od kuće. Kad je prošla kroz dvorišnu kapiju, nije se osvrnula. Znala je da njeni u kući plaču, u istoj sobi ili svako u svojoj.
Dok je prolazila kroz grad, pored mrgodnih gradskih džukela, pored banke obrasle puzavicom boje zrelih jagoda, imala je neki predosećaj da ga više neće videti, ali varala se. Puzavica boje jagoda podsetila ju je na džem od jagoda, setila se koliko ga voli i kako su u njemu jagode mesnate i meke, dok su one u korpicama u radnji vodene.
Svet u koji je stigla bio je strog. Susrela se s pravilima čim je izašla iz automobila i ponela torbu niz stepenice, pa kroz betonski prolaz, pa uz još jedne slične stepenice, misleći u sebi: „Zauvek ću pamtiti ove stepenice.” Stepenice su od tvrdog plavog krečnjaka, s malim udubljenjima i ispupčenjima, i pitala se zbog čega li su toliko značajne. Časna sestra koja je u rukama držala spisak imena pronašla je njeno ime, štriklirala ga i uputila je na razgovor s drugom časnom sestrom. Druga sestra je pogledala u neki drugi spisak i rekla joj ime svetice po kojoj je nazvana spavaonica koja joj je dodeljena. Sestre su bile hladne i namrštene. Nove polaznice s mukom su išle uz stepenice, zanosile se i jecale kao da ih vode u zatvor. Za večeru je bila salata od jaja i po jedna kriška sira, veoma tanka. Sir je bio buđav. Dok je jela, Meri je mislila na jagode.
Majčino prvo pismo stiglo je maltene odmah. Naloženo joj je da ode u sobu za prijem da ga preuzme. Rečeno joj je takođe da je pisanje pisama ograničeno na jedno nedeljno. Soba za prijem mirisala je na nešto sveto, kao da je vosak blagosloven. Majka je napisala: „Nedostaješ nam, išla sam do reke da se isplačem jer nisam htela da me otac gleda uplakanu. Tvoj otac nije bezosećajan, upamti to.”
Na časovima je Meri blistala, a kad bi je neka časna sestra pohvalila, pocrvenela bi. Sestra Akvinska ju je najviše hvalila. Njene reči, izgovorene kroz nos, bile su kao hvalospevi iz neke druge sfere, nebeske sfere; ta visoka sestra aristokratskog držanja izdvojila ju je i čitala delove njenog sastava kao primer drugima. Radna sveska joj je bila puna oduševljenih, ushićenih komentara, ispisanih zagasitoljubičastim mastilom koje je odavalo nepromišljenost.
Časne sestre zapečaćene svojim odorama i uštirkanim potkošuljama više nisu bile žene već stvorenja, i zamišljala je kako ih za nekoliko hiljada godina otkopavaju kao onog ledenog čoveka u Austriji.1Eci, čovek koji je živeo u razdoblju halkolita, oko 3300 godina p. n. e., otkriven u glečeru u Alpima 1991. Prim. prev. Posmatrajući mlade iskušenice, pomišljala je kako bi volela da bude časna sestra. Tada bi se stalno viđala sa sestrom Akvinskom, u kapeli ili u izglačanim hodnicima, i noću kad sve one poustaju sa slamarica i padnu ničice pred Boga. Lica iskušenica bila su poput ruža, divljih ruža, podložna promenama boje, nekad su bila karmin-crvena, kao da im je neko pipetom nakapao boju na obraze, a nekad bleda kao belance, kao da su doživele šok. Starije sestre imale su bradavice, poneka i brk. Iako postarija, sestra Akvinska nije izgledala kao one, njena koža bila je žućkasta. Meri je živela za susrete sa sestrom, naročito one slučajne kad bi neki put od sestre dobila osmejak, a ponekad je pogled sestre Akvinske bio čvrsto uperen u pod.
Samo su je majčina pisma vraćala u prošlost. Pisma su bila pozivi u pomoć. I sam rukopis i reči su je bolele. Majka je bolovala od herpesa i jedva je držala olovku jer su joj dva prsta bila izgubila snagu.
„Nisam pila čaj sedam nedelja i nemam volje da jedem. Mislim da sam umrla. Noću u snu ustajem i zatičem se u drugoj sobi, sa- ma i uplašena. Verovala ili ne, tvoj otac potpali vatru svakog jutra i izbaci pepeo. Plakao je kad si otišla. Što se tiče tableta, u meni je čitava apoteka. Ne prija mi hladnoća. Otvorim zadnja vrata, pa ih odmah zatvorim. Hladnoća je kao životinja koja hoće da uđe. Niko ne zna šta znači starost. Da sam mlada kao ti, a da si ti stara kao ja, znala bi o čemu pričam.”
Meri joj je odgovarala na pisma svake subote, ali reči su bile usiljene. Nije znala šta da kaže. Niko nije govorio ono što mu je stvarno na srcu. Niko. Ni njena majka. Ni njen otac. Ni sestra Akvinska, sestra Akvinska ponekad je bila osorna, podsmevala joj se pred drugim devojčicama kad je tražila da je poštede fizičkog. Smatrale su da im namerno kvari igru. Nije to bio razlog. Trudila se da nema telo, da mu pobegne.
JAGODE
Desilo se to za vreme Gospine krunice.2Vrsta katoličke molitve. Prim. prev. Krv iz nosa, tako silovito i neprijatno, kao kad voda nagrne iz gradskog vodovoda. Pokušala je da je zaustavi, prvo svojom maramicom, potom i tuđom, ali bezuspešno. Pored toga što joj je curila niz lice i bradu, slivala joj se i u grlo, pa je mislila da će se ugušiti. Dve devojke koje su bile pored nje pomogle su joj da izađe, a za njima je pošla i časna sestra. Položile su je na pod sale za vežbanje, ali to nije zaustavilo krv. Podmetnule su joj rečnik pod glavu, a krv je i dalje nadolazila nesmanjenom silinom. Verovala je da je to znak. Iz nje je sad izlazila cela kvota ženskog krvarenja, i odsad pa nadalje više neće biti krvi, sasvim će je se osloboditi, biće čista i prozračna kao hostija. Crvene pločice biće još crvenije od krvi; krv će se uvući u glazuru i farbu.
Devojke su došle da zure, neke u strahu za njen život, a neke su kleknule i pitale mogu li išta da pomognu. Poslale su po sestru Akvinsku da je teši. Činilo joj se da čuje glas kroz oblak etra, veoma umirujući, koji joj govori da se ne plaši, pa joj opipava puls, pa joj stavlja veliki svežanj ključeva pod potiljak. Bilo je tu dugačkih ključeva i kratkih, isprva su bili hladni, ali ubrzo su se ugrejali, a krv je i dalje nadolazila i glava joj je postala laka, kao da određeni događaji iz nje cure.
Dobila je jagode da se zasladi. Sestra Akvinska je poslala jednu nezaređenu sestru da ih donese. Bile su to jagode iz konzerve, slatke, kašaste, klizile su niz grlo i stizale duboko, do one knedle koju je želela da joj neko iseče i izvuče forcepsom, da ukloni ukus sećanja. Desilo se, parče jagode zauzelo je njeno mesto.
„Rosite, nebesa, ozgo, i oblaci neka kaplju pravdom, neka se otvori zemlja i neka rodi spasenjem.”3Knjiga proroka Isaije, 45:8, navedeno prema prevodu Đure Daničića. Prim. prev Sestra Akvinska joj je ove reči zapisala na parčetu ukrasnog papira, karmin-crvenim velikim slovima. Uzela ga je, pogledala, pa ponovila reči.
„Razgovaraš li sa sestrom u ambulanti o ženskim stvarima?”, pitala je sestra Akvinska. Sve sestre su već bile otišle u krevet i svetla u spavaonicama bila su pogašena, samo su njih dve ostale tu s malom svetiljkom, kao dvoje ljudi na logorovanju.
„Ne.”
„Jesi li dobila onu žensku stvar?”
„Otprilike.”
„Šta to znači?”
„Dobijaju li časne sestre žensku stvar?”
„O, da… Mi smo žene… Ovde nas je pedesetak-šezdesetak… Sve smo časne sestre i sve smo žene s našim ženskim stvarima, ženskim boljkama, sitnim pakostima i malim pobedama. Kada bi me pitala da li bih se opet zaredila da sam znala šta to podrazumeva, da li bih, da li bih, da mi se na trenutak, u blesku svetlosti, prikazala budućnost.”
„Biste li?”, pitala je Meri.
„Nisam rekla da smeš da me pitaš.”
„Mislila sam da jeste.”
„Drago mi je što si nam došla… Imamo čemu da se radujemo”, rekla je tiho sestra Akvinska, ispružila ruke i lako joj dotakla lice, i ključeve ispod potiljka, i kosu iznad ključeva, toplu i ućebanu, tako lako da se činilo da je sestra neko mitsko biće, a njen dodir paučina.
„Ovo mi je najlepši dan u životu, kao da budna sanjam”, rekla je Meri. Više se nije stidela, jer joj se glava ispraznila od sve one krvi.
Edicija: Naš svet
Prevod: Bojana Dodić
Korice: Dragana Nikolić
O KNJIZI
Devojčica Meri od jedva četrnaest godina zatrudni. U Irskoj je abortus zabranjen i devojčica uspeva da ode u Englesku, odakle je ipak nasilno vraćaju jer se saznaje za njene namere. Diže se na noge čitavo irsko društvo: sudstvo, crkva, revnosni građani i građanke. Silina advokata, sveštenika, žena koje prekidanje trudnoće osuđuju kao ubistvo najgore vrste, obrušava se na Meri. A Meri ćuti. Ćuti o tome ko je otac. Kada se to bude otkrilo, pokidaće se guste mreže licemerja, neljudskosti i nepravednih zakona koji štite isključivo poredak ustaljene moći. Kako je lako gaziti već zgaženu, kako je lako razapinjati napuštenu, kako je lako pobeđivati nejaku.
Edna O’Brajen iskoristila je istinitu priču za svoj roman Dole kraj reke i kao i uvek u svojim delima nije se libila da istinu baci svima u oči.
Izvanredan roman koji u priči o očaju ne štedi nikoga. Najbolji trenuci gospođe O’Brajen, opojan spoj pronicljivih uvida, intelekta i poezije.
Hilari Mantel
Najtalentovanija žena koja danas piše na engleskom jeziku.
Filip Rot
Bogata priča čiji kontroverzan zaplet uključuje sudije, novinare, učenice, transvestite i ludake. Jedna je od najoštrijih osuda irskog načina života još od drame Playboy of the Western World.
Kirkus rivju
Ova knjiga je potresna, snažna priča koja čitaoca ostavlja na kolenima.
Pablišers vikli
Jedna od najznačajnijih irskih književnica dvadesetog veka.
Njujork tajms
Edna O’Brajen (1930) irska je književnica, piše romane, priče, drame, scenarija za filmove i televiziju i eseje. Doživela je sličnu sudbinu kao i njen prethodnik Džejms Džojs jer su joj neke knjige zabranjene u domovini.
Nakon strogo religioznog obrazovanja, stečenog pri katoličkom manastiru, studirala je farmaciju u Dablinu. Krajem 50-ih seli se u London, gde joj pisanje postaje primarna okupacija.
Među najpoznatijim delima Edne O’Brajen jesu Provincijalke (roman je bio zabranjen zbog prikazivanja ženske seksualnosti), Avgust je grešan mesec, Jedva sam te poznavala Džoni, The House of Splendid Isolation, Dole kraj reke (Štrik, 2018), In the Forest, Devojka sa zelenim očima, Sveci i grešnici, Lantern Slides, Crvene stoličice.
Rad Edne O’Brajen hvaljen je zbog prikazivanja autentičnog ženskog iskustva, sugestivnih opisa i tretmana seksualnog ponašanja. U svojim romanima izražava protest zbog položaja žena danas, naročito zbog represivnog odgajanja. Važi za jednu od najznačajnih hroničarki ženskog iskustva u dvadesetom veku.
Dobitnica je brojnih značajnih priznanja: Nagrade Frenk O’Konor za priče, Evropske nagrade za književnost, Nagrade PEN/Nabokov, Nagrade irskog PEN-a za književnost, Irske književne nagrade, kao i Nagrade za životno delo Irske književne akademije.
Edna O’Brajen živi u Londonu.
Ovaj članak je objavljen u martu 2020, u okviru temata Irski Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.