Image default
Film i misao

Fobije na filmu

Piše: Đorđe Bajić

 

Filmovi strave i užasa mogu biti suptilni i gotovo beskrvni ili šokantno brutalni i eksplicitni. Ton takođe varira – od crnohumornog pa do smrtno ozbiljnog. Pravila i obrasci postoje, ali samo da bi bili modifikovani i kršeni. Recept za dobar film strave i užasa ne postoji – osim što zaista uspela ostvarenja koja pripadaju ovom žanru moraju da prodrmaju gledaoca i nikako ne smeju da ga ostave ravnodušnim. Ako se osvrnemo na neke od najznačajnijih naslova nastalih u okviru horor žanra tokom poslednjih sto godina, primetićemo samo jedan zajednički imenitelj. Šta povezuje filmove kao što su Nosferatu, Teksaški masakr motornom testerom, Psiho, Isterivač đavola, Rozmarina beba, Keri, Suspirija, Isijavanje, Noć veštica, Noć živih mrtvaca, Stvor ili Muva? U svakom od ovih klasika, životi likova koji ih nastanjuju su stalno ugroženi. Smrt u horor filmovima nije gost, već domaćin. Krvoproliće neretko ima katarzičnu funkciju. Posmatrajući pogibije na malom ekranu ili velikom platnu, mi se sa bezbedne udaljenosti upoznajemo sa onim što nas najviše plaši i uznemirava.

Strah od smrti (tanatofobija) je, naravno, pogonsko gorivo svakog filma strave i užasa. U dubini bića smo svesni da je smrt neizbežna, da nas sve, bez izuzetka, čeka na kraju puta. Ipak, nije lako pojmiti da će pre ili kasnije zakucati na naša vrata ili vrata nekog do koga nam je stalo. Smrt je nešto što se dešava drugima, tešimo se. Zato horor filmovi predstavljaju neku vrstu pripreme za ono što sve nas očekuje jednog dana – posmatrajući sa distance orkestrirane smrti filmskih likova, mi do izvesne mere demistifikujemo smrt, umanjujemo strah od nepoznatog. Uostalom, nije slučajno što u mnogim hororima fizička smrt ne znači istovremeno i konačni kraj, potonuće u potpuno ništavilo čega se, duboko verujem, ljudi najviše plaše. Duhovi, vampiri, pa čak, u manjoj meri, i zombiji, neka su vrsta dokaza, pa makar i lažnog, iskonstruisanog, da smrt ne predstavlja definitivni kraj, potpuno ugasnuće. Možda na prvi pogled to ne izgleda tako, prikazi „života posle smrti“ u hororima su na određeni način utešni. Naravno, ne treba zaboraviti da mnogi filmove strave i užasa gledaju prvenstveno zbog scena krvoprolića. Dakako, to je prilično perverzan razlog, a opet ga nije teško shvatiti. Ljudi ponekad uživaju u patnjama drugih, ali to nije sve. Kao što se u srcu grčke tragedije nalazi ritual („smrt“ likova doživljavala kao neka vrsta žrtvovanja), tako i horor filmovi savremenoj publici predstavljaju neki vrstu ventila, bar na podsvesnom nivou vam se čini da je smrt utolila, bar za sada, svoju glad – da je „žrtva“ prineta i da su ostali privremeno bezbedni.

Strah od smrti je – kako je Frojd to još davno definisao – „otac svih strahova“, ali fobije se javljaju u ogromnom broju varijeteta. Filmove strave prvenstveno pokreće pomenuta tanatofobija, ali ona je samo krovna fobija. Ljudi su genetski predodređeni i uslovljeni da se plaše najrazličitijih stvari… Ima nekih, iz vizure većine, zaista ekscentričnih, čak komičnih strahova (alektrofobija – strah od pilića, aulofobija – strah od flauta, galifobija – strah od Francuza, pogofobija – strah od tuđe brade…), ali i onih sa kojima mnogi mogu da se poistovete. Da krenemo od niktofobije, straha od mraka. Nije slučajno što se najstrašnije scene u većini horora odigravaju upravo tokom noći. U pojedinim filmovima je iskorišćen i pristup „šok u sred bela dana“, ali, uglavnom, najupečatljivije scene su upravo one koje se odigravaju noću, pod okriljem tame. Strah od mraka je najizraženiji u detinjstvu kada strepimo da se ispod kreveta ili u ormanu krije čudovište. Naravno, taj strah je u osnovi sasvim iracionalan, ali to nije neka uteha – posebno ako imate pet godina. Sa odrastanjem, strah od mraka se postepeno smanjuje i bledi, ali retko kada u potpunosti nestane. Horor filmovi često već u svom naslovu potenciraju ovaj strah. Poznato je da horor filmovi u naslovu često imaju imenicu „noć“ (Noć živih mrtvaca, Noć demona, Noć strave…) i pridev „mračni“/„tamni“. Strah od mraka dobro kombinuje i sa drugim strahovima – setimo se samo Užasa iz dubine u kome je Nil Maršal veoma efektno kombinovao niktofobiju i klaustrofobiju.

Jedan od najčešćih strahova je upravo strah od zatvorenog prostora. Kretanje likova u horor filmovima je često sputano – oni su neretko zarobljeni na nekom ostrvu odsečenom od ostatka sveta (Antropofagus, Mamula), ili ih je sticaj okolnosti doveo u izolovano zdanje iz kojeg ne mogu da pobegnu (Apsurd u stravičnoj kući, Kuća na ukletom brdu, Halucinacije)… Ipak, čak i tada, mogućnost kretanja postoji. Što je prostor u kome se nalazimo manji i što se nalazi dublje ispod zemlje – užas je sve veći i veći. U svom najekstremnijem obliku, klaustrofobija može biti zaista užasna. Ima li šta strašnije nego biti živ zakopan (tafofobija)? Ovaj motiv je koristio već Edgar Alan Po u svojim čuvenim pričama Prevremeni pokop i Pad kuće Ašera, a kasnije su ga prigrlile i filmadžije – Vilijam Kesl (Makabre), Ves Krejven (Zmija i duga), Lučio Fulči (Grad živih mrtvaca). Strah od visine (akrofobija) je jedan od najrasprostranjenijih, pa je samim tim čest u filmovima – kako u hororima, tako i u drugim žanrovima. Možda najčuvenija filmska ilustracija akrofobije je ona prikazana u Hičkokovom remek-delu Vrtoglavica,  a ključno mesto zauzima i u Harlinovom akcijašu Alpinista. Što se horora tiče, strah od visine je retko glavno jelo, ali se često korisiti kao začin. Ubice svoje žrve često guraju kroz (po mogućstvu zatvoren) prozor, a neretko i sam ubica strada tako što padne ili bude gurnut u ambis.

Čini se da ne postoji životinjska vrsta koja, na ovaj ili onaj način, nije iskorišćena kao pretnja u nekom horor filmu. Ljudi se plaše životinja (zoofobija), pa ne čudi što su likove u horor filmovima terorisali medvedi, krokodili, pirane, pacovi, lavovi, slepi miševi… Ali, to nije sve… Svoju tamnu stranu su pokazale kućne mačke, žabe, zečevi, puževi golaći… Ako tome dodamo i insekte (mravi, crvi, pčele, bubašvabe…), broj ovakvih filmova je zaista impresivan. Ipak, pored ajkula i zmija (od kojih se, uostalom, i očekuje da  budu opasne), u filmovima su na ljude najčešće kidisali psi i pauci. Arahnofobija je strah od pauka, a istovremeno i naslov filma Frenka Maršala u kome smrtonosni pauci terorišu idilični američki gradić. Pauci su česti gosti horor filmova – ponekad su tu samo kao „epizodisti“, koji se pojave u jednoj ili dve scene (sigurno niste zaboravili susret mlađane Šeron Stoun sa paukom u Krejvenovom Smrtonosnom blagoslovu ili napad tarantula u Fulčijevom S one strane?), ali često im zapadne da budu i glavni negativci – mada najčešće u izmenjenom, mutiranom obliku (Pauci napadaju!, Invazija džinovskih pauka, Tarantula…). Za pse se kaže da su čovekovi najbolji prijatelj, ali… Mnogi se smrtno plaše ovih četvoronožaca. I to sa punim pravom. Ne treba zaboraviti da su mnogo veći izgledi da vas ugrize pas, nego da vas napadne ajkula. Kinofobija je ekspolatisana u mnogim filmovima, a svakako jedan od najpoznatijih je Kudžo snimljen po istoimenom romanu Stivena Kinga u kome pobesneli bernandinac teroriše majku i sina zarobljene u automobilu, mada bilo je još dosta sličnih filmova (Čopor, Psi, Čovekov najbolji prijatelj, Rotvajler, Pasmina…).

 

U svetu u kome je fizička lepota jedna od najvažnijih vrednosti, strah od ružnoće je neizbežan. Kakofobija je predmet interesovanja brojnih filmova. Možda i najbolji film koji se bavio ovom tematikom je francuski klasik Oči bez lica, mada se ovaj motiv može naći i u brojnim drugim ostvarenjima – posebno onim koji su nadahnuti ili zasnovani životom i zločinima mađarske grofice Eržebet Batori (Grofica Drakula, Valpurgijka noć…). U svim tim filmovima je pristutan (najčešće neuspešan) pokušaj da se mladost i lepota sačuvaju i/ili vrate; te da se smrt, makar i privremeno, prevari i izbegne. Nije tajna da filmovi strave neguju estetiku ružnog. Čudovišta u horor fimovima su po pravilu groteskna i izobličena, najčešće za petama neke lepe devojke. Horor filmovi najčešće i jesu hiperbolizovane alegorije o neumoljivosti i neizbežnosti smrti, pa je u njima, baš kao i u stvarnom životu, svaka pobeda samo privremena. Pojedini reditelji (Dejvid Kronenberg, Ridli Skot i Džon Karpenter, na primer) uspevaju da u svojim filmovima pomere granice – da čudovišnom udahnu određeni stepen bizarne lepote. Setimo se samo Osmog putnika ili rimejka Stvora – čudovišta u ovim filmova su neosporno užasna i smrtonosna, ali istovremeno fasciniraju svojom grotesknošću i različitošću.

Somnifobija (strah od spavanja) predstavlja motor dugovečnog serijala Strava u Ulici brestova. Fredi Kruger (Robert Inglund), demon koji svoje žrvte vreba i ubija u njihovim snovima, tokom osamdesetih je postao popkulturna ikona i jedno od najprepoznatljivijih lica modernog horora. Onirički elementi su se pokazali kao veoma zahvalni, pa su scenaristi mogli da puste mašti na volju. Serijal je, kako to već obično biva, imao uspone i padove, ali se Fredijev modus operandi nije menjao – svoje žrtve je napadao u snovima i najčešće se sa njima poigravao pre nego što ih ubije. Za razliku od većine drugih ubica iz horor filmova, Fredi poseduje sposobnost da zaviri u umove svojih žrtva i iskorisiti njihove strahove kako bi, pre konačnog udarca, pojačao svoj sadistički užitak. Tako je, na primer, u petom delu, anoreksičnu manekenku Gretu (Erika Anderson) kljukao na silu sve dok se nesrećnica nije ugušila – a sličnih primera ima još dosta u serijalu. Uspeh Strave u Ulici brestova je izrodio brojne kopije, ali retko koji od tih filmova je uspeo da se približi čak i naslabijim delovima serijala koji je započeo Ves Krejven.

Neke prilično retke/neobične fobije su se odlično primile u horor žanru. Strah od dece (pedofobija) prisutan je u filmovima kao što su Zlo seme, Predskazanje, Deca kukuruza, Groblje kućnih ljubimaca, Selo prokletih…  Dok je, na primer, strah od klovnova (colourofobija) doživeo svoje horor obrade u naslovima kao što su To (mini serija po istoimenom romanu Stivena Kinga; kao i bioskopski film u režiji Endija Musketija), Kuća klovnova, Kuća hiljadu leševa ili četvrta sezona Američke horor priče.

Fobije su očigledno veoma inspirativne filmskim stvaraocima – na IMDb-u je navedeno na stotine filmova, ulgavnom horora, u čijem se naslovu pominje reč „fobija“ ili „strah“. Među njima se nalazi i jedan, danas gotovo potpuno zaboravljen, film. U pitanju je ostvarenje iz 1980. godine koje je režirao legendarni Džon Hjuston, čovek koji je snimio klasike poput Malteškog sokola i Blaga Sijera Madre. Početkom osamdesetih, Hjustovnova karijera je očigledno bila u ozbiljnoj krizi – što se i vidi u Fobiji. U pitanju je kanadska produkcija, rutinski triler sa elementima slešera, film koji i nije toliko loš koliko je nezapamtljiv, bled i nepotreban. Zaplet je prilično jednostavan – fobičare, pacijente uglednog psihijatra,  neko ubija tako što koristi njihove najveće strahove. Ako se pacijent plaši visine – pašće u smrt sa visoke zgrade, ako se plaši zmije – umreće od njenog ujeda i slično. Zapravo, početna ideja i nije bila tako loša. Kasnije je, na primer, na mnogo efektniji način razrađena u epizodi Dilana Dog Ispisano krvlju (regularna serija broj 47), ali je realizacija daleko od zadovoljavajuće – film je otaljan i nije dovoljno uzbudljiv. Uz to, likovi su jednodimenzionalni i krajnje nezanimljivi. Poštovaoci Hjustonovog opusa postojanje Fobije uglavnom prećutkuju, a ne postoji ni zvanično DVD izdanje – film je dostupan samo na piratskom VHS ripu sumnjivog kvaliteta. Ovaj najveći promašaj u karijeri Džona Hjustona bi sasvim lepo mogao da posluži kao ilustracija za fobiju kojoj su podložni samo reditelji – strah od snimanja lošeg filma.

TOP 10: FOBIJE NA FILMU

 Vrtoglavica (Vertigo, 1958) – akrofobija (strah od visine)

Ajkula (Jaws, 1975) – galeofobija (strah od ajkula)

Ptice (The Birds, 1963) – ornitofobija (strah od ptica)

Trilogija Tri Majke (Suspirija, 1977; Inferno, 1980; Majka svih suza, 2007) – vikofobija (strah od veštica)

Voajer (Peeping Tom, 1960) – skopofobija (strah od toga da vas neko posmatra)

Koma (Coma, 1978) – jatrofobija (strah od lekara)

Bezumlje (Tenebre, 1982) – kaligenofobija (strah od lepih žena)

Demonska katedrala (La chiesa, 1989) – eklesiofobija (strah od crkava)

Serijal Kletva (Ju-on) – fazmofobija (strah od duhova), trihofobija (strah od kose)

Serijal Petak 13-ti (Friday the 13th) – paraskavedekatriafobija (strah od petka 13-og)


Đorđe Bajić (1975) je srpski filmski i književni kritičar i pisac iz Beograda, magistar teorije umetnosti i medija. Piše ili je pisao za: City Magazine, Popboks, Yellow Cab , Huper, Pressing, NIN, Politikin Zabavnik, Filaž… Krajem 2010. godine, izdavačka kuća Paladin je objavila Bajićev prvi roman Ostrvo prokletih. Drugi roman, triler Žuta kabanica, objavio je 2013, a treći roman Jedno đubre manje 2015 (oba u izdanju Čarobne knjige). Sa Zoranom Jankovićem i Ivanom Velisavljevićem napisao je Kritički vodič kroz srpski film, 2000-2017 (Filmski centar Srbije, 2018) i Najbolji srpski filmovi XXI veka (Filmski centar Srbije, 2019).

 


Ovaj članak je objavljen u okviru temata Strašni Libartes, u decembru 2018.


Pročitajte sve tekstove koji su objavljeni u rubrici Film i misao.


Možda će vas interesovati i:

Pogled kroz ključaonicu sobe 237 – Isijavanje Stenlija Kjubrika

 

 

 

 

 

 

 

Povezani članci

Pogled kroz ključaonicu sobe 237 – Isijavanje Stenlija Kjubrika

Babaduk

(O) Medeji

Ostavite komentar