Image default
Reč i misao

I mnoge će prevariti (Limeni dečaci, Svetlana Aleksijevič)

I mnoge će prevariti

(Limeni dečaci, Svetlana Aleksijevič, Laguna, 2017)

 

 Piše: Aleksandra Jovičić

Dečaci se igraju rata. Odaberu neku široku poljanu, napušteno gradilište i onda dugo odlažu početak igre jer niko ne želi da bude na strani neprijatelja. Igru prekida spuštanje mraka ili strogi glasovi roditelja, čete se rasformiraju i “vojnici” odlaze kućama. Kada odrastu, dečake šalju u pravi rat. U ime otadžbine, u ime naroda. Ali to je sasvim druga priča.

Govoreći o ciklusu Glasovi utopije  (koji čine dela Rat nema žensko lice, Limeni dečaci, Černobiljska molitva, Poslednji svedoci i Vreme sekond henda), Svetlana Aleksijevič navodi da je dugo tragala za izrazom koji će joj omogućiti da prikaže svoje viđenje sveta, na koncu odabrala je ljudske glasove. U njenim knjigama govore obični ljudi, svedoci važnih društveno-istorijskih zbivanja. Autorka se usredsređuje na sudbinu pojedinca i, umesto opštih, otkriva individualne istine govoreći da građu za svoje knjige nalazi na ulici, pod prozorom, osluškujući razgovore običnih ljudi koje istorija često zanemari i utopi u opšte istine. Ona iznosi na svetlo njihove sudbine i omogućava čitaocima da čuju glas običnog čoveka, čoveka sličnog njima, čoveka koji strada. Hronika Svetlane Aleksijevič je beskrajna i spisateljica stalno traga za novim herojima, osluškujući duh vremena.1 (v. В ПОИСКАХ ВЕЧНОГО ЧЕЛОВЕКА, С. Алексиевич http://alexievich.info/ )

Knjiga Limeni dečaci deo je pomenutog ciklusa. Ona govori o dečacima koji su se igrali rata, a onda ga i iskusili kao odrasli. Neki su se iz njega “vratili” u limenim sanducima unutar aviona eufemistički nazvanih crne lale. Oni koji su preživeli, došli su posve promenjeni, često nesposobni za život u mirnodopskim uslovima u kojima pravila rata ne važe.

Knjiga počinje prologom, majka priča o sinu koji se vratio iz Avganistana. Poruka koju iz njene ispovesti čitamo jeste nit koja se provlači kroz čitav tekst. Ona govori: sa ratišta se nije vratio njen sin, već neko drugi, osoba koju ne prepoznaje, koja nimalo nije nalik mladiću koga je u rat ispratila. Njen sin u miru ubija čoveka, čini nešto što je u ratu sasvim obična, svakodnevna stvar jer „rat je posao u kojem treba ubijati”.2Aleksijevič Svetlana, Limeni dečaci, Beograd: Laguna, 2017, str. 16. Zbog zločina za koji bi u ratu bio nagrađen, mladić dobija zatvorsku kaznu i biva osuđen od strane društva. Majku razdire griža savesti jer je kasno shvatila svoju zabludu, prisećajući se kako je s brigom, ali i s neskrivenim ponosom pratila sina u rat. Kao ni naratorka, ni majka ne može da se otrgne utisku da je rat čedo muške prirode i samim tim za ženu umnogome neshvatljiv. 3Aleksijevič Svetlana, Limeni dečaci, Beograd: Laguna, 2017, str. 24.

U naslovu je jasno sugerisana tema dela, a poglavlja koja nose nazive Dan prvi, Dan drugi, Dan treći mogu se čitati kao aluzija na izokrenutu priču o Božjem stvaranju sveta. Bog je svet stvarao šest dana, odmaravši se sedmog. Čoveku je dovoljno tri da Božje čudo razori i vreme vrati unazad.

Poglavlje pod nazivom Dan prvi u podnaslovu donosi deo iz Jevanđelja po Mateju: I mnogi će doći u ime moje. U nastavku teksta Jevanđelja čitamo sledeće reči: I mnoge će prevariti. Ovo poglavlje posvećeno je upravo ispovestima prevarenih. U njemu se smenjuju svedočenja onih koji su neposredno iskusili strahote rata u Avganistanu, ali i članova njihovih porodica. Najčešće je reč o majkama, koje su ostale u domovini sa zebnjom iščekujući povratak najmilijih. Mladići, medicinske sestre, službenici, majke, očevi svi su oni uvučeni u rat na prevaru. Neki ne zanjući kuda idu, neki verujući da će na taj način pobeći od mirnodopskih nesreća, neki smatrajući da čine časnu stvar i brane slobodu i mir u svojoj otadžbini. I svi su oni prevareni, poslati u pakao, u smrt zarad tuđih interesa, a zar može Domovina bez velike ideje da šalje u smrt svoje najbolje sinove? 4Aleksijevič Svetlana, Limeni dečaci, Beograd: Laguna, 2017, str. 59.

Čitajući različite ispovesti, ne možemo se otrgnuti utisku da se sve one stapaju u jedan isti glas, izražavajući bes, kajanje i nemogućnost vraćanja na staro, vraćanja u normalne tokove života. Neki od aktera ovih ispovesti ne mogu da obuku garderobu koju su pre rata nosili jer im se čini da je pripadala nekim drugim ljudima. Ne mogu da se vrate svojim ljubavima, porodici, prijateljima i jasno nam je da je podjednako tragična sudbina kako onih koji su se iz rata vratili ‘živi’, tako i onih koje su dovezli u limenim sanducima.

Nikada neću moći da se vratim u onaj dan kada sam otišao u rat. Neću više biti onaj koji sam bio pre rata. 5Aleksijevič Svetlana, Limeni dečaci, Beograd: Laguna, 2017, str. 89.

Dan drugi poglavlje je koje nas svojim podnaslovom upućuje na Knjigu o Jovu : „A drugi umire ojađene duše..’’

 Priča o pravednom Jovu u Bibliji razmatra pitanje postojanja zla u svetu i zašto nam se čini da često pate i nezasluženo stradaju ljudi koji to nisu zaslužili. Harington na sledeći način izlaže Jovov problem: zna da je nevin, a ipak trpi. Jovovo stradanje dovodi u pitanje tradicionalno verovanje da dobro biva nagrađeno, a zlo kažnjeno. Tri Jovova prijatelja brane ovo stanovište, uveravajući ga da mora biti grešan, i, sudeći po težini kazne, njegov greh mora biti veliki. Jov je ubeđen da nije kriv, ali kao neko ko je i sam pristalica tradicionalnog verovanja da zlo mora biti kažnjeno, a dobro nagrađeno, doveden je u paradoksalnu situaciju iz koje ne vidi izlaz. Patnje kroz koje prolazi doimaju mu se besmislenim, a sebi postavlja pitanje je li Bog pravedan? 6W. Harrington, Uvod u Stari zavjet, Zagreb: 1993, 282-284

U ovom poglavlju knjige Limeni dečaci predočava nam se paradoks sa kojim se suočavaju učesnici Avganistanskog rata. U više ispovesti naglašena je neprikosnovenost vojničke hijerarhije koja se ne sme narušiti, vojnicima se izdaju naređenja i oni su naučeni da ta naređenja bespogovorno izvrše. Malobrojni odbijaju da pođu na avganistansko ratište, oni bivaju prezreni, obespravljeni i žigosani kao kukavice i defetisti.

Većina vojnika odlazi u Avganistan ubeđena da se bori za dobrobit tamošnjeg naroda, ubeđena u pravičnost rata u koji ih šalju. Već na samom bojnom polju uviđaju koliko je to u šta su verovali daleko od istine, a vrativši se u domovinu, bivaju suočeni sa nerazumevanjem i odbacivanjem svojih sunarodnika koji ih optužuju da su pogrešili što su uopšte pristali da učestvuju u tom sukobu, ne shvatajući da često nije postojao izbor da se to izbegne. Iako i dalje ubeđeni u svoju nevinost, neminovno počinju da se pitaju:  je li rat u koji su ih gurnuli pravedan?

Tradicionalna verovanja o kažnjavanju zla i nagrađivanju dobra gube svoje uporište, a prema rečima jednog od anonimnih vojnika čija je ispovest data u ovoj knjizi:

Dobro nikada ne pobeđuje. Zlo u svetu ne jenjava. Čovek je strašan. A priroda je lepa. 7Aleksijevič Svetlana, Limeni dečaci, Beograd: Laguna, 2017, str. 129.

Treći dan za podnaslov ima stihove iz Treće knjige Mojsijeve, poznate i kao Knjiga levitska. U njoj su data precizna uputstva kojih se Izabrani narod mora pridržavati kako bi ostao u božjoj milosti i sačuvao ustanovljeno ustrojstvo sveta. Ukoliko se, pak, ogluši o božje zapovesti, stići će ga strašna kazna.

U ratu zakoni prestaju da važe, raskida se savez sa Bogom i svet kakav u miru poznajemo prestaje da postoji, a na ljude se obrušavaju najstrašnije pošasti.

Navodeći reči iz Knjige postanja, na početku trećeg poglavlja naratorka se obraća Svetom pismu, tražeći odgovore na mnogobrojna pitanja. Jedno od pitanja koje je najviše muči jeste koliko u čoveku ima čoveka? 8Aleksijevič Svetlana, Limeni dečaci, Beograd: Laguna, 2017, str. 200.

Svako od tri poglavlja otpočinje telefonskim razgovorom. Sa druge strane čujemo glas čoveka koji se predstavlja kao učesnik Avganistanskog rata. Pri prvom razgovoru, on je rasrđen, smatra da autorka nema pravo da se bavi njima i njihovim sudbinama, ona nije prisustvovala njihovim strahotama, nije učestvovala u ratu. Njegov ton je preteći, pun nagomilanog besa. Kada se javi drugi put, razočaran je tretmanom na koji nailaze oni koji su se vratili iz rata, oni koji su tamo ginuli, dok im se kod kuće već sudilo. Pri poslednjem javljanju, poput naratorke i on je opterećen mnogim pitanjima, ali ipak bira život, bira porodicu i bira da izađe iz tog začaranog kruga u koji rat uvlači sve one koje je na neki način okrznuo svojim zlom.

Ton ta tri razgovora određuje ton poglavlja koja njima započinju i autorka nepozvanog sagovornika naziva glavnim junakom. Možda je upravo taj jedan glas presudan u polifonijskom tkanju ove knjige? Možda je upravo nepoznati vojnik junak pripovesti koju pokušava da isplete, ali njen junak odlučuje da izađe iz svoje priče.

Za mene je ova priča završena… izlazim iz nje… Neću pucati u sebe i neću se baciti sa balkona… Hoću da živim! Da volim! Drugi put sam preživeo! 9Aleksijevič Svetlana, Limeni dečaci, Beograd: Laguna, 2017, str. 200.

Suđenje Limenim dečacima

Sagovornici Svetlane Aleksijevič često su ogorčeni zbog različitih osuda na koje su nailazili u društvu. Roditelji su osuđivani jer su svoju decu previše zadojili patriotizmom, vojnici su osuđivani što su pucali i ubijali, devojke i žene koje su iskusile pakao Avganistana obeležavane su kao nemoralne, a na sudu se našla i sama knjiga koja o svima njima govori.

Autorka je optužena za „izvrtanje i falsifikovanje priča ’avganistanaca’ i njihovih majki’’ i podneto je više tužbi narodnom sudu Centralnog okruga Minska nekoliko godina nakon što su obavljeni razgovori sa tužiteljima pri sakupljanju materijala za knjigu. Suočeni sa istinom koja im je predstavljena u knjizi u čijem su stvaranju učestvovali, mnogi učesnici rata, njihovi najbliži srodnici i prijatelji nisu bili spremni da se pomire sa činjenicama koje su im predočene. Teško je prihvatiti da je neko stradao uzalud, da su sinovi, braća, kćeri, muževi uzalud ginuli, pa su sagovornici Svetlane Aleksijevič odustajali od svojih iskaza, tvrdeći da se autorka poigrala sa činjenicama, menjala ih i prilagođavala svom cilju.

Pre nego što će napustiti sudnicu, nakon što je po drugi put odbijena molba da se izvrši književna ekspertiza njene knjige, Svetlana Aleksijevič je izjavila:

Kao čovek… Zamolila sam za oproštaj što sam nanela bol, zbog ovog nesavršenog sveta u kojem često ne možeš proći ulicom, a da ne okrzneš čoveka…Ali, kao pisac…Ja ne mogu, nemam pravo da tražim oproštaj za svoju knjigu. Za istinu! 10Aleksijevič Svetlana, Limeni dečaci, Beograd: Laguna, 2017, str. 344. 


Literatura:

Aleksijevič Svetlana, Limeni dečaci, Beograd: Laguna, 2017.

W. Harrington, Uvod u Stari zavjet, Zagreb: 1993.


Aleksandra Jovičić: Rođena u Prištini, odrasla u Orahovcu. Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Piše poeziju, kratke priče i eseje. Njeni radovi zastupljeni su u domaćim, regionalnim i inostranim časopisima i književnim zbornicima. Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017). Zbirka Lutanja objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala Slovo Gorčina. 

 

 

 



Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Reč i misao

Povezani članci

Nasuprot – Žoris-Karl Uismans

Ključ dragocenosti je sama dragocenost: Bartova metafikacija u Himeri

Buđenje u san (Kejt Šopen, „Buđenje”, Službeni glasnik, 2011)

Ostavite komentar