Image default
Mesta i ljudi

Milica Špadijer, Moskva

Moskva

 

Piše: Milica Špadijer

Dakle, kako je opšte poznato da ja volim sve što je lepo i hrišćansko, hladno, neljubazno i daleko – crkla sam bila da odem u Rusiju! Crkla! I, kako to obično bude, tražiš i bude ti dato, u velikoj frci i gužvi kreće se iz hostela na aerodrom u Jerevanu, let kasni, ja već hoću samo na kafu, viču na mene da moramo ipak na aerodrom da se čekinujemo, dolazimo tamo, počinju dugi sati u free shopu jer je boks cigareta desetak dolara, avion kasni jedan sat. Svi smo pritom jako mamurni i izmučeni od sinoć, avion kasni još jedan sat, jedan dobrodržeći Mađar i ja već počinjemo polako da se bunimo i guglamo koja su nam prava, otkriva se da možemo da jedemo za džabe na aerodromu, jedemo za džabe, ja povremeno idem u sobu za pušenje gde smo samo ja i 12 Jermena. Pitam se gde žene puše, da bi mi se sve razjasnilo kad sam otišla do wc-a. Četiri sata i 10 minuta kasnije konačno polećemo iz Jerevana. Samo, svi naši letovi su već prošli.

U Moskvu smo stigli u 10 uveče, avion za Beograd otišao je u 8. Čekamo svi u redu da nam se dodele karte za sledeći let i vaučer za hotel, stižemo na red i lepa plava Olga iz Aeroflota nas obaveštava da možemo napustiti Moskvu u pola 5 ujutru! Tu je došlo do jedne male rasprave pošto sam rekla da to ne dolazi u obzir i dovelo do Šeremetjevo odiseje od sledeća 2 sata, aerodroma na kome niko ne priča engleski, pa smo se združile sa nekim jermenskim gastosom, u nadi da će nam pomoći s prevodom, jednim od onih ljudi zauvek šarmiranih Sovjetima koji na svaki moj pogled pun očaja kada nas pošalju na sledeći šalter samo odgovara: „Ah, to je Rusija!” I onda ti bude jasnije zašto se Rusi žene mladi, zašto piju i lome i zašto uživaju u tome da ništa nema smisla. Ali je i moj plan postajao sve jasniji i jasniji – kao kod Čehova – “u Moskvu! u Moskvu! u Moskvu!” Konačno dolazimo do šaltera koji će odlučiti našu sudbinu, obaveštavaju nas da će nam izaći u susret i dati karte za let u pola 11 ujutru ja kažem: „Ne! To znači da treba da ustanem u 7, ponovo, posle ovog strašnog dana, zar me niste dovoljno namaltertirali (u Moskvu! u Moskvu!), želim večernji let!” Preti mi se vraćanjem na let u pola 5 ujutru jer se putnici po pravilu prosleđuju na prvi sledeći, na trenutak se pokolebam (u Moskvu? u krevet?), međutim setim se poslednjeg keca u rukavu i kažem “U redu! Ali mi recite zašto je avion kasnio 4 sata?!” Ii odjednom se sve menja, štampa mi se bording karta za sutra uveče, dobijam vaučer za hotel sa sve ručkom i Moskva postaje nešto što ću izvesno videti sutra! Avion je kasnio zbog – inspekcije!

Razmišljam inače sve vreme i da samo ostanem. Pronalazim 100 dolara za koje sam bila potpuno sigurna da sam ih izgubila, u Beogradu me čeka samo čemer, ovde sigurno znam nekoga, mogu da ostanem 30 dana bez vize, znam malo ruski, mogla bih da nađem posao. Tako se u krajnoj liniji i dešavaju sve te stvari, zar ne? Ali toliko sam se borila za ovu kartu. Videćemo. Za sada – u Moskvu!

Izlazimo sa aerodroma da sačekamo naš minibus, u Rusiji je hladno, ali ja imam jaknu, već sam neverovatno ponosna na sebe i ništa ne može poći naopako, iako sam čitav dan u istoj odeći, od alkohola koji mi isparava iz tela mi je stalno vruće i znojim se, a naravno u ručnom prtljagu nemam apsolutno ništa.  Ali – stigavši u hotel, popivši pivo za šankom za ipak srećan kraj dana, nabavila sam sa recepcije malu četkicu i pastu za zube i bademantil (greška u sporazumevanju, ali sjajna, ja sam tražila „ono za tuširanje”), istuširala se, oprala veš i zaspala u bademantilu, sama u sovjetskoj hotelskoj sobi nadomak – Moskve! Srećna, jako srećna. „Gospode Bože moj, ja snivam Moskvu noć na noć, ja sam sasvim kao luda.”

Srećna sam se probudila, otišla na doručak, ostavila stvari u sobi, zamolila da mi se objasni kako da dođem do Crvenog trga i krenula – u Moskvu (u Moskvu!). Gledam iz voza breze i pomalo neotopljenog snega, gledam predgrađa Moskve, sve mi se sviđa, silazim na stanici Beloruskaja odakle hvatam zelenu liniju i silazim na stanici Teatraljna. Penjem se pokretnim stepenicama izlazeći iz metroa ka velikom žutom znaku na kom pise VIHOD V GOROD, ulaz u grad (u Grad!), vrlo sam srećna što znam ćirilicu pošto bih bez toga bila potpuno izgubljena, otvaram vrata i ta-da! Tu sam, vazduh je hladan, palim cigaretu, vidim Boljšoj teatar i gledam gde je Krasnaja plošcćad, kasno naučeno rusko ime za Crveni trg, nalazim ga, ulazim (nije taaako veliki kao što su svi uvek pričali), tu je Lenjinov mauzolej, ulaz u Kremlj i crkvica koja se otvara tek u 11. Hoću da uradim sve i sve da vidim, imam 6 sati u Moskvi (u 6 mi kreće minibus iz hotela, od grada mi treba 37 minuta od Beloruskaje, do nje 5-10, ako krenem u 4 iz grada). Krećem u šetnju jer je četvrtak i Kremlj je zatvoren (pokušavam još 3-4 puta da uđem ipak unutra, na kraju me izbacuju sa službenog ulaza), hodam pored reke, stižem do Puškinovog muzeja, gde je u tom trenutku izložena Maneova Olimpija, vidimo se opet, slikam je, idem do crkve Hrista spasa, hoda mi se još idem do spomenika Petru Velikom, moram da se vratim da uđem u Vasilija Blaženog, uzimam metro, hodam još, ulazim u crkvu, hoću nešto da pojedem, ne znam gde još da idem, gledam Ruse, gledam Moskvu, moj ruski nekako funkcioniše i ja se u jednom trenutku osećam kao da sam došla gde je i trebalo da budem. Sviđa mi se kako pričaju sa mnom, podsećaju me na sve ruske glumce koje znam, imaju plave oči a to je, poznato je, nešto najlepše što osoba može da ima, imaju pepeljaste kose i veseli su i grubi. Slikam se sa vojnicima koji nešto proslavljaju, daju mi i jednu kapu, idem i do Arbata, imam vremena samo za jednu kafu za poneti, polako nazad u metro kroz stanicu Lenjinova biblioteka, veliki mural sa Lenjinom, stižem na Beloruskaju i čekam voz za aerodrom u kom otvaram neki njihov časopis i u njemu vidim svog poznanika Marka Arsića. Na aerodromu upoznajem Dašu pošto obe kukamo kako nema gde da se puši, pričam joj o sobi za pušenje na jerevanskom aerodromu, dogovaramo se da se vidimo sledeći put kad dođem u Moskvu, a možda i u Grčkoj. Završava se moj moskovski dan, u kome od sreće nisam ni stigla da uživam.

„Tako i vi nećete opažati Moskvu, kad budete živeli u njoj. Sreće kod nas nema i ne biva je, mi je samo želimo.”

pa ipak

„Pristajem, samo hajdemo u Moskvu! Molim te, hajdemo! Nema ništa na svetu lepše od Moskve!”


Milica Špadijer: (1989) rođena dva dana nakon pada Berlinskog zida, tako i živi. Završila je Filološku gimnaziju, osnovne i master studije na Katedri za klasične nauke na Filozofskom fakultetu, a trenutno je na doktorskim studijama Fakulteta dramskih umetnosti. Radi kao novinarka, prevodilac sa grčkog jezika, profesorka grčkog i latinskog i piše za nekoliko internet portala.

 


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Mesta i ljudi.

Povezani članci

Vladimir Manigoda, Hamburg

Aleksandra Anđelić: Vrućina posle 3

Sofija Živković, Dušanova-Cetinjska

Ostavite komentar