Image default
Reč i misao

Igra kao komunikacija (Prometejev dar)

Igra kao komunikacija (Prometejev dar)

 

Piše: Jelena Jocić

Veliki renesansni umetnik Leondardo da Vinči je jednom rekao da stvaralac dobija inspiraciju iz nebeskog izvora iz koga svi potičemo. U tom kreativnom zanosu, u trenutku najvećeg uzbuđenja, stvaralac postaje jedno sa Bogom i spoznaje čitav tajanstveni svet nedostupan običnom čoveku, i odjednom za umetnika ništa više nije tajna, i nepoznato prostranstvo se otvara pred njegovim očima, koje on prenosi svetu. U tom trenutku samospoznaje on ne samo da postaje jedno sa Tvorcem, već i sam preuzima ulogu Tvorca.

Stvaralaštvo je usko povezano sa igrom. Otuda se stvaralačka imaginacija može posmatrati kao jedan vid igre u kojoj stvaralac komunicira sa najtananijim i najfinim delovima svoje duše; stupa u komunikaciju sa onim praiskonskim nataloženim iskustvom i nasleđem predaka  koje svako od nas u sebi nosi, ono što Jung (Karl Gustav Jung,  Arhetipovi i kolektivno nesvesno, 2015) naziva kolektivno nesvesno i što definiše kao arhetip, pramodel, matricu. Zahvaljujući kolektivno nesvesnom mi raspolažemo neizmernom riznicom nataloženog životnog iskustva svih predaka koji su samo svojim postojanjem doprineli diferencijaciji vrste. Dodir sa nataloženim iskustvom naših predaka imamo kada se arhetipovi prevedu u simboličko događanje.

 

Pojam i poreklo igre

Postoje različita određenja pojma igre. Igra je definisana kao aktivnost jedne ili više osoba koja služi za razonodu i zabavu, uz poštovanje određenih pravila. Potpunija definicija igru opisuje ovako:

Ukratko u pogledu forme igra se može definisati kao slobodna akcija koju prihvatamo kao fiktivnu i izdvojenu od svakodnevnog života, sposobnu, međutim da potpuno obuzme igrača; aktivnost bez ikakvog materijalnog interesa i koristi; koja se odvija u namerno ograničenom vremenu i prostoru, po redu predviđenom datim pravilima, podstičući u životu odnose između grupa koje se namerno okružuju misterijom ili prerušavanjem naglašavaju svoju izuzetnost u odnosu na ostali svet. (Kajoa: Huizing 1979:32)

Igra kao takva iziskuje potpunu slobodu i otuđenost od područja rada. Ona pripada slobodi, ali ne čak ni slobodnom vremenu koje je predviđeno za odmor od teškog rada, koje je povezano sa uživanjem. S toga ona ostaje izvan granica svakidašnjice. Ona se vezuje za zanos (stvaralaštvo), prijatne trenutke, slobodu i druženje (dečije igre), ali isto tako igra ima mnogo lica i varijacija. Sama bit igre je u slobodi i nesputanosti, ona počiva na slobodnoj imaginaciji i kreativnosti, igra traje sve dok nije omeđena i sputana krutim pravilima, iako paradoksalno mnoge igre iziskuju poštovanje određenih pravila (sportska takmičenja, društvene igre itd.).

Igra je bila prisutna u svim periodima ljudske istorije. U drevnim kulturama imala je  obredni karakter i bila povezana sa ritualom i kultom. Predstavljala je način komunikacije sa  uzvišenim bićima i silama koje su uticale na ljudsku sudbinu – bogovima. Duh jedne zajednice se odražavao kroz igru: koherentnost, težnje i želje pripadnika te zajednice, jer je u primitivnim kulturama akcenat na opštem dobru, a ne pojedincu. Autor Bihalji Merin (1971) ukazuje na karakterističan pozdrav pripadnika jednog indijanskog plemena drugom koji je glasio „Šta Vi igrate?“, ovaj pozdrav svedoči o važnosti igre u jednoj društvenoj zajednici. Kroz odgovor su izražavali kolektivni duh zajednice i osnovne temelje na kojima je njihova kultura počivala. Za indijanska plemena igra je značila život, budući da je bila povezana sa ritualima i običajima, i bila deo svakog važnijeg trenutka njihovih života (ritualni ples prizivanja kiše, ratnički ples, ples inicijacije povezan sa obredom ulaska dečaka u svet odraslih…). „Autonomija igre ima najviše smisla kao transgresija. Ona otkriva svoje moći kad vrši prekoračenje u odnosu na nekreativnu stvarnost.“ ( Božović 2014:138)

O jednom narodu i njegovoj kulturi, prema mišljenju etnologa, možemo saznati na osnovu njihovih nacionalnih igara. Igra nam  „priča“ priču o jednom narodu, o njegovoj istoriji, kulturi i dominantnim vrednostima koje zastupaju. Istorija nas uči da su drevni Egipćani uživali u igrama koje su iziskivale umni napor. Najčešće su to bile društvene igre koje od takmičara zahtevaju koncentraciju, oštroumnost i mudrost, te ne čudi da je ova drevna civilizacija u kojoj su se razvile matematika, astronomija i medicina, razvile takav vid igre. Kolevka civilizacije, drevna Grčka je negovala „kult lepote tela“ , ali je ovaj drevni narod podjednako brinuo i o stanju uma i duha, te su stari Grci organizovali sportska takmičenja koja su iziskivala snagu, brzinu i izdržljivost i koja su isticala one vrednosti koji su oni negovali. Ove igre su doprinele jačanju tela, i podsticale vrline: hrabrost, izdržljivost, samopouzdanje i zajednička ostvarenja. Veliki broj hramova bio je namenjen sportskim nadmetanjima. Najpoznatije sportsko nadmetanje u drevnoj Grčkoj bile su Olimpijske igre 1Prve Olimpijske igre su održane 776.p.n.e i održavale su se do 393. g. n.e.Prve moderne Olimpijske igre su održane 1896. godine i priredio ih je baron Pjer de Kuberten u Atini.  koje su se održavale svake četvrte godine Zevsu u čast.

U starom Rimu su organizovane „krvave“ i nasilne gladijatorske igre koje su budile najmračnije porive u ljudima dok su uživali u priređenom spektaklu, koji je za cilj imao manipulaciju i zavođenje auditorijuma. Tako pasivizovana i opčinjena publika (auditorijum) nije razmišljala o nepovoljnim političkim prilikama i previranjima unutar rimske države. U Azijskim zemljama je i danas zastupljena drevna igra „buskaši“ 2Buskaši je drevna igra koja se igrala u drevnoj Aziji. Danas buskaši ima status nacionalnog sporta u Palestini i Avganistanu. Ova igra je slična igri polo, ali igrači na konjima umesto lopte koriste trupkoze bez glave, ova igra zahteva izuzetnu fizičku spretnost. Drevna verzija ove igre imala je vrlo nasilan karakter i bilo je dozvoljeno čak i ubistvo protivnika. U igri „buskaši“ je sadržana sama njen bit, ali suse pravila igre u moderno vreme promenila i podvrgla moralnim i zanonskim načelima.Ova drevna igra je proizvod ratničkih plemena i kultura koje su nastale na tlu drevne Azije. koja ima status nacionalnog sporta u nekim zemljama Istoka (Palestina, Avganistan).

Za Južne Slovene karakterističan je narodni ples – „kolo“. U srpskoj narodnoj tradiciji posebno mesto zauzima ova nacionalna igra –  koja se igra u svim krajevima zemlje. Kolo karakteriše lanac međusobno povezanih igrača koji se kreću po kružnoj liniji. Sama bit igre govori o karakteru jednog naroda, o njihovoj povezanosti, o tradiciji i prošlosti. Otuda srpska nacionalna igra kolo simbolizuje povezanost, zajedništvo jednog naroda, i njihovu nesalomivost, koji opstaje uprkos svim nevoljama i nedaćama, ono je simbol jednog naroda i nevidljive niti koja ih veže tradicijom, istorijom i nasleđem. „Stvaralačko doživljavanje sadržaja kulture mora se shvatiti i kao čovekove slobode i kao stil pune ljudske egzistencije, a sam rast čovekovih sposobnosti ne može se ni zamisliti bez punog uticaja autentičnih kulturnih vrednosti.“  (Božović 1972:98)

 

Prometejev dar

Drevni grčki mit o Prometeju  simbolično govori o stvaralaštvu i čoveku kao stvaraocu. Ovaj mit nam pripoveda o dvojici braće Epimeteju i Prometeju, koji su bogovima sa Olimpa pomogli u borbi protiv Titana i njihovom svrgavanju sa vlasti. Za njihovu odanost vrhovni bog i gospodar Neba i Zemlje, Zevs ih je nagradio dopustivši im da stvore svet na Zemlji. Epimetej je koristeći različite sastojke stvorio životinje, dok je Prometeju ostao samo ćup gline. Domišljati Prometej tada stvori dvoje ljudi nalik na Zevsa i Heru i dade im sve osobine životinja. Nezadovoljan ishodom, on je zamolio Atinu da im udahne malo božanskog daha zahvaljujući kome su ova bića mogla misliti, pričati, raditi i moliti se bogovima.

U početku su bogovi iskorišćavali ova bića te im  Prometej dade nadu, obdari ih snagom i poduči mnogim veštinama. On je ljudima podario vatru, koju je ukrao iz Hefestove kovačnice, dok je boginja Atina čuvala, kako bi ih zaštitio od zime i nepovoljnih uslova. Ali ljudi su otkrili moć vatre, skovali oružje i započeli ratove. Zbog  toga je vrhovni bog Zevs Prometeja osudio na večne muke. Osuđenik je okovan na planini Kavkaz gde mu je džinovski orao svakog dana kljucao jetru koja bi se tokom noći regenerisala. Prometejeva jetra simbolično predstavlja stvaralaštvo, uz čiju pomoć čovek svakodnevno oplemenjuje svoj svet, i kao što se jetra regeneriše svake noći, tako se i čovek stvaralaštvom suprotstavlja svetu nametnutih vrednosti i besmislu. “Za čudesne igre senki, za životni ritam oslobođen, za osećajnost, poeziju i fantaziju ne bi trebao predvideti ni polumrak. Pri takvom ꞌosvetljenjuꞌ možda se najbolje vidi.“ (Božović 2014:77)

 

Rad i stvaralaštvo utemeljeno na mitu

Odnos između rada i dokolice možemo posmatrati sa apekta mita o Hefestu na koji ukazuje Blaženka Despot (1976). Hefest je bog vatre, i sin Here i Zevsa. Prema predanju Hera je bila užasnuta izgledom svog sina te ga je bacila na Zemlju, ali je on preživeo i ostao hrom. Hefestova kovačnica se nalazila u podzemlju, u utrobi vulkana u kojoj je on izrađivao predmete koji su zadovoljavali taštinu bogova sa Olimpa. Njihov odnos oslikava političko uređenje (demokratija) u staroj Grčkoj, i jednak je odnosu roba i slobodnog čoveka, zapaža autorka. Hefest, koji obitava u podzemlju simbolizuje dno društvene lestvice i robove koji teško i mukotrpno rade, dok bogovi sa Olimpa simbolizuju slobodne građane koji oslobođeni teškog rada, učestvuju u državnim poslovima. Za razliku od njihove raskošne lepote on je hrom. Ova mitska priča određuje prave vrednosti na kojima počiva  Platonov svet Ideja.  Istinu, Dobro i Lepo, kao božanska svojstva u nebeskoj dokolici, a mukotrpni rad u paklenom podzemlju nebožanstvenog, prljavog i hromog Hefesta. Ovaj mit ističe da stvaralaštvo pripada bogovima, a stvaralaštvo je moguće samo u dokolici (u starogrčkom ona je označavala stvaralaštvo van obaveznog radnog vremena), tada se čovek približava božanskom i sam postaje bog, tvorac, i sve dok je stvaralaštvo igra, a ne obaveza, on nalazi način da komunicira sa svetom oko sebe i svojim unutrašnjim bićem. U vremenu dokolice, koje ne možemo poistovetiti sa slodobnim vremenom, već vremenom koje nije ograničeno, vremenu koje je suprotnost radu, ali isto tako vremenu koje nije planirano ili ograničeno. „Evropsko metaforičko rodoslovlje razumijelo je svijet kao svijet Istine, Lijepa i Dobra, a rad stvarju telurijanskog, nebožanstvenog doba smiještenog u utrobi Zemlje.“ (Despot 1976:5,6)

Težak rad je suprotstavljen kreativnom radu, o čemu govori mit u kome narodni pevač suprotstavlja Hefesta, oličenje teškog rada, Atini i Apolonu koji simbolizuju dokolicu i svet bogova. Ova naizgled dva potpuno različita sveta sačinjena od kontrasta lepog i ružnog, čistog i prljavog, poniženog i uzvišenog, svetla i tame, sreću se na Zemlji gde obitavaju ljudi. U ovom mitu simbolično čitamo da čovek može biti stvaralac i da se uzdigne do božanskih visina ili da bude rob koji obitava u tami i pepelu. Težak položaj „roba“ se najbolje vidi na primeru kapitalizma, u kome je radnik sveden na dodatak mašini. Radnik radi u teškim uslovima i otuđen je od sopstvenog rada, koji doživljava kao kaznu. U takvim društvenim uslovim, u kojima je čovek doveden do ruba egzistencije, ne možemo govoriti o kretaivnom poizvodu kao krajnjem ishodu proizvodnje. „Nastala posredstvom tehničkog uma i tehnokratsko-pozitivističke svesti, savremena kultura ostavlja za sobom princip stvaralačkog individualiteta, a njenu komunikaciju prate procesi standardizacije, unifikacije i stereotipiranosti.“ ( Božović 2014:99)

Stvaralaštvo je kreativni proces koji nastaje u vremenu dokolice, i tada stvaralac postaje tvorac koji u ekstazi stvaralačkog zanosa, iako poput dečije igre, ostavlja trag u vremenu. I stvaralaštvo liči na igru, jer on, umetnik se igra, praveći pačvork u koji su utkana sva njegova iskustva, sve njegove boli i radosti, nade i snovi, koje se stapaju i dobijaju oblik i tada umetnik kroz svoje delo spoznaje božanski zanos, a posmatrač tog dela u njemu prepoznaje onaj božanski dah i oplemenjuje sopstvenu dušu. Slikar nam pozajmljuje svoje oči da vidimo istinsku lepotu, pesnik nam daje na uvid delić svoje duše, svoje nade i strahove, a plesač od sopstvenog tela čini intrument, usklađenih pokreta i mimike on nam priča priču. Umetnik komunicira sa svetom kroz svoja dela.

Takav čovek je homo ludens (lat. čovek koji se igra), on je istovremeno i vizionar, mistik i prorok jer u stvaralačkom zanosu je u stanju da dosegne druge svetove, nedostupne čoveku zarobljenom u vremenu tehničke civilizacije, udaljenom od praiskonskih vrednosti i samog svedenog na dodatak mašini. „Kad umetnik pristane na nametnutu igru, kad se liši stvaralačke autonomije, njegovo delo može da izgubi svoje kreativne osobenosti i individualnu prepoznatljivost. Štaviše ono može da postane deo svesne prevare. Tada on ne može da stvara svoj svet, ne može javnosti da predoči svoju viziju sveta i viđenje stvarnosti.“ (Božović 2014:69)  Takav čovek je izgubljen i otuđen i on više nije tvorac već kreacija, ali štaviše on nije unikatni proizvod već istovetna kopija drugih kopija.

„Izlazak iz pakla i silazak s neba slučili su se u novovekovnoj, evropskoj revoluciji, metafizičkoj artikuliranoj kao skidanje Boga kao najvišeg bića i uspostavljanje čovjeka kao najvišeg bića, proizvodno artikuliranoj u susretu rada, znanosti tehnike sa korišnošću, socijalno politički atrikuliranoj u zahtjevu građanske klase za jednakošću pred Zakonom.“ (Despot 1976:6)

Na temelju igre nastala je kultura, a u okviru nje i darovi koje su nam ostavile drevne civilizacije. Mnogo vremena nakon njihovog nestanka ostala su dela materijalne i duhovne vrednosti koja svedoče o slavnoj prošlosti naroda koji su živeli pre nas. One i danas komuniciraju sa nama putem svog nasleđa. Brojna dela iz obasti kulture, umetnosti, nauke nastala su na krilima igre, stvaralačkog zanosa i dečije radoznalosti, radoznalosti onog „deteta“ koje obitava u nama, koje ne poznaje svet zbilje i ne prihvata poraz. Jer život je kreativna igra, koja se sastoji od mnogo različitih izazova i prepreka, ali ako ga doživimo kao igru u kojoj ništa nije konačno i nemoguće, ako sami odredimo pravila igre, uvek pazeći da ih pravilno doziramo, naša igra neće izgubiti smisao i mi ćemo ostati na onoj božanskoj visini, ali ako prestanemo da se igramo i ugasimo naš kreativni žar postajemo poput roba koji teško i mukotrpno radi, i koji obitava u tami podzemlja zauvek osuđen na život bez svetlosti, jer on i ne poznaje drugačiji život.


Literatura:

Bihalji- Merin O.(1971). Maske sveta. Beograd: Mladinska knjiga

Božović R. (1972) Metamorfoze igre.Beograd: Kultura i društvo

Božović R. (1976). Iskušenje slobodnog vremena. Beograd: Mladost

Božović R. (2014). Igra ili ništa. Beograd: Čigoja

Despot B. (1976). Pladoyer za dokolicu. Beograd: Srbija

Jovanović Z. (2012). U vrtovima dodira. Niš: Čigoja

Jung K. G. (2015). Arhetipvi i kolektivno nesvesno. Beograd: Miba Books

Kajoa R. (1979). Igre i ljudi – maska i zanos. Beograd: Nolit

Polić M.,  Polić R. (2009) Vrijeme, slobodno od čega i za što? Filozofska istraživanja 29 (2) 255-270 Preuzeto sa: http://hrcak.srce.hr/41405

Farkaš H. (2014) Slobodno vreme kao resurs u postindustrijskome društvu. Aamalgam. 6-7 (6-7), 37-56 Preuzeto sa: http://hrcak.srce.hr/134855

http://znakoviporedputa.com/pogledi/782-prometej-5-mit-kao-istina-o-na%C5%A1em-poreklu


http://zlatousti.org/clanakview/index?id=106

https://www.iserbia.rs/novosti/ta-je-zapravo-bila-plesna-kuga-3109


Jelena Jocić je rođena u Jagodini 29.7.1990. Diplomirala je žurnalistiku na Fakultetu za Kulturu i medije – Megatrend u Beogradu, a potom završila i master studije žurnalistike na Filozofskom fakultetu Nišu. Pohađa doktorkse akademske studije Medija i društva, na istom fakultetu. Uređuje književni časopis „Bez limita“ i povremeno piše književne i novinarske testove za isti.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Dan zaljubljenih (nije u februaru)

Don Žuan kao mit

Slavko Stanojčić, Mit koji živi u nama

Ostavite komentar