Image default
Poezija

Ivan Novčić, Doručak sa Diogenom

Daljine

ponekad bih ležao na kauču
i gledao u jednu tačku na zidu
ne pomerajući svoje telo satima

možda je ta tačka bila misao
o tajnama koje nosimo sa sobom
poput neistraženih rečnih relikvija

znao sam tako da ležim danima
i mislio:
kako bi bilo lepo zgaziti
neku naduvenu žabu na pločniku
nogom zgnječiti sluzave ostatke tela
ili udariti neprijatelja pesnicom
(to je ubedljivo najlepši osećaj
koji je civilizacija podarila čoveku)
možda zadaviti svoju dragu
dok joj vrat pucketa
kao samleveno drvo u šumi

ležao bih tako godinama
neispavan
razmišljajući o kolebanjima
šta se nalazi tamo preko praga

mogao sam i ceo život
samo su rađanje i smrt
svečani trenuci
(sve ostalo su pripreme)

ali ustao bih
i skinuo krmelje

smirile bi me
neke daljine
koje ne postoje

jer najlepše je ono
što je oku nedostupno


Uslovi

Da bih te oženio
Moraćeš da se pretvoriš
U sve moje samoće
A to je teže od tvoje
Koja te proganja

Da bismo ostali u braku
Sreća mora da je brodolomnik
Beskraja
Samo na oko nadomak Meseca

A ako hoćeš dragim da me zoveš
Za doručak me umesto pogače posluži

Možda ti dosadim jednoga jutra
Igrom slučaja postaneš udovica

U crnim ritama najsrećnija


Drugi ja

Miriše soba na bukvu, jasen i hrast
Njene kože odavno nema
Ali zato sam pod ovim krovom sȃm
U kaminu pucketaju primerci potpale,
bagremove grančice
Kad korakom prilazi mi onaj drugi ja
Prekriven korom, obraslim lišćem
Sav je od mene skrojen i prišiven
Meni će on
Meni prvom
Zlosti noćas da otera


Rat je prošao
(Sremska Mitrovica, 1992)

Rat je prošao
Dečaci su obukli civilna odela
I krenuli u grad

Jednu ulicu naniže
Devojke obučene u svečane haljine
Pokazivale su svoje kremom namazane butine

Kao da ničega nije ni bilo
Ni rata ni nas

Kao testo tanko
Život nas za sto pekarski lepi

Tragove brašna po vrhu
Nosi razvigor

Slojevito
Otpisani dug


Dijalog na kraljevačkom groblju

Poslednji put kada sam te video
Bio si živ

A ja tebe takvog samo mrtvog pamtim
Ležao si ovde
Oči sam ti lično ja sklopio

Ja tebe takvog mrtvog ne poznajem

Ni ti meni živ srcu nisi prirastao

Gde smo onda ti i ja
Ako su nam smrti jedina okupljanja


Ivan Novčić, rođen 1972. u Kraljevu. Do sada je objavio sledeće knjige: Knjige pesama: Amputacija duše (2003); Šifarnik stradanja (2008); Posle potopa (2018); Galicija i druge šume (2019); Pesme o kavezu (2020); Kajafin izbor (2021); Jaudi plemena mog (2021); Knjige izabranih pesama: Ljubav u Haldernu (2021) Proza: Srem i Sumatra (zbirka priča, 2017) Studije i eseji: Emir Kusturica: poetika poricanja smrti (2016, 2020); Donji rakurs (eseji o filmu, 2021).


Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:

205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)

205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX

Hvala!

Povezani članci

Melida Travančić, Poezija

Marija Dejanović, Cementna

Stefan Stanojević, Napad panike

Ostavite komentar