Image default
Poezija

Ivana Maksić, Talit

TALIT

Nekima je ovde bezbedno: četiri kraja sveta, četiri godišnja doba,
tri obroka i porez, kao u svakoj koloniji.
Ne i meni. Znaš da nisam dovoljno pravoverna kad treba preživeti
i preboleti. U meni nikad nije rodilo ništa snažnije od naivnosti.
Prestajem da slušam savete. Ne umem da se odbranim.
Samo kuvari sa ekrana govore bez zamuckivanja.
Bez ubeđivanja i licitiranja.
Izražajno i utešno, kao uspavanka.
Došlo je vreme da i ljubav mora da odstoji. Da se premesi.
Između dva sna i makar dve jave.
Počinje jesenja sadnja drveća.
Zlobnici misle da opet raskopavaju trotoare,
da seku jedne kako bi posadili druge.
Ne bih se bunila da me neko poseče i presadi.
Dok se ti odvezuješ poput mašne bez poklona.
Nosiš me kao piškotu u talasima.
Krvavim kolenima izranjaš kamenje sa pupoljcima.

Ali, ovde je mrkli mrak, sa prozora vidim samo druge
prozore, uzaludne pozive upomoć,
nikad dovoljno jastuka.
Sineš li, mahnuću, ali ću se slomiti i zauvek potonuti.
Postaću figurica na povocu, odbegla iz tvojih rebara kao iz zatvora.
Ruke će mi noćima rasti ka narandžastim zidovima.
Biću sestra, hirurg, čaša vode, kolač, mesečina.
A ti lišaj koji mi prekriva sve od kapaka, pa naovamo,
uprkos daljinama. Zimama i letima.
Od kada si me presreo prstima,
namagnetisalo se sve, od duše do skeleta.
Sustigneš sve moje što beži i danima mu šapućeš.
Pribijaš se s leđa, kao koala, kašika.

Umorna sam i olovna.
Beznadežna, jer me i Brus Li podseti na tebe,
mačka u prolazu, limunada, sijalica.
Zavesa na tuš-kabini ima tvoje trepavice.
Smrdibuba grudi prostreli.
U njenom sporom hodu vidim oslobođene sestre.
I kako svaku, ponaosob, hvataš i iznosiš, iza zavese.
Tamo bih kročila, skočila, da nije tako nisko, tako predvidivo.
Ali šta čini oboleli kome odlažu kraj i, svi do jednog, tvrde da će izdržati?
Mašta kako će se okružiti četinarima, odoleti?

Doba je kao i svako drugo.
I to se, bez posebnog pristanka, beskrajno ponavlja.
Krizni štab zaseda, šume vise na rasprodajama.
Preventivno lome ruke i noge nemoćnima.
I dalje me posipaš pahuljama koje nikad ne slete, otapaš veznicima.
A ja?
Mogu da te ljubim samo kao talit, po svim zamišljenim kutovima.
Ritualno, od jutra do sutra koje, sasvim izvesno, nećesvanuti.
Kada moje najbolje u tebi prestane da pleše,
kad se tvoje najbolje u meni razveže i dobro isplače, biću dobro.


Ivana Maksić (1984) autorka je knjiga poezije:

Kćeri zar ne vidiš da gorim (2020)

La mia paura di essere schiava (2014)

Izvan komunikacije (2013)

O telo tvori me (2011).

Piše poeziju, crtice i eseje. Prevodi i predaje engleski jezik.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Jelena Vukićević, poezija

Ines Peruško Rihtar, poezija

Uroš Bojanović, poezija

Ostavite komentar