nico
posmatram svoju ćerku
borile smo se u stotinama ratova, vitlale noževima u mračnim budžacima,
bežale iz zatvora, pušile hašiš u njujorku, plesale sa dejvidom bouvijem i kendi darling,
bile smo vešane, u poslednji minut pomilovane i spasene lomače
ona
spava između mojih butina
nikada se neće navići na zastrašujuću gužvu u saobraćaju,
pakovanu hranu, zvonce na vratima i daljinski upravljač
buku prodavaca koja probija kroz zidove
ili se provlači ispod vrata
zvezdanog neba
u bašti
misao na povetarcu
odgurne kao ljuljašku
sanjalački
kao
pijana putovanja vozom
rat boja i duvanskog dima
tako slučajno
nemarno
moja ćerka
je cvet… kada želi da ukrasi sobu
ili sretne onog koga voli ona ubere samu sebe
ipak nije u stanju da poveruje u čuda
iako može najviše da razvuče žvaku
pogled
ja sam se – zaista – sva ozarila
i trzaj
osećanje prekinutosti
kretanje sa zadrškom
kaleidoskop koji se okreće
tačkasta linija koja je, kada je gledaš izdaleka, puna
kao što dolazi propušteno
završetak nekakvog uzdaha
bezvazdušno prostranstvo i smrt
a kada se okrenem – više me nema
iščezavanje
ja nemam težine
a on
on je anđeo – osećam ga stalno iznad desnog ramena – to nije moja strana
noć je moja, ali noću ne mogu, ne umem. život je izvan sebe
biću razumna obećavam – u poeziji ne – za poeziju mi oprostite
otvorena vrata kroz koja svako moze da uđe. moji stihovi. drugi dom mi nije potreban.
u životu neobuzdano divlja
klizim niz ruku
u
lonac pun tajni
lonac pun tajni
psihoseksualna supa
(u malenim zagradama)
i dan je pepeljast – vetrovit – boja sna
udisala sam ga
i posle svega toga kažu da ja izmisljam ljude
Ivana Sarić: (1984) iz Beograda.