Image default
Proza

Jadranka Milenković, Prestolonaslednica

                                                   PRESTOLONASLEDNICA

                                             /…pred pretnjom crnog i otrovnog nekog soka… B.Miljković/

S vremena na vreme osetim jezivo zadovoljstvo kada bacim neku stvar, još uvek sasvim upotrebljivu. Gnušam se detinjaste radosti sa kojom ljudi ulaze u osvajanja, kao da im nešto pripada, kao da osvojeno mogu da zadrže, ili kao da ga, čak i u trenutku kada ga najčvršće drže, zaista imaju. Sve se otima pripadanju, sve je drugo, čak i ova crna tečnost, gusta i lepljiva, što usporava pokrete, donoseći sumornu utrnulost i zamišljenost koja porobljava. Ponekad čujem kako govore da će me odneti duboka voda u kojoj se ogledam ploveći po najstrašnijoj reci, ni živa ni mrtva. I bunar mami žednog da se što više nad njim nagne. Koliko neistine u priči da je Narcis voleo svoj lik: želeo je, brat moj, da mu drugo pokaže svoje lice, ono koje može da prepozna i razume, koje nije nedostupno i neprijateljsko, već blisko, blizanačko: lice sa kojim može da sklopi savez.

Iz mora potonulih slika povremeno izroni neka koja, na taj način, govori o svojoj važnosti. U jednoj od takvih slika, ja stojim u školskom dvorištu, osamdesetih, s nešto više od deset godina, i posmatram drugu decu. Moram da izaberem devojčicu koju ću da povedem kući sa sobom – gošću iz druge zemlje. Ne mogu da se odlučim; teško je zakoračiti ka nepoznatom, uhvatiti ga za ruku i povesti kući. Najteže je sa onim ko ti se zaista dopada; pred njim si unapred spreman da sagneš glavu, zamucaš i udaljiš se sa nelagodom u kolenima.

U toj grupi dece poređanih kao za streljanje stoji i mršava devojčica kratke kose. Ne gledam je; čekam kao i mnogo puta nakon toga da se stvari u kojima se ne usuđujem da učestvujem odvijaju same, po nekim pravilima koja su mi nejasna i mrska. Ne vidim ko je nju odabrao. Nervozno se premećući s noge na nogu, u opustelom školskom dvorištu, pogled mi pada na jedinu preostalu drugaricu, nešto stariju devojku nabujalih grudi, očiju usijanih od nestrpljenja. Nije ostao niko drugi? – pitam, nesvesna toga kako time situaciju činim teškom, a prijateljstvo nemogućim.

Stvari se potom stvarno odvijaju same. Krećemo se ulicom ka stanu mojih roditelja pričajući, bez zamuckivanja, uobičajene nevažne priče koje se ne pamte. Devojka se zove Zlata, došla je iz Nemačke na raspust; htela bi da upozna primorski grad, da se prošeta, da vidi mornare. Ja samo želim da znam ko je devojčica kratke kose; opisujem je Zlati u par šturih rečenica. Ne kažem da mi se ta, kao bolešljivi dečak mršava i zamišljena devojčica, dopala zbog držanja i nečega u izrazu lica što jasno govori o izdvojenosti: nije se smejala, nije se radoznalo osvrtala, gledala je pravo ispred sebe, ali je njen pogled padao daleko iza prisutnih. Ostavljala je utisak da joj je situacija u kojoj se našla veoma mučna. Za razliku od mene, koja sam se vrtela nervozno i kao u klopci iz koje želim da se izvučem, ona je stajala mirno, rezignirano; u tom je stavu bilo podsmeha i nadmoći. Zlata i na osnovu tih šturih podataka prepoznaje onu o kojoj sam htela više da saznam; iskosa me gleda i obraća mi se tonom koji ne dozvoljava nikakav pogovor – Nije valjda da nameravaš sa njom da se družiš? Ona je luda, niko se ne druži s njom. Svima govori da je iz kraljevske porodice.

To me uopšte ne odvraća, samo učvršćuje moju potrebu da se približim predmetu svoje želje; tada još ne naslućujem da će me kroz život voditi neizlečiva privlačnost prema osobenjacima potpuno odvojenim od sredine kojoj greškom pripadaju. Ne zanima me ničije poreklo; intrigira me samo ono što može da se vidi odmah, neposredno: recimo, odbijanje da se uz kikot i vulgarnu radoznalost prihvata sve što okolina nudi i nameće. To, naravno, nije uobličena misao; rukovodim se nekom vrstom osećaja, instinktom obrnutim od onog koji ljudska bića sateruje u gomile. Privlači me hrabrost; u mojim detinjim godinama to je osobina koja ima najvišu cenu. Može da me impresionira onaj ko se popne na najviše drvo, onaj ko prepliva zaliv ili ko se usudi da pokaže svoju različitost i pritom ostane sam. U odnosu na ovo treće, preplivavanje zaliva je obična šala, čak i meni dostupna.

Zlata ne dozvoljava da moje misli predugo lutaju, otvoreno traži da se pažnja usmeri ka njoj; želi da se lepo provede, pominje izlazak. Zlokobni prizvuk koji ta reč ima podseća me samo na neprijatna iskustva. Nekoliko puta sam tog leta otišla sa drugaricama u bioskop. Jedan od filmova koje smo gledale, uz greškom kupljene karte, bio je erotski, i mi smo ga junački odgledale do kraja zbunjeno grickajući kokice i prateći avanture mlade žene u crnoj uniformi sobarice, sa belom čipkastom keceljom. Nijednom se tokom filma nismo pogledale, zaklonjene mrakom bioskopske sale. U redu ispred nas mladić i devojka su se ljubili; on je zavlačio ruku pod njenu suknju. Kada smo izašle iz bioskopa, naglašeno razgovorljive, pričale smo o svemu drugom što nam je padalo na um. U tom delu grada gde su bili bioskopi – jedina zabava za decu i vojnike – bio je i park sa gomilom sveta koji je tu svake večeri bučno ubijao dosadu promolivši glave iz stanova nakon paklenih dnevnih vrućina. Zlatu ću da odvedem u taj park; ne znam za drugu vrstu zabave. Zabava, to su ljudi; puno godina kasnije shvatam da neki tako definišu i pakao.

Pripreme koje slede predstavljaju, sa Zlatine tačke gledišta, nešto što je integralni deo samog izlaska. Biranje garderobe, uživanje u pipkanju različitih materijala, šminka rasprostrta po stolu, pevušenje ispred ogledala samo u brushalteru i gaćicama, mirisi otvorenih kutijica sa kremama, postepeno dovođenje u jedno naročito uzbuđeno stanje koje će kulminirati izlaskom iz kuće – to je za mene novo, strano, naporno; dečaci će možda popodne igrati fudbal u šumici iza zgrade i faliće im golman. Otima mi iz ruku odeću koju sam spremila da navučem u brzini i dugo rovari po policama. Prepuštam se Zlati bezvoljno, misleći da će to od mene da zahteva manje energije nego žestoko protivljenje. Još jedno češljanje grubom rukom koje se trpi stisnutih zuba. Kriv je isti onaj deo bića sklon odustajanju pre borbe koji je tog jutra propustio da se približi neobičnoj devojčici aristokratskog držanja. Zlata za mene odabire crvenu suknju i bluzu iste boje (moraju biti iste!); oblači me kao barbiku, a moje ruke i noge su isto tako krute.  Upadljivo me šminka u pokušaju da izgledam bar neku godinu starija. Ukućani sa negodovanjem posmatraju ovu transformaciju; jezivo izgleda ono što je šminka napravila od detinjeg lica. Nejasno osećam da između mog novog izgleda i erotskog filma koji se trudim da zaboravim postoji neka nesumnjiva veza. Zlatina promena je takođe neverovatna; hod u štiklicama, izazovno njihanje kukova, torba koja visi sa ramena – kraj mene hoda žena svesna svog tela i tajanstvenog života koji se u njemu sasvim razbuktao. Besmisleno kretanje parkom s kraja na kraj dovoljno je da pobudi interesovanje muškog sveta. Odgovara na dobacivanja jednako drsko i izazovno, zarumenjena. Zamalo da potrčim prema klupicama, da se posvađam; onda shvatam da to Zlatu ni najmanje ne vređa; sve je ozarenija kako prolazi vreme. A vreme prolazi prebrzo; zbog mene, zbog deteta, mora rano kući.

Šetnja koja Zlati pričinjava radost i donosi nesumnjivo uzbuđenje meni ostavlja u ustima ukus nekog od gorkih čajeva za poboljšanje apetita. Saučesnik sam u stvarima koje me prevazilaze, svojim značajem i intenzitetom. (Tokom godina, nakupljena iskustva doneće još mnogo takvih gorčina koje će se teško gutati ili ispirati; njihov broj činiće da se polako zaboravljaju, pretvaraće se u naviku bez značaja kakav su imala prva razočarenja.) Nejasan utisak, koji tek kasnije čvrsne i pretvara se u vidljiviju odbojnost, ne znam da izrazim; nemam ni kome da poverim tu nelagodnost. Neprekidno mislim: ja nikad, nikad neću imati dečka. To je odvratno.

Moja soba ima samo jedan krevet, moram da ga delim sa svojom gošćom. Neobično je ležati pored drugog toplog tela, mirišljavog, onog istog koje na sebe skreće pažnju, koje diktira i zapoveda, ne pokoravajući se više detinjoj stidljivosti, približavajući se zamršenoj grešnosti pogrešno odabranog filma o kome se ne govori, a koji ne može ni da se zaboravi. Buđenje pored Zlate sledećeg jutra je neka vrsta podsećanja na tu vrstu treperenja i uznemirenosti pod kožom koja nužno preti da izbije iz tela, iz nabujalih devojačkih grudi i pohotnih pogleda mornara u šetnji. Ne želim sa njom da provodim vreme; ipak, njen boravak podrazumeva još nekoliko zajedničkih dana – tog jutra je organizovan izlet u čast naših gostiju. Drugačija vrsta uzbuđenja tera me da se za taj izlet nestrpljivo spremam; to je prilika da ponovo vidim onu devojčicu, u masi običnih i nezanimljivih, predvidljivih ljudi koje svakodnevno srećem. Biće mi potrebno nemalo hrabrosti da se odlučim na prvi korak; ona svakako nema nijedan razlog da meni priđe. Pri pomisli na njenu moguću ravnodušnost ili odbijanje da sa mnom razgovora, Zlati odgovaram nešto promuklijim glasom. U školskom dvorištu čiji beton se već usijao od prejakog sunca, pospana deca jedva da govore noseći kese i torbice sa sendvičima i sokovima. Ne usuđujem se da joj priđem iako je još iz daljine vidim naslonjenu na autobus parkiran ispred – čitav dan je pred nama; sačekaću da prvo stignemo na odredište. Po nepisanom zakonu pripadnosti koji mi je sve nepodnošljiviji, Zlata u autobusu sedi pored mene; ja gledam kroz prozor.

Suprotno neosnovanom strahu, nije mi teško da priđem mojoj devojčici nakon što smo stigli na izletište. Naravno, sama je; naslonjena na zid stanične zgrade (sada već mogu da je zamislim kako nekoliko godina kasnije, na nekom drugom mestu, u istom takvom položaju polako uvlači dim cigarete i sa odsutnim izrazom lica gleda negde preko glava ostalih ljudi, nesvesna njihovih razgovora, ne učestvujući u njihovim uzbuđenjima). Pogled kojim me dočekuje nije odbojan; možda je u njemu i neko prepoznavanje. Kaže mi odmah na početku –  ne vole me, zato što znaju da sam iz kraljevske porodice – valjda zna da mene to neće da otera. Nekoliko sati provodimo zajedno, pričajući, potpuno ignorišući Zlatu i gnusna pravila po kojima se sve odvija tako da čovek ne može da im se odupre. Kao od paučine, u nagoveštaju formira se neki oblik, silueta jedne tajne koja se nazire i kojoj sam veoma blizu, skoro da mogu rukama da je opipam. Niko nam ne prilazi, nikog ne zanima mala aristokratkinja. Možemo i da  odemo, zaboravljene od svih, da se sakrijemo negde; niko to ne bi primetio.

Kažem devojčici da ne znam ništa o kraljevskim porodicama – i ja, kao, uostalom, i moji vršnjaci, mislim da kraljevi i princeze postoje samo u bajkama koje smo odavno prerasli. Prošlost koju mi poznajemo počinje od naših dedova; sve što je bilo pre toga progutala je crna i gusta magla u koju nije smelo da se uranja. Kratka istorija sveta mogla je da se prepriča u nekoliko jednostavnih rečenica; sve što ne piše u udžbeniku za istoriju bilo je iza onih vrata koja ne smeju da se otvore. Ona priča svoju priču: kaže mi da, kad si član kraljevske porodice, ponekad nosiš otrov u prstenu koji ćeš da ispiješ ako te zarobe vojnici i trijumfalno provedu ulicama prestonice da bi svima pokazali tvoju slabost. Nekad ti giljotinom odrube glavu pred svetinom, uz masovno odobravanje i ciku ljudi koji će posle više godina proklinjati tu svoju radost i plakati za tobom. Nekad to u potaji učini i tvoj rođeni kum. Bežeći od ratova nosiš sa sobom, pored državne blagajne, najstarije rukopise i relikvije od kojih se ne odvajaš; na njih noću možeš da položiš glavu. Otac i sin mogu da ti budu najljući neprijatelji, a stariji i mlađi brat otimaju se za tvoj deo. Kad si princeza u kraljevskoj porodici, udaće te za prestolonaslednika nekakve susedne kraljevine da bi na taj način obezbedili mir i trgovinske odnose. Onoliko koliko dobijaš svojim plemenitim poreklom, toliko moraš da platiš na mnogo različitih surovih načina. Život plemstva ima svoje naličje; jedna od nepobitnih istina je nepripadanje i večito progonstvo; ako ne ovakvo kakvo njena porodica preživljava – kroz odvojenost od sopstvene zemlje – onda u svakom slučaju od ljudi, od naroda koji mrzi, čak i kad obožava. Kada si član kraljevske porodice, nosiš otrov u prstenu, sipaš ga drugom u vino ili ga ispijaš iz ruke najvernijeg sledbenika; svakako ga nosiš i u srcu, otrovan si izdvojenošću i ne možeš ništa da uradiš protiv toga.

Ne mogu da razumem u čemu se sastoji njen greh. Istina, izgledala je drugačije; dostojanstvenije se kretala i pomerala ruke dok govori. Glas joj je ostajao u određenom opsegu; nezamislivo je da se uz to lice pridruži dečja vriska. Beskrvna je, ili bolje reći – plave krvi – kao duh dolutao iz prošlosti. U odnosu na nju, Zlata je život: rumena, jedra kćer, ponos svojih predaka gorštaka, sva nabujala od potrebe koju, kroz nju, životvorna energija sprovodi bez milosti. Biće ona mornarska devojka, ako ne sada, sigurno sledeće godine. Svakako je trebalo biti na strani života; ali, ja sam već prezirala takav život, bez znanja o pravim razlozima za takvo osećanje.

Opraštam se od svoje tajne izabranice dostojanstveno i sa merom; kasnije se viđamo samo izdaleka i nema više prilike da obnovimo razgovor. Nijedna od nas ne pominje mogućnost da razmenimo adrese i nastavimo kontakt; kao da se radi o nečemu nepristojnom ili licemernom. Krećem ka autobusu nešto izmenjenim korakom, možda sigurnijim, ili bar nekako nehajnijim. Ne osećam potrebu da se pravdam Zlati koja me dočekuje prilično rezervisano, pričajući tonom ljubomorne supruge još jednom onu priču o ludilu i izmišljenim kraljevskim rođacima. Ali, Zlatine reči nemaju nikakvu težinu; odjednom, osećam se mnogo godina starijom od nje. Neki pokret u stomaku svedoči o tome da sam sa nečim veličanstvenim, jako opasnim, došla u dodir, kao da sam, nagnuta nad nečijim grobom, poljubila mrtvaca u njegova beskrvna usta. I kao da se sva krv istočila iz mene, osećam lakoću kojom nastavljam da se krećem iznad tla. Zlata će te večeri povesti na korzo jednu ne više detinjastu, raskošnim bojama okićenu devojčicu, već senku, begunca sa izbledele porodične fotografije, otisak iz nekog drugog vremena, onu koju je dotakla ruka prošlosti, drugog života, hladnog bunara bez dna. To je spas, iako tako ne izgleda drugima. Uploviti u taj prastari, okamenjeni svet znači postati ravnodušan na sve što poznati svet nudi: sve vulgarno i nisko, neslobodno i uslovljeno, neraskidivo povezano sa životinjskim. Bunar iz kojeg sam popila nekoliko kapi nudio je neslućeno bogatstvo neistraženog, neuslovljenog, neizrecivog.

Prošlo je mnogo godina od tog događaja; gotovo nikad ne razmišljam o zagonetnoj prestolonaslednici. Nikad više nisam srela nekog ko bi mogao u toj meri da opravda reč plemenitost, iako je bilo ljudi koji su imali donekle sličan pogled. Uglavnom sam ih ostavljala neuznemirenima, nalazeći tihu sreću u svesti o njihovom postojanju. Ali bilo je i takvih momenata kada mi je izgledalo da je nekome od njih samoizgnanstvo postalo preteško i da traži put kojim je moguće da se vrati među žive. Za život je nužno da se krv vrati u žile, da se boje vrate crno-beloj fotografiji iz nekog drugog vremena; senka je, uostalom, samo odraz koji se menja u skladu sa svetlošću, koji proguta tama, koji od tame ne može da se otrgne. Poznajem taj put za kojim su tragali, redovno ga prelazim preplivavajući zaliv, dokazujući hrabrost i ne pristajući na to da ostanem na nekoj od obala; zato i mogu svoje kretanje da prilagodim njihovim težnjama. Iako je to put za usamljeničko kretanje, ponekad je moguće preći ga sa nekim, veoma polako, korak po korak, zaveslaj po zaveslaj. Reka ne uliva poverenje, brza je i mutna, veoma duboka i zastrašujuća; ja na njoj – nepouzdani čamdžija na obrnutom putu od onog kojim se mrtvi odvoze u Had. Haron i ja, mimoilazeći se na istoj reci, možemo čak i jedno drugo da pozdravimo klimanjem glave. Na drugoj obali, svoje izabranike sa novčićem pod jezikom on ostavlja bez žaljenja. Moji saputnici su biljke greškom usporene u svom rastu, kroz čije žilice najzad struje životvorni sokovi; guram ih, nagonim da zajednički veslamo što brže i jače, da se ne predomisle, ili da se ja ne predomislim i ne okrenem čamac nadomak cilja. Smejem se i mašem sve dok mogu da me vide sa obale; plačem kad okrenu glavu; čini mi se, zato što se sve otima pripadanju, zato što je sve drugo, zato što ne mogu da ih zadržim kraj sebe, što reka nije šira i nemirnija, ili zato što će na drugoj obali da otkriju prevaru i shvate svoju bespomoćnost. Ponekad hoću da viknem: pozdravite Zlatu, ali, znam da Zlatu neće sresti; ipak su oni plave krvi.

Osim toga, neka probaju da otkriju zašto su nam date boje, zašto nije sve crno-belo; čemu sve to, na kraju krajeva, služi; postoji li nešto izvan sveta okamenjenih bogova i pokopanih tajni. Ostavljam ih bez osvrtanja, ne deleći sa njima tu sudbinu, ostajući na reci. Nema sumnje, to je ona prava obala, za njih. Put nazad, sa drugim čamdžijom, ionako će ubrzo preći. Samo će reka da čuje, dok šapuću nagnuti nad vodom, da li je vredelo sići sa trona, baciti krunu u bunar i razgrnuti paučinu.


Jadranka Milenković, rođena 1969, u Puli, Hrvatska. Radi u Apelacionom sudu u Nišu. Osnovala je Klub „Prejaka reč“ 2004. godine, koji okuplja mlade ljude, zainteresovane za književnost, filozofiju i umetnost.

Roman „Heteros“ objavljen je u izdavačkoj kući NKC iz Niša, 2019. godine. Roman „Soba 427“ nagrađen je na Arete konkursu za knjigu godine i objavljen u izdavačkoj kući Arete iste godine. Dobitnica je nagrade „Miodrag Borisavljević“ za 2019. godinu, za priču „Strah“. Takođe, na konkursu „Tragom Nastasijevića“ za 2019. godinu, dobitnica je prve nagrade za esej „Prilog raspravi ’Spartak ili Isus’“ i druge nagrade za priču „Jedan dan“. Za rukopis priča „Najdražem kapetanu“ osvojila nagradu publike na konkursu Trećeg Trga.

Objavljivala u časopisima: „Koraci“, „Braničevo“, „Kvartal“, „Gradina“, „Bdenje“, „Akt“, „Buktinja“, „Umetnički horizont“, „Časopis Putevi“ (BiH), „Fantom slobode“ (Hrvatska),“, “Преодоление” (Rusija), „Provinca“ (Slovenija), „Fokalizator“ (Crna Gora), „Istok“, i na portalima za kulturu: P.U.L.S.E, Art-Anima, KULT, Kultiviši se, Prozaonline, Glif, Portal „Strane“, Libartes, SlovoKult, Astronaut.ba, DNK Međutim, Hyperborea-kulturna čitanka, Autostoperski vodič kroz fantastiku itd.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Anđela Pendić, Dva pisma

Zoran Spasojević – Odlasci

Dejvid Batler, Laž

Ostavite komentar