Image default
Pesme na međi

Jelena Perišić, U iščekivanju

Winston Tong

Stalno padam u neke duboke bunare, a znam da ću teško ugledati dno. Uvek pomislim, pa dobro, pad negde jednom mora da prestane, ali to izgleda ne ide tako, pa padam i dalje. Ko mi je kriv kad se naginjem. Privuče me valjda to što ne vidim dno. No, posle nekog vremena naučiš kako se treba vladati u takvim prilikama. Natučeš na lice šarenu masku sa šiljatim nosem koji je imitacija kljuna, i sa jednom jedinom rečju u glavi –    l’ètranger  – nastavljaš spokojno da padaš, fotografišući u slobodnom padu prizore oko sebe, čisto da ne dangubiš dok se gubiš kroz mrak. Uzdajući se u svoj performance art, izvodiš sve skladnije i skladnije figure, odbijajući se o zidove obrasle nečim što je možda bolje ne dirati. Posle u mračnoj komori razvijaš filmove rolnu po rolnu, u rastvoru koji cediš iz očiju, i uvek je isto: različite varijacije crnog na crnom, sa po kojom nezvanom siluetom, koju pokušavam da rastumačim sa improvizovanim azijatskim očima  –  kažiprstom leve i desne ruke povučem uglove očiju nadole, da vidim da li se tako drugačije vidi.

(mart 2009)


Bio je to njihov čovek,

da, ruke savijene u laktovima u nizu posmatrale su ga kroz prozor pod neobičnim uglom koji nije mogao da miruje, jer se sve zajedno kretalo kretalo, ali tako sporo, da je sunce počelo da se cedi na lim. Tolika sporost je bila omamljujuća, a nigde nije bilo mesta da se sedne, hodnik je bio previše uzak, a sveže majice koje su oprale neke nepoznate žene na telima u pokretu ispunjavale su ceo prostor toliko da ni ruka nije mogla da se pomeri. Mogao sam odmah da izaberem da sednem u jedan od procepa sa sivim pogužvanim starcima, ali se kao suvi cvet otvarala naznaka da postoji bolji izbor, a to je ostati u hodniku, samo da noge izdrže teret sopstvenog tela. Bio je to njihov čovek, ispod sve te gareži i skromnog sivo-crnog radničkog odela, u kosom napredovanju, ali ne brži od gvozdenih članaka trupa matice koja je huktala i njihala se, prepoznali su ga baš kao da je onih pet krakova niklo baš posred njegovog čela. Možda zato što im se nasmešio radničkim osmehom, ponosno, osmehom i očima koji kažu ’’podržavam’’, možda zato što je pritom podigao ruku na osobit način, a možda i zato što je potrčao za čeličnom maticom pod neobičnim uglom čim je primetio vuneni šal na prozoru koji je bio okačio baš moj sagovornik. Na one druge crne neoprane su vikali do besvesti dok ih vidik nije odneo dalje, skarednosti su pljuštale kao iz oblaka rascepljenog seoskim vilama. Slični se valjda namirišu šta god da ih deli jedne od drugih, makar jedan bio u stanju kretanja a drugi mirovanja. Ovde zakoni prirode ne važe. Uvek znaju ko je njihov čovek. Ne znam kako. Ja nisam njihov, ali tada kao da jesam bio. Kasnije, kad su došla dvojica da zapišu imena i da ih odvedu sa sobom, mene nisu pitali ništa. Znali su, namirisali, da nisam njihov. Ali mogli su pomisliti da jesam. Ta ovi su bili svuda oko mene, ni igla nije mogla da padne. Zašto nisu. Pa ja sam ničiji čovek. I’m nobody’s man

Got nobody’s hand

And I need nobody.

I once had a girl

To me she was the world

But she needed nobody.

Možda? Možda. Nešto ne vidim da su mi ruže u cvatu počele da venu zbog te tako opake činjenice.

Da su me pitali za ime, da su me poveli zajedno sa ostalima i zabranili ulazak na mesto zbivanja dok se cela stvar ne raščisti, da li bih se opirao? Ta ja nisam ni bio pošao tamo, već negde drugde. Da li bih prećutao da nisam njihov, neka me samo vode?

(avgust 2009)


U iščekivanju

Ulazili su jedan po jedan, u sporom napredovanju, dugačkoj i krivudavoj lažnoj zmiji. Niko im nije rekao ni da budu tihi, niti da budu glasni, i nisu bili ni jedno ni drugo, samo su nastavljali da se kreću, talas, prema ulazu. Tamo je stajao čovek koji je ulaznice pridošlica cepao na pola, puštajući ih na taj način unutra, gde je svako zauzimao namenjeno mu mesto. Posle nekih četrdeset i kusur minuta, unutrašnjost je bila popunjena, praznog mesta nije bilo. Sve je teklo kako je i bilo planirano da teče i tok se nije dao zaustaviti jer bio je to ponos svih tokova ponos organizatorske struke ponos držanja niti u svojim rukama ponos bivanja iznad nad nadanjima nad svim pojedinačnim tokovima. Čovek u crnom je zadovoljno trljao šaku o šaku, smešio se, bez neke skrivene zlobe, mada, ko zna ko to zna, sve je to samo spoljnji utisak oka koje vidi i gleda isključivo spolja, isključivo sa velike razdaljine. Na trenutak sve je delovalo kako treba, dok neko nije primetio da jedno mesto u publici nije popunjeno. Jedno jedino. Glas o tome se munjevitom brzinom proneo kroz publiku, i uskoro su sve glave bile okrenute ka onom praznom sedištu. A tamo dole, program je morao da počne, ali tamo gore, svi su držali dah, glava uperenih u ono jedno jedino prazno mesto, svi do jednog, no, uprkos svemu, to mesto niko nije zauzimao, niko mu se nije ni primicao. Program je počeo, program je tekao tamo dole, sve po planu, ali tamo gore su glave ipak nastavile da budu uperene u ono nepopunjeno mesto. Talas ljudi iz lažne i krivudave zmije se pretvorio u postojanu stenovitu gromadu čiju homogenost nije remetilo ništa, nikakvo izmeštanje, nikakav pokret, nikakav dah, nikakav lom, sitan krupan ma ni naznake o lomu frakciji pucanju. Samo čekanje. Čekanje, toliko bolno, i toliko postojano i toliko kameno i toliko napeto da je slutilo na pucanje, slutilo na ishod.

Čovek u crnom se, naposletku, hvata desnom šakom za levu stranu grudi, i pada na zemlju.

(oktobar 2011)


Jelena Perišić, rođena 1985. godine u Sremskoj Mitrovici, završila osnovne studije skandinavskih jezika i književnosti i računarske multimedije u Beogradu.Bavi se prevođenjem, jezikom, muzikom, vizualnim umetnostimai pisanjem. Neprestano traži nove načine za objedinjenje svih polja interesovanja i vidova umetnosti kojima se bavi, sa ciljem otkrivanja novih (slojeva) stvarnosti, kao i eksperimentalnih/alternativnih vidova umetničke, međuljudske i introspektivne komunikacije, van stega (postojećih) jezika i književnih i umetničkih konvencija. Trenutno je na master studijama iz komponovanja i kreativne muzičke prakse na Univerzitetu u Limeriku u Irskoj.

Vizualne umetnosti: https://www.facebook.com/SalmonSoul/

Muzika: https://www.facebook.com/kemmmer/

Tekstovi: http://ezoterijum.blogspot.com/ (na srpskom)

https://esoteriumm.blogspot.com/ (na engleskom)


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Pesme na međi.

Povezani članci

Vegan pravoslavni duo – Apokalipsa po dr Sv. Etlani

Miroslav Pelikan – Mjera muke nemoći

Vesna Smiljanić Rangelov, Šerpa i poklopac

Ostavite komentar