Image default
Poezija

Marija Stojanović, Blizu

Blizu

Kažem drugarici, ja samo bih
nekako bih da sam blizu njega, ona
meni, jedino da radite u nekom ofisu zajedno.

Discuss:
U ofisu s talogom turske kafe koji se
Seli s jedne šolje na umivaonik na spoljni zid
Kad lenjo po podnoj oblozi koračamo, koračamo, možda do štampača,
Možda stola, svaki korak se računa, strepi se
Da li će neko iskoračati napolje, baš sad, da puši.
Mi u džemperima, za ekranima,
Predmeti oko nas u fasciklama, uvezani trakicama,
Jastučad za pečate debela, sobno bilje,
Neko iz kolektiva, naime, ima zlatne ruke i sve mu uspeva.
Raspravlja se ko je dobio i kad će, a kad je trebalo.
Stranke iza stakla s pažnjom gledaju nam
Naočare na lancima s gumicama, izgažene čizme, šminku,
Čak i nakit ako je ko stavio, ukrasne
Magnetiće, olovke u čašama, ko je šta
Obesio u ukrasnu štipaljku
S vratom od ukrasne opruge, da se mirno klati
Dok on kuca pozive na broj, tu blizu,
Blizu.


Čilboks

U prolazu auto-putem pored planine Olimp
Tražiću da se u registar bića unesu i dva nova:
Onaj u smeđem šorcu što pred kafanom Čilboks
Stojeći posle olujne noći čas do kolena čas do struka u moru
Haj-tek petozupcem premeće svaki ponaosob kamen
Da samo somotskom stranom dodiruje tabane kupača
A more svaki ponaosob zanosi i vraća na šiljatu
I ona što s Čilboksovih roze jastuka u talase zuri
Staklasto, premišlja kako li je taj i taj konkretni novčić
Pao baš na ovu stranu, kako na onu,
Iz sata u sat tog blistavog prepodneva i
Večnog


Fatal(e)

Posle nekoliko dana, obrne se ushit,
Osvetlivši sve odjednom kao neonsku reklamu,
Pa više ne bude ushit, nego obična zatrovanost,
Spolja, u šok talasima, drugi jedan gas:
Otrovan vazduh, nameštaj,
Sobe i predsoblja, plafoni,
Odsevi u prozorima, bočne fasade,
Ulice, tramvaji, parkovi i igrališta,
Svetle fontane s tankom akvamarinskom vodom,
Slavine redom, svi tokovi
Iz kojih piju one životinje
Bele antilope trostruko dužih rogova
I ruše se usporeno, hiperrealistično,
Izuvijano po sektorima, bez tona,
Neznatno odskoče kad prvi put udare o tlo
A potom ostaju da leže, postrance, poluotvorenih očaranih usta


Marija Stojanović je rođena 1974. godine u Beogradu, gde je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Piše poeziju, drame, pesme za muziku, prevode i prepeve sa engleskog i srpskog jezika. Objavila je knjige pesama Drugi grad (Centar za stvaralaštvo mladih, 2004), Ja da nisam ja (LOM, 2009) i Metafizički rajsferšlus (Književna radionica Rašić, 2019), kao i slikovnicu Eva i flamingo (Kreativni centar, 2018).


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Lidija Deduš, Izgubljeni kompas

Irena Plaović, Trojanski tripovi

Emina Marovac Hulusić, Borba nije trajala dugo

Ostavite komentar