Image default
Poezija

Marko Car, poezija

Krah

Da su kontrolori u sivim sobama
bili ljudi
smešili bi se ushićeni,
jer sve beše pod kontrolom.
Ali kontrolori u sivim
sobama behu odavno prestali
da budu ljudi,
i njima je obična radost bila sasvim nepoznata,
i tek povišen stepen
grčenja facijalnih mišića,
nešto
kao grimasa,
nešto kao samrtno trzanje
bledog crva na udici

odavalo je da još žive.

Ego je blistao snom kontrole
i programirani potrošači
kupovali su samoraspadujuće
modele nežnosti
i ljubavi,
deca na koju niko nije obraćao
pažnju tiho su plakala,
od straha, od samoće,
od očaja…
U borbi za profit, uspeh ili slavu
neki su gubili živote,
ili je život gubio njih
nezaintresovan,
poražen,
u prolazu…

Sve brže i brže, svet
je postajao sve siromašniji
i sve prazniji.
Bolest se uvlačila u ljude
a zadovoljstvo i radosti
postajahu nerazumljive.
Sve brže i brže,
sve više niskobudžetnih putovanja,
sve više nepročitanih knjiga.

I programeri u sivim sobama behu
samo programirani šrafovi sistema
koji je lomio kosti,
podsticao rast tumora u tkivu,
pržio kožu elektrošokovima
ubrizgavao hormone,
ispirao mozak,
strugao creva.
Silovao, kasapio,
ubijao.

Gle, još samo malo,
lampice su veselo žmirkale,
lampice su namigivale,
još samo malo…
i sve živo postaće mrtvo,
Jedna veličanstvena mašina.
Lampice su
lenjo namigivale.
Lampice su likovale.

Milioni izolovanih, zgaženih ljudi
iza zamagljenih stakala automobila
na propisnom odstojanju
potiskivali su unutra svoj bes.
Specijalne policije uvežbavale su nove
naučno zasnovane
tehnike mučenja,
renomirani istraživači radili su vredno
na novim bojnim otrovima.
I svet je blistao,
i svet se smejao nehajnim, kreativnim, lepršavim

osmehom mladih i uspešnih automata.

jedan gigantski infantilini san.
Jedna megalomanska postmoderna
predstava.

Jedna laž.

Na berzi,
neurotični brokeri su
kupovali ili prodavali,
očiju zaustavljenim na šarenim
graficima.
„Mašina, mašina, mašina”
sistem je požudno šaptao.

Robovi bez gospodara,
behu to
samo robovi bez gospodara,
robovi u kojima nestaje krvi,
u kojima kancer napreduje
baš kao i laka konjica
iz svetih filmova o Zapadu.
Ti ubijeni mozgovi,
ta zarobljena i zgrčena tela.

Nesvesna želja za životom,

postojala je samo u snu,
pod uticajem droge,
u magli.
U stanju u kojem je samouništenje
još jedini izlaz.
I bes jedini znak života.
Jer sve beše učinjeno da
se još dublje i još strašnije
i još besmislenije pati.
Sistem,
mašina,
stroj,
ubistvo,
bolest.
Čulo se kako radi,
kako tiktaka od sreće,
kako zuji,
kako melje
higijenski, u tišini.
Uz umnožavanje pravila, simbola i postulata,
uz besmisleno razmnožavanje teorija,
ideologija i simbola.

Bageri su rovali šume,
životinjske vrste su uspešno
izumirale,
i beše sve manje divljine
i sve manje slobode
i sve manje života.

A onda, odjednom,
negde unutra,
nepoznato, skriveno, neodredljivo negde.
U vremenskom rasponu kratkom
kao večnost,
u vremenu iza vremena.

Perturbacija,
poremećaj.

Neuhvatljiva za milione senzora,
nepredvidljiva bezemocionalinim kiborzima,
prečica,
anomalija.
Neuihvatljiv trag života.
oluja,
nedokaziva, tiha, besna,
razigrana, drugačija.
Negde u vektorima kontrole,
negde u neuhvatljivim šarama
procvetalo je odstupanje,
Izuzetak.

Za samo ovu priliku dresirani analitičari
nisu primetili,
univerzitetske štale nisu dale rešenje,
gledaoci iz naučnih instituta
su prespavali predstavu.
I niko nije razumeo ili
niko nije znao.
Tek, operatori vojnih postrojenja
i dalje su gledali tupo
kao i pre,
bez uzbuđenja žvakali su svoje žvake.
Ekonomija je jaukala krikom
stagnacije.
Sigurnosni mehanizmi
škljocnuli su u prazno,
perturbacija se kihotala.
Gugutale od sreće,
radosno se propinjala,
savijala se nelinearno u beskonačnost.

I sistem se trzao,
ne znajući da umire,
da nema više.
poslednje
vožnje sportskim kabrioletima,
poslednja putovanja.
Poslednje porcije egzotičnih jela

Sistem je crkavao.
Komiteti su zasedali,
televizija je širila paniku.
Vibracije su se pojačavale,
izvan granice plastičnosti, i još dalje,
preko kidanja i dalje…
kao kroz sir,
kao kroz puter prolazio je
udarni talas raspada,
kroz tkivo civilizacije,
ne žaleći milijarde mrtvih.

Bez odgovora,
bez pitanja,
konstrukcija je vrištala padajući.


Marko Car: rođen je 1969. u Beogradu. Po zanimanju inženjer. Piše prozu, poeziju i eseje o degradaciji svakodnevnog života u „civilizovanom društvu”. Ova tema je njegova životna opsesija. Objavljivao je u književnoj periodici i na Internetu.


Pročitajte ostale radove ovog autora:
Marko Car – Kiselina (Parada Pornosa i Erosa, septembar2011)

Autorka fotografije: Bojana Ćorić

Ovaj članak je objavljen u decembru 2011, u okviru temata Apokalipsa (malo) sutra.

Pročitajte i ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Možda će vas interesovati i:

Ivana Maksić, poezija

Povezani članci

Ivana Sarić, poezija

Jagoda Nikačević, haiku

Srđan Sandić, Fragmenti

Ostavite komentar