Sicilija
Vraćam se
tamo gde je sve počelo
morska obala
oljuštene fasade nalik na alge
umorni pušači na balkonima
modrocrvena zavesa
na štoku vrata
osušen veš na žici
žega
meštanke Bonađije
starice bronzane kože
u stolicama na rasklapanje
sede ispred svojih radnji i domova
od jedne kupujem dinju
brojim brazde dodirom kore
Devedeset!
uzviknem im
Toliko ću živeti!
niz ulicu
tinejdžerka se iskrada
u za broj većim sandalama
sa visokim potpeticama
sedam u auto
na radiju
glas Roberta Murola
Ti si loša žena
ne bežim
samo ne znaš gde treba da tražiš
Maspalomas, Gran Kanarija
Kalima, topli vetar
nanosi slojeve peska
ka horizontu Atlantika
obali Maroka
izmičem se pred prazninom
uzdam se u repove sirena
da mi osvetle put do kuće
Fragment mape kretanja
Galebovi uzrujano krstare
i presecaju nebo tik iznad krovova
posleratnih zgrada boje peska
na Aleji Solidarnosti
umesto ka moru
pogled im je ustremljen
ka kontejneru
nadomak pešačkog prelaza
odbacaju tamne kore banana
kidaju plastične kese
iz kljunova im ispadaju
opušci cigareta
njihovi krici
podsećaju me da sam
kao i oni
na neodređen čas
ovde
zalutala
Bela, boja smrti
Iza umiruće bugenvilije
u cvetnoj kućnoj haljini
izviruje starica
na čijim nogama su oslikane vene
plavi meandri Tibra
pita se gde je dečak
koji je vikendom dolazio
u njenu ulicu
da prodaje voće
željna razgovora
vraća se za sto
graške znoja slivaju joj se
niz vrat
nastavlja da seče luk
i čeka
osluškuje
Los abrazos rotos1*Prekinuti zagrljaji. Naslov pesme inspirisan istoimenim filmom Pedra Almodovara iz 2009. godine
za Zoru, moju sestru
U iznajmljenoj sobi
iznova i iznova
hodajući u osmicama po parketu
prizivam slike
gledam te sa obale
nasmejana izlaziš iz vode
prilaziš mi
prislanjam usta suva od sunca
na tvoju mokru plavu kosu
osećam miris soli
obavijaš mi ruke oko kukova
stežem ti ramena
možda prejako
uvek mi je teško da se vratim
ne znam ni kome
ne znam ni čemu
Nikad se neće ponoviti ovakvo leto2Nigdy nie będzie takiego lata, naslov pesme Marćina Švjetlickog
Raširila sam ćebe
skinula majicu
ugledala dve blede devojke
kako igraju šah
posmatrala pse
poneko dete u pokretu
lutku zaboravljenu ispod klupe
legla sam na travu
zatvorila oči i duboko disala
nije bilo zidova
ni plafona
u daljini motori
škripa tramvaja
mrmor glasova
prigušen lavež
ptičje cvrkutanje
polako sam utonula u san
napokon,
leto
Jutarnji rituali
Ugasi alarm
slaži sebe da si naspavana
i da snovi nemaju značenje
saspi u sebe
šolju crne kafe
tridesetak stihova nečije poezije
proveri ima li napolju sunca
obuci haljinu
ponesi slušalice, telefon
i zbirku kratkih priča
zaključaj vrata
kreći se polako Hladnom ulicom
nasmeši se tipu koji prodaje usoljene haringe
probaj da ne pomisliš kako je to biti trudna
probaj da se više nikad ne zaljubiš
ne ulazi u crkvu
tvoj Bog nije tamo
pogledaj ljude što izlaze sa mise
primeti devojku u suknji
za motivom leopardovog krzna
možda je Bog u suknjama?
u bolnicama svakako
sedni na klupu, počni da čitaš
zapiši nešto
pomisli kako ne znaš ništa ni o čemu
aplaudiraj sebi
nisi okusila alkohol nekoliko nedelja
mahni penzionerima iz kraja
razmišljaj o Beogradu i porodici
ne misli na oca
pusti da te melanholija proguta
pokušaj danas da ne zaplačeš
i znaš već,
čuvaj se
Visla, Sava, Jadran
Htela bih
da živim na ostrvu
ne kao Penelopa
čekanje me umara
mitovi takođe
sanjam o
letu bez početka i kraja
o razumevanju
bez konvencija
starim, razumeš li
Zaboravi zaboravi zaboravi
Pamtim telom
pokrete i prste
vraćam se u tebe
u tebe u sebi
čin bliskosti
obojen oksitocinom
opisujem krugove
treperavi bol u stopalima
posle plačem
obučem se
odem na pijacu
da kupim jagode
Nekada će ovaj grad pripadati meni
Mnogi su već napravili decu
pa pobegli ili ostali
nisam Danuška
kojoj odgovaraš na poruku dok voziš
ni Ada
ni Sanja
ja sam između
uvek između
ne umem da odgovorim
na konkretna pitanja
želim da znam
šta je izgovoreno kroz šapat
u poslednjoj sceni filma
Izgubljeni u prevodu
u glavi mi je magla
mešaju se
tirkizno more
murali posiveli od smoga
oronuli kameni balkoni
razigrane palme
fikusi u uglovima soba
benzinske pumpe na kojima je napisano
ART crvenim slovima
razapeta između dve zemlje
već razmišljam o trećoj
i to me čini nervoznom
Marćin Švjetlicki je rekao
Nekada će ovaj grad pripadati meni
meni ništa ne pripada, niko
nadam se da je on pripitomio Krakov
Martina Kuzmanović rođena je u Beogradu, 31.08.1990. godine. Diplomirala je na Građevinskom fakultetu.
Pesme su joj publikovane u zborniku Rukopisi 43 i 44, književnim časopisima Dometi, Enklava, Gradina, Libartes, Beogradski književni časopis kao i na portalima Čovjek-časopis, Astronaut.ba, Strane.ba, Bludni stih i Vavilonska biblioteka.
U okviru izdavačke kuće Enklava, objavila je zbirke pesama Ovo telo je hotel (Beograd, 2020, urednik Zvonko Karanović) i Van sezone (Beograd, 2022, urednici Marko Đorđević i Zvonko Karanović).
Trenutno živi u Varšavi i redovno se vraća u Beograd.
Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:
205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)
205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX
Hvala!
Hvala!