Image default
Proza

Masimo Đeci, Poslednji Kativikov pozdrav

Masimo Đeci

Kativikov1Cattivik, strip junak poslednji pozdrav

Sa italijanskog prevela Milena Ilić Mladenović

Čak mi i večeras nešto govore iza leđa. U hodniku, ili u toaletu, da se ne čuje. Šapuću nerazumljive reči. Ponekad uspevam da uhvatim neku, „bolest“, „pregledi“, „sutra ujutru“. Kada jedan od njih dvoje uđe u moju sobu, pravim se da spavam. Čujem ih, ili me On upozorava, iz svog ugla između ormara i ogledala. Pomera crnu ruku, onu sa četiri prsta, i otvara usta. Razumem i okrećem se na drugu stranu. Miluju me, pitaju me da li mi je dobro. Gunđam.

„Treba da uzmeš lek, hajde, mama“ govore gotovo uvek. U početku sam grešila: izmigoljila bih se, odmahivala glavom, čak bih i zaplakala. Pregovori su bili iscrpljujući, a na kraju su uvek oni pobeđivali. Morala sam da progutam pilulu i da se podvrgnem razornim posledicama smrtoksa.

Zatim mi se On obratio: „Ne buni se, ne svađaj se. Ako se svađaš, misliće da ti je gore, da si depresivna. Daće ti još više smrtoksa“, rekao mi je. „Budi lukava, reci „da“ i posle pljuni. Otkopčaj navlaku za dušek i ispljuni ga unutra“. I tako sam radila. I tako radim i sada, kada dolazi moja ćerka, kada mi govori uobičajene reči i stavlja mi u usta smrtoks. Guram ga pod jezik, držim ga stisnutog tamo, dok pijem vodu i pravim se da gutam.

On mi namiguje, ponosan je na mene. Ona me pomazi i izlazi iz moje sobe. Pljujem smrtoks tiho u jednu maramicu, otkopčavam čaršav sa strane zida, uguravam ga tamo. Sada ih ima nekoliko. Više nego deset. Uspavljujem se dok se Kativik svlači i radi svoje uobičajene gadosti.

Napisala sam nekoliko knjiga u životu, ali se ne sećam nijednog naslova. Možda se jedna zvala Udaljenost od života. Bila je to knjiga poezije. Pričala je o meni kada sam bila mlada, kada sam studirala. On svako malo otvara usta i grakće neke od mojih starih stihova. Onda se smeje pljujući i tera i mene da se smejem. Smejem se glasno. Zatim mi naređuje da i ja glasno izrecitujem te stihove, i da zatim ponovim „Gadno, gadno!“ I ja tako radim „Oh, horizonte u bekstvu, gde svetli retko…“ vičem. On ukrsti oči, toliko da mu desna zenica prelazi u levo oko. Zatim vičem „Gadno, gadno!“, kao što mi je On naredio. Kada radim ovako, obično neko dođe. Često je to moj sin: „Mama, smiri se! Šta ti je?“, ponavlja svaki put. Pa onda ćutimo, On i ja. Pravimo se da ništa nije bilo. Objasnio mi je da ga oni ne vide, ali ja svejedno želim da zadržim svoju tajnu za sebe. Pravim se da ništa nije bilo, kažem da sam imala noćnu moru. Moj sin odmahuje glavom, izgleda veoma zabrinuto. „Ne brini se, Alfredo“, kažem mu. „Dobro mi je. Zabavljam se.“ Pokušavam da se smejem, da bi se osećao bolje, kikoćem se kao Kativik, hi hi hi. Alfredo se, ipak, svaki put oseća loše. Mršti se, odmahuje glavom, govori nešto sebi u bradu. Kada ode tamo, nastavlja da šapuće sa nekim. Ili telefonira sestri. Ili zove negovateljicu koja takođe priprema smrtoks.

Napisala sam nekoliko knjiga u toku života. Za jednu sam jednom dobila važnu nagradu, otišla sam na ceremoniju i ovde ispred mene je crno-bela fotografija lepe žene elegantno obučene koja steže ruku jednog gospodina. „Da je bacimo?“, pitao me je jednog popodneva Kativik. „Nikad“, viknula sam na njega. „Ovu nikada. To sam ja kada sam bila mlada“, objasnila sam mu. On je prdnuo, zatim je rukom zapušio nos, zakolutao očima i nasmejao se. „Nisi ti ova. To je tvoja sestra koja je zauzela tvoje mesto, koja ti je dala smrtoks i naterala te je da poveruješ da si to ti. Razmisli malo: seti se koje je boje bila stolica u pozadini?“ Nisam se sećala, zapravo. „Vidiš?“, rekao je. „Ne sećaš se jer nisi bila tamo. Hajde da je bacimo“, insistirao je.

Odgovorila sam da neću, ali sada se krije iza ruku, kao da hoće da se sa mnom igra sad me vidiš-sad me ne vidiš, a zatim rukom sa tri prsta ponovo pokazuje fotografiju. „Na zem-lju! Na zem-lju!“, odvaja slogove. „Nemam snage da ustanem“, pokušavam da mu kažem. „Naravno da imaš. Probaj“, podstiče me. Stoji mirno, češka zadnjicu rukom sa četiri prsta i skače od radosti. Smeje mi se i mrmlja nešto. Polako, polako ustajem. Vrhovima prstiju dodirujem fotografiju, pokušavam da je odvojim, a On ne prestaje da skače. „Ne uspevam“, kažem mu. Vređa se, psuje tiho i okreće se na drugu stranu. Ne govori više ništa. Ponovo pokušavam i ovaj put uspevam da podignem ram, koji mi izmiče iz ruke i pada na zemlju, staklo se razbija u hiljadu delova, a on se smeje i likuje još više nego pre, pljeskajući rukama i razjapljujući bezuba usta. Smejem se i ja, dok puštam noge dole, stajem na krhotinu stakla i sečem se – osećam oštar bol koji mi, međutim, ne zaustavlja smeh, hi hi hi!  Alfredo dolazi trčeći, i kada me vidi širom otvara oči. Viče: „Mama, ma šta kog đavola radiš?“ Objasnila sam mu, smireno. On je ipak još uznemireniji, pita me šta mi je to došlo u glavu, dok Kativik obema rukama stiska usta da ne pravi buku dok se cereka.

„Bože, mama, ali posekla si se!“, kaže moj sin. „Samo mala posekotinica“, kažem ja, ali on trči tamo, telefonira nekom, govori mu da dođe, ima mnogo krvi na podu. Iz inata pritiskam još jače stopalo, gnječim sve stakliće, gazim ih sve po redu i vičem „Jedan, dva, sedam, deset!“, dok se on vraća, vuče me, viče da me smiri i vraća me u krevet, držeći mi ruke.

Nekoliko minuta kasnije, dok sam izgovarala svoje najlepše stihove, došla su dva grobara u narandžastom. On tamo u uglu izbeči oči, maše snažno glavom, ali ne mogu da uradim ništa. Gledam svoja stopala, stavljaju vodu, zavoj, zatim me vežu za nosila i odvode. „Pomozi mi, kreni sa mnom!“, vičem dok me dva pogrebnika nose dole niz stepenice i stavljaju u kolica za mrtvake. „Ubijaju me, ubijaju me!“, vičem izvijajući se. Zatim mi guraju iglu u ruku i nakon nekoliko minuta sam mrtva.

Ovde je mnogo vruće, a njega nema. Samo ponekad mi se čini da vidim crni čuperak niz hodnik dok trči s jedne strane na drugu. Došao je samo jedne noći, stao je pored mog kreveta i šapnuo mi da ne može da bude u sobi u kojoj su i drugi. Da me čeka kod kuće. Svaki dan molim svoju ćerku i sina da me vrate. Ovde spavam neprestano, loše mi je. Svetlo je prigušeno i hrana ima grozan miris. I daju mi i smrtokse, a kada ih uzmem, ne čujem više ništa, ni Njega, a ni druge. Ćerka me mazi po rukama i govori mi da mi je bolje, da ćemo uskoro da izađemo, ali da moram da joj obećam da ću ovog puta da budem dobra, sa negovateljicom. Da neću da pravim gluposti.

Sve obećavam, kažem joj da ću raditi sve što želi. Lekar koji dolazi da me poseti je visok i ćelav čovek, sa naočarima spuštenim preko nosa. Ima dubok glas koji me čini nervoznom. Svaki put kada ga vidim, želim da mogu da vidim Kativika i da se smejem zajedno sa Njim, ali Njega nema, čeka me kod kuće. Ili je možda otišao i neću više nikada da ga vidim, a pri samoj pomisli na to osećam duboku tugu i radije se nikada ne bih probudila.

Večeras moja ćerka ćaska sa doktorom u hodniku. Čujem nešto: „nada“, „mirno“. Lepe reči. „Ne mogu vam to reći“, kaže, zatim, doktor koji se približio mojim vratima vireći unutra. „Strpljenje, gospođo“, govori mojoj ćerci pre nego što se udalji lupajući klompama. Ona ulazi punih očiju i praznog osmeha. Pravim se da je ne vidim, pravim se da je ne prepoznajem. „Doktor kaže da ti je bolje, sutra se vraćamo kući, mama.“ „Ura!“, uspevam samo da kažem. Zatim iz senke hodnika vidim ruku sa tri prsta koja me pozdravlja. „Vidimo se sutra, druže“, šapućem mu. Moja ćerka se okreće na trenutak, otvara oči i polako odmahuje glavom. „Laku noć, mama. Sada se odmaraj“, odgovara bez razumevanja, sa nečim što joj jako sija u očima.

Kada sam stigla kući, On se nije pojavio. Blizu ormara je stara bezbojna lampa. Ona koju je Gabrijel koristio da čita u fotelji. Koliko li godina ima ova lampa? Trideset, četrdeset? Napisala sam mnogo knjiga u svom životu i u jednoj od njih je bila i pesma o ovoj lampi, ali ne uspevam da se setim da li sam, gledajući je upaljenu iznad Gabrijelove fotelje, osećala ljubav ili strah, ili obe stvari. Sada kada je tamo prašnjava, čini mi se da čujem svog muža kako govori da je to lepa lampa, i da, ako želim, možemo da je ponesemo sa sobom. Njegov glas zvuči mlado, sveže. „Gde da je odnesemo?“, pitam gledajući u lampu. „Iznad oblaka“, odgovara glas. „Moramo samo da požurimo, pre nego što je ukradu“. Okrećem se da ga potražim, ali ne vidim nikoga. Glas dolazi odande, sa noćnog ormarića. Ili sa zida, sa one slike koja visi iznad kreveta. Zovem ga glasno, dva ili tri puta: „Gabrijele! Gde si, Gabrijele!“ Dolazi negovateljica i pronalazi me na kolenima, sa glavom presavijenom iznad kreveta. Zovem svog muža nekoliko puta, pitam ga gde se sakrio, zašto ne dođe da me zagrli. Negovateljica me grabi ispod pazuha sa svojim debelim klizavim rukama.

„Ne brinite, gospođo“, kaže na nepoznatom jeziku. Plaši me. Ne uspevam da joj se suprotstavim, niti da joj kažem nešto. Kada mi se osmehne, otkriva se zlatni zub koji sija na pet mesta. Njeno tajno ime je Anfisa, tako mi je rekao Kativik. Njeno demonsko veštičije ime. Osećam se usamljeno i očajno, sa njom, a bez Njega. I sa Gabrijelovim glasom koji ne znam gde se krije. Kada me vrati u krevet i pokriva me, govori mi da je vreme da popijem smrtoks. Klimam glavom, pravim se da plačem. Stežem pilulu na unutrašnjoj strani obraza. Uzimam tri gutljaja vode i okrećem se ka zidu. Nakon nekoliko minuta ona odlazi i ja ispljunem pilulu, guram je u dušek. „Sada se makar ti vrati, molim te“, govorim šapatom jer me niko ne čuje osim Njega. „Uradila sam ono što si mi govorio uvek da treba da radim. Bila sam dobra.“

Uspavljujem se nakon nekoliko minuta. Jedna ruka me miluje po glavi i budi me. Ne okrećem se, ne želim. Ali onda čujem zvuk prdeža i odmah zatim smeh koji prepoznajem. Odmah shvatam da se vratio i, kada se okrećem, vidim kako mi se naginje nad licem. Izdužuje svoj jezik, liže mi oči i pita: „Jel si čula? Odvratno, odvratno!“ Umorna sam, sve sam umornija. Ali lupam jako nogama po dušeku da proslavim i smejem se, smejem se na sav glas, jer više nisam sama, i kada čujem kako Anfisa leti u moju sobu, On se brzo sklupča ispod pokrivača, između mojih nogu, i ja mu govorim „ššššššš“, a u trenutku kada ona dolazi, On nestaje, ne znam ni ja gde. „Ti si bio taj koji je govorio Gabrijelovim glasom, zar ne?“, pitam ga kada se sve ponovo smiri. On ukrsti oči i pljuje dok odmahuje glavom da kaže ne. „Nisam to bio ja, ja znam samo ovako da radim“, zatim podrigne jako, nasmeje se i zagrokće, dok se vrti u vazduhu po sobi da bi me zabavio.

„Zašto si otišla?“, pita me nakon nekog vremena. „Oteli su me, zar nisi video?“, odgovorila sam. „Te hulje su me odvele u zatvor!“, pokušavam da vičem, dok Anfisa dolazi ponovo, promrmlja nešto dok čačka po telefonu da pozove nekoga, nastavljam da vičem da su hulje, hulje, da hoću da budem sa Njim dok ne uspem da izađem iz kuće, i vičem toliko mnogo da Anfisa mora da izađe iz sobe da bi li čula, kada se vrati, kaže mi: „Smiri se, gospođa, sada dođe tvoja ćerka“, pružajući ruku da me pomiluje, dok mi On sa noćnog ormarića pokazuje „ne“, iskrivljuje usta, dajući znak da mu je gadno, ima lice moje majke kada me je kao malu učila da ne smem da stavljam opuške u usta koje je moj otac gnječio o pločnik ispred kuće: opet ih vidim tako dobro sada da mogu da ih prebrojim jedan po jedan i da ih žvaćem sa radošću, a zatim da ih gurnem sve u dušek da bih ih čuvala uz sebe, ovde blizu. On je razumeo, otvara usta, vadi jedan od retkih zuba koje ima i pruža mi ga: to je jedan opušak od mog oca, uzimam ga, stavljam ga pod jastuk i pokušavam da se pravim da spavam, da bih oterala Anfisu i njen odvratan parfem od povraćke i ljubičica. Izlazi i ja sam sama, smirujem se, On počinje nešto da žvaće na drugom krevetu. I dok je sve tiho čujem glas, opet, Gabrijelov. Gledam Njega. Od Njega dolazi, sigurna sam. Zovem ga, ali kada se okrene ima iznerviran izgled nekoga ko se dosađuje. „Prestani, da pričaš Gabrijelovim glasom, preklinjem te!“ On odmahuje glavom, sa nečim u ustima što mu ne dozvoljava da govori. „Prestani, čula sam te“, nastavljam. „Nisam ja, kažem ti“, i nastavlja da žvaće jednu senku između nogu. Zatim zatvaram oči, iscrpljena. Anfisa dolazi i odlazi iz sobe sa telefonom u ruci. Možda glasno dišem, jer govori nešto mojoj ćerki, govori o zadihanosti, o tome da se neko guši. On zaista ne može da proguta, kašlje, saginje se i pokušava da ispovrati nešto po dušeku.

„Ustani, Đelsomina“, kaže mi Gabrijelov podmlađen glas. Gledam u Kativika, i On gleda u mene. Nije on taj koji govori, u pravu je: usta su mu otvorena, pokušava da oslobodi grlo jednom rukom, odmahuje glavom i širi oči. „Gabrijele, gde si?“, pitam sobu. „Ovde sam, iza, sada ću da siđem“. Gledam prema slici, vidim naslikanog čoveka ispod hrasta koji se uvećava, uvećava i sa jednim stopalom se penje preko rama, stavlja ga na noćni stočić, skače i sleće na moj krevet. On je u međuvremenu uspeo da proguta i udara rukama kao ludak, radi piruete na dušeku. „Jesi li videla? To je tvoj muž, to je Gabrijel! Mora nešto da te pita“, šapuće mi na uvo. Gabrijel nosi svoj smeđi sako koji miriše na duvan. Grlim ga, stežem ga, osećam njegovo telo uz svoje i nakon devet godina mogu odmah da se setim mesta na njegovim grudima gde mogu da položim glavu. „Moramo da idemo, Đelsomina, pre nego što nam ukradu lampu, ormar, špil karata koje smo igrali posle večere“. „Dolazim odmah, Gabrijele“, kažem mu, dok mi on sav koncentrisan pomaže da se obučem i češlja me sa svojih sedam prstiju. Anfisa je u međuvremenu sišla dole: mora da je stigla moja ćerka, čujem njen glas koji viče glasno nešto poput „hitna pomoć“, „Alfredo“, „telefoniraj“, uzvikuje te glupe reči koje mi ne pripadaju više.

„Vidiš li taj platan, Đelsomina? Gore je lift. Poletimo“, kaže mi Gabrijel. Kativik pušta suzu, zatim protrlja oči i nos dlanom jedne ruke. Prati me do prozora. Kroz rupe na roletnama prolaze rojevi sjajnih leptira koji mi udaraju u očne kapke. „Šta je bilo, zaboravila si da letiš?“, pita me Gabrijel koji sada ima brkove i bradu kao kada smo se upoznali, sa dvadeset godina. „Naravno da znam da letim“, odgovaram.

„Srećan put“, stenje On iz svog ugla, dok me pozdravlja mašući rukom sa četiri prsta. Stežem muža za ruku, štedim reči za vreme kada ću moći da ih izgovorim bez srama ili straha da će neko da ih čuje i da ih ukrade. „I dalje se sećaš onog vremena svog smrtnog života, Đelsomina?“, pita me Gabrijel sa nasmejanim licem dvadesetogodišnjaka. Ja se ipak ne sećam više ničega, sada, čak ni svojih najboljih stihova. „Spremna sam, Gabrijele“, uspevam da mu kažem u jednom dahu. „Idemo“.


Priča je deo zbirke “Bliske zvezde”, koja će uskoro biti objavljena u izdavačkoj kući NoRules.

Sa italijanskog prevela Milena Ilić Mladenović 


foto: Daniele Maurizi

Masimo Đeci (1976) objavio je knjige poezije “More na desnoj strani” (Il mare a destra, Edizioni Atelier, 2004), “Trenutak kasnije” (L’attimo dopo, izdavač Luca Sossella, 2009, nagrada Metauro), “Broj živih” (Il numero dei vivi, Donzelli Editore, 2015 , nagrada Carducci, nagrada Tirinnanzi i nagrada za švajcarsku književnost), Jedan od nijednog. Priča o Đovaniju Antoneliju, pesniku” (Uno di nessuno. Storia di Giovanni Antonelli, poeta, Edizioni Casagrande, 2016), kao i zbirku priča “Bliske zvezde” (Le stelle vicine, finalista za Mastercard Letteratura Esordienti, Norules izavaštvo će uskoro objaviti prevod na srpski). Urednik mnogih poetskih i proznih izdanja. Osnivač i urednik književnog sajta “Le parole e le cose”. Živi u Luganu, gde predaje italijanski jezik u srednjoj školi.


Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!

Related posts

Nadija Rebronja, Piano, mape na koži

Libartes

Nikola Leskovar, Dan kada sam odabrao očajavanje

Slobodan Tišma, Vukas

Libartes