Image default
Proza

Branka Smoje, Šalša

ŠALŠA

Ni vrata ne valja svakome otvarati,

A kamoli dušu“

(nepoznati autor)

Imam svoju plažu. Zovem je žutom. Zbog jednog žutog kontejnera za plastiku koji stoji na ulazu. Parkiram kraj njega. Slažu se kontejner i moj auto. Po boji. A  i po izgledu.

Volim moju plažu. Godinama se tu kupam, od proljeća do kasne jeseni. Neke ljude srećem skoro svaki dan. Postali smo dobri poznanici. Malo popričamo, pitamo jedni druge kako smo. Raspitamo se tko nedostaje, i zašto nije došao na kupanje. Ponekad doznam neke nove stvari, čujem za nova događanja. Gospodin s perajama na nogama, prije kupanja, obično čita novine, i kako tko dolazi tako mu priča najnovije vijesti.

Toga  je dana već ujutro bilo jako vruće. Došla sam na Žutu plažu prije šest sati ujutro. Boja karamela na obzoru je naglašavala tamno zelene planine. More je mirisalo, a jato galebova je lijeno sjedilo na plaži do.

Volim ova moja tiha jutra. Mislila sam da sam prva, ali mi se Marko javio iz mora, već je bio na „bovicama“ i radio vježbe:

„A, uranila si, nisi mogla spavati. Ajde, doplivaj do mene, imam ti novitade“. Zaronim. Osjetim kako mi morske rukice izvlače umor iz tijela. Nasmiješim se.

„Kakvo je more?“, čujem iza sebe poznati glas. Okrenem se i ugledam gospođu s kosom boje naranče.

„O, i vi ste uranili“, kažem joj i lagano zaplivam prema Marku.

„Je, je, došla sam ranije, dolazi mi sin i danas mu kuvam šalšu“, zamahne Naranča svojom kosom, ulazeći  u plavetnilo. Učinilo mi se da sam i osjetila miris citrusa.

Obično gospođa Naranča i ja dolazimo u isto vrijeme i zajedno plivamo do „bovica“. Tako znam da joj sin živi u Americi, da trenira košarku, da dolazi kući za Božić i na ljetne praznike. Mogu zamisliti kako je jutros uzbuđena u iščekivanju svoga sina. Osmijeh joj ne silazi s lica.

Zaplivamo zajedno do Marka, zapravo skoro da plutamo.

„A kako vi radite šalšu“, baš sam radoznala, možda kao i moja baka.

Bakina manistra sa šalšom je najbolja. Rekla mi je da će mi napisati recept. Nisam ga još uzela.

„Ja ti najpri šufigam kapulu na maslinovo uje, i onda dodam oguljene pome“, s ponosom nudi ricetu gospođa Naranča.

„Ma ne, triba na ladno stavit luk i petrusimul i onda dodati pome“ javi se gospođa sa šeširom veličine Slovenije i dopliva do nas.

„Ja ne, ja posli dodam luk i petrusimul“, kao da se opravdava gospođa Naranča.

„Ja stavim na ladno i kapulu i luk, i zažutim malo cukra, i onda dodam pelate. Meni je bolje s pelatima nego s pomama“, doplivava do nas gospođa sijede kratke kose, i kako je smočila odmah kosu, desno uho joj strši pod pravim kutom. Liči mi na čajnik.

„Nevista di si, ajde dođi do mene više“, čujem Marka

„Ma ko je vidija kuvat pelate u Dalmaciji“ dopluta do nas gospođa s ogromnom kapom za kupanje, punoj plastičnog cvijeća, kao da je upravo stigla sa Havaja. “Ja lipo ugrijem ulje, bacim i kapulu i luk, lipo šufigam, dobro zažutim, dodam pomidore, dodam i malo konšerve, začinim sa ružmarinom, i to je to. Neš ti filozofije“, ne staje gospođa Havajka. I snažnim zamasima pliva prema drugoj uvali. Kao da je više nije briga za recept šalše.

„A, gospe moja, koja je ovo kuvarica“, šapće mi gospođa Naranča.

Uhvatim kako se gospođa Čajnik i gospođa Šešir od Slovenije pogledavaju.

„A znate li vi moje kuvarice, da je večeras utakmica na drugi“, javlja se šjor Peraja sa mula.

„A u koju uru“, glasnije pita Marko sa „bovica“

„Briga me, ja kuvan šalšu“, opet mi šapće gospođa Naranča.

Ja joj kimam glavom, i čujem glas gospođe Čajnik kako se obraća šeširu veličine Slovenije.

„A moja ti, koja joj je to šalša samo s kapulom, a govori da je fetiva Splićanka, neš ti nje“.

„Ajde, ajde, vidin ja da ni ti baš ne znaš puno o šalši“ g


ovori tiho Gospođa Šešir od Slovenije.

„Ma ja san ti draga  moja kuvala za gradonačelnika pri deset godišć, ma mi niko ni reka da moja šalša ne vaja“, malo oštrije joj odgovara Gospođa Čajnik.

Ja se samo nasmiješim, i pomislim „Joj, oko čega ove četiri imaju problema.“

Svaka od Gospođa od šalši je otplivala na svoju stranu, a ja sam se konačno približila „bovicama“.

„A oćeš da ti rečem kako moja žena kuva šalšu. Ona ti najpri….“

„Ajme, nemoj i ti Marko,“ prekinem ga i glasno se oboje nasmijemo.

Znala sam da me zafrkava.

Sutra sam gospođi Naranči rekla da je njena šalša najbolja.

Tako  je i moja baka kuha.

Pročitala sam recept.


Branka Smoje 1957, Pula. Završila ekonomski fakultet u Splitu, gde i danas živi. Vlasnica knjigovodstvene firme. Pisanjem se bavi oduvek, ali se u u pisanje zaljubila nakon zavšene Škole kreativnog pisanja koju vode Sara Kopeczky i Ružica Gašperov.

 


Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!

Related posts

Berislav Blagojević – Novogodišnja noć u Montebelu

Libartes

Jadranka Milenković, Prestolonaslednica

Libartes

Goran Stojčetović, Dnevnik crnog Pigmaliona

Libartes