Mikro putopis
Priče sa Zlarina
„Zlarin, mali otok brnistre i smilja
Još i danas stoji kraj pučine sive,
Reci mi, moja koljevčice sinja,
Masline tvoje jesu li još žive?“
(Vesna Parun)
Ako se s Puta ruže uputite ka Šunjkinoj, Kazinoj, ili Dragama, učiniće vam se da ste u nekoj bajci. Zapravo ste na Zlarinu, ostrvu u šibenskom arhipelagu, dakle tačno je – vaša letnja priča sadrži bajkovite elemente.
Divlji origano, ruzmarin i lovor dvore maslinjake. Stabla s kojih vise zeleni plodovi, koji na kopnu obično borave u teglama, stražare na ulazu u gustu borovu šumu. Na ostrvu nema automobila, pa je i vazduh drugačiji, lakši. U nozdrve se uvlači miris borovih iglica i starih recepata kojima gospodari nepripitomljeno začinsko bilje.
Svi putevi vode na plaže: Marin, Malpaga, Boce, u uvalice do kojih se stiže kozjim stazama. Zimzelena stabla se nadvijaju nad vodu koja se iz plave preliva u još plavlju, kao da traže još malo soli. Izlomljena zimskim olujama i dalje rastu, upinju se da sastave slomljene kičme, da opstanu na ostrvu na kojem umire samo ono što prestane da raste.
Uske ulice usecaju se u kamene kuće. Plavi prozori se stapaju s nebom i s tepisima lavande. Svuda su cvrčci – isprva preglasni, ali vrlo dobro naštimovani. Kad duva jugo teže se diše, ali čim se jedno stopalo nađe u vodi, odmah je sve u redu. Talasi se gužvaju s brodovima i mešaju s dečjim glasovima koji ponavljaju „Marko – Polo!“ Topli vetar gnjavi čemprese, a šuštanje zajedno s cvrčanjem zvuči kao drevna meditacija.
Poezija je svuda – čak i mini-traktor (valjda jedan jedini na ostrvu) zvuči kao pesma neke sanjive, morske nemani. Kotrlja se kroz uličice, ide ka prolaznicima koji pritisnuti uz zidove nemaju drugog izbora nego da se gledaju u oči. A s njihovih usna lete reči, čitave rečenice nalik na stihove – jezik!
Dok se čeka u redu ispred prodavnice (butige), koja dvokratnim radnim vremenom turistima nameće svoj ritam i gura ih u odmor, ili ispred kamenog stola koji je jedina pijačna tezga na ostrvu, jezik se uvlači u uši.
Oni koji se sećaju zajedničkog govora, dobro znaju šta je kruh i čemu služe češnjak i mrkva. Ljubitelji paštašute verovatno razumeju da je pomidor paradajz, ali šta je kukumar? Kad se duguljasto, tamnozeleno telo oljušti i isecka na komade, dobije se dobra salata od – krastavca. Krtola je krompir, petrusila peršun, a čintrun, čintrun je lubenica. Prspalji su prženo testo, nešto između piroški i uštipaka. Šugaman je peškir, lancuni su čaršavi.
Kad jezik postavlja pravila za razmišljanje – stihovi su svuda, pa i u srcu čintruna. Dok jugo presuje crvene i bele cvetove oleandera, tražim lubenicu od prodavca, i razumemo se.
Milan Živanović, rođen 1982. u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. do januara 2024. u XXZ magazinu gde je uređivao književnu i LGBTIQ+ rubriku. U Optimist magazinu radi već tri godine. Živi i piše u Beogradu.
Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:
205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)
205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX
Hvala!