Na prozorima naše spavaće sobe roletne su spuštene do kraja
Moderna psihologija kaže
svet se deli na vitezove
i one koji teže da budu spaseni
oba slučaja predstavljaju patološki oblik ponašanja
Svaki put kad skočiš s mosta, ili vrha nebodera
probudiš se u mom krevetu
imaš srce ulične mačke
ustukneš kad ti se ponudi dom
ja srce kuje koja ni gladna ne napušta
svoje slepo potomstvo
Posmatraš decu koja sede na igralištu
između brutalističkih zgrada
shvataš kako moraš da odeš
Ložimo smederevac u kraju gde si rođen
negodujem jer su ovde kuće raštrkane
zmije se gnezde u šupljem kamenju
sneg otapa u maju
Do leta zaboravljam sve čega sam se odrekla
više se ne plašim komšijskih krava
jagnjad ljubim među oči
u bašti iza kuće pokušavam da zasadim krompir i luk
bez uspeha, niču jedino pesme
Na prozorima naše spavaće sobe
roletne su spuštene do kraja
osmehujem se tupo kao porodilje
dok drže svoju upišanu decu
šupljinu između tvojih ključnih kostiju
ispunjavam poljupcem
Proučavam staračke pege na svojim rukama
nisam se podvrgnula plastičnoj hirurgiji
trideset godina kasnije
i dalje me rado poljubiš u vrat
naočari mi više ne pomažu
nosim kontakt sočiva
često zaboravljam
sve osim da te kad zaspiš pokrijem do grla
Nepenthes
Za melanholiju nema leka
nije ni nužan
od ove bolesti se ne umire
odatle potreba za duvanom
u kasnim satima
kratkim pićima u podne
problem ima fiziološko uporište
ukleti pesnici
prerano preminuli muzičari
ne snose krivicu
Doktorka se vara
lek postoji odavno
prošli su milenijumi
otkad je dvanaest brodova
okrenulo rep zgarištu Troje
besramno kao da su u pitanju
izlomljene lego kocke
zaputilo se prema Itaki
diljem svetskog mora
boginje nasrtljivo zadižu suknje
junak dovitljivac nema kud
zaranja, izranja, oblizuje usne
slatki sirup zatire reči
koje žuljaju um
potomstvo, vernost, patriotizam
Tvoje oči su bile siguran znak
suze koje ne napuštaju trepavice
zenice Direrove gravure
srce se okrunilo kao gerber
od predugog stajanja na suncu
Kažeš da si u prolazu
treba da pronađem nekog zdravog
ko leže na vreme
ima položen državni i vozački ispit
spreman je da prehrani porodicu
odmahujem glavom
veltšmerc je najsigurniji afrodizijak
Obriši suze i nos
hoću da se igramo
Ti si Adam, ja Eva
kad već imamo sve što je neophodno
moj ten Tilde Svinton
tvoje samoubilačke želje
sklonost ka lošem društvu
i skupim muzičkim instrumentima
Ovo što čuješ je kapris broj pet
ne kič iz tuđeg stana
s lošom zvučnom izolacijom
otplešimo do sledećeg ugla
iako te nervira što nemam osećaj za ritam
obećavam tamo počinje bolja etapa večnosti
Možemo kao kod fon Trira
ti si Džastin
ja Kler
dobro ću te sakriti
ubojita siročad hara kroz mlečni put
Uzalud osmišljavaš pompezan kraj
melanholija nije bolest od koje se umire
u najgorem slučaju živiš zauvek
Nesuđeno
Pre nego što pozvoniš
poslednji put proveravam
da li sam dobro sakrila
sve što na meni iole vredi
smisao za humor engleskih romanopisaca
odevni stil izrezan iz Burde
ne nosim ruž, ni brushalter
umesto parfema stavljam Autan
komarci već u aprilu nasrću
na moju kožu prošvercovanu iz Laponije
Ližem s prstiju ostatke
čokoladnog pudinga koji odbijaš
u osnovnoj školi bio si debeo
redovno dobijao šamare
sad uvlačiš kaiš u leviske broj dvadeset osam
imaš tanke, žute prste koji drhte
dok sledeću cigaretu pališ o prethodnu
U avgustu na keju ostajemo do jutra
uvek me ispratiš do zgrade
uljudno sačekaš da dovršim rečenicu
iako žuriš
posle dugo tražim ključ po tašni
gledam kako se penješ
u pravcu Gradske biblioteke
Dovešćeš me do orgazma
od kojeg se razilaze planinski venci
srce crkava kao kineski kučići na navijanje
zato ne brinem jer se u oktobru
ne srećemo ni na fejsbuku
Izlog preskupog kafića je ukrašen
polarnim medvedima od stiropora
greješ ruke u probušenim džepovima
prisećaš se kako sam rado sedela ovde
pila pivo i smejala se preglasno
Izbola sam prste
pokušavajući da o grane plastične jelke
okačim anđele od kristala
sigurni smo da kroz prozor vidimo pahulje
kad kreneš kući
javljaš mi kako na pločniku nema poledice
fantomski sneg su šanse koje nismo iskoristili
Ponovo će doći proleće
smrdljiva reka, buka i gomila ljudi
koji ne obraćaju pažnju na nas
uhvatićeš me za ruku i uperiti moj prst
u naš budući dom
Sava
Nema te čak ni na fejzbuku
znam da nisam
razlog za zadržavanje
kratke noge, dugačak jezik
Ipak te molim da sačekaš
nisam se usudila da zatražim
ono što najviše želim
Ja bih da odemo na Savu
ponesemo pesme
koje sam napisala o tebi
pravimo od njih papirne brodove
i palimo im jedra
Milana Grbić rođena je 1996. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Kikindi. Između ostalih, dobitnica je književnih nagrada Vukašin Conić, Đura Đukanov i Sremčeve nagrade. Kratku prozu i poeziju objavila je u nekoliko književnih časopisa i zbornika – Naše stvaranje, Crtei i reze, Rukopisi, Međaj, Zavrti točak, Tamo kud se misli sele, Ulaznica, Maksim, Enklava, Oblakoder, Beogradski književni časopis, Mokri(n) čvor i Cirkus Maximus, kao i na portalima Avlija, Eckermann i Strane. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde trenutno pohađa master studije. Bila je učesnica festivala Kikinda short 2018. godine, autorka je zbirke kratkih priča Oko nas more (2017) i zbirke pesama Karma je veća kučka nego ja (2022), članica uredničkog tima PPM Enklave, i deo kolektiva C4.
Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:
205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)
205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX
Hvala!