Image default
Poezija

Milica Milosavljević, poezija

***

Hoću da me grliš ovde u sanduku sveta,
gde nikada nećeš biti sahranjen, ostavljen
na miru. Naizmenični otkucaji. Topla kiša.
Pogled kroz prozor je kao pogled kroz knjigu.
Stalno nekoga iščekuješ, a nepouzdanost
je jedina konstanta života kojoj nikada nećemo biti verni.

***

Tolika tela po čaršavima krvare.
Zima će i nigde mi se ne izlazi. Kako je željan čovek kad umire.
Ja živim i nigde se to ne primećuje. Ni u ovoj sobi koja miriše na hibiskus,
na ostatak samoće zapakovane za put.
Ako nešto boli, nešto će i nastati, zasigurno.
Pre sat vremena se rodilo neko dete u porodilištu, pustili su plač preko radia.
Ali ćemu život, kad on više nikoga ne boli?

***

Ja nikada neću videti sve, ali ću videti ono što se nikada
neće dogoditi. I krevet nameštam da legnem sa onim
sa kojim neću leći. Bože, kako je tužno sa mnom
voleti stvari, potapati ih u tolike vode
koje neće nesmetano oteći.

***

Polako. Prolaznosti ima toliko da samo još jače
mogu da se vezujem. Kao da se svako drvo ne vezuje
za list koji se neminovno spušta na okrilja podzemnog sveta. Svi smo mi
bili oduvek dole, samo to ne znamo. I srca su nam nove gradnje,
ali opet umiremo.

***

Prekucavaš moje patnje iz jednog foldera
u drugi. Kad treba da se sačuva više nisi siguran.
Ja ovde svakodnevno mirišem cveće koje dobijam
poštom. I onda otvorim prozor da otkinute latice
spustim dole. Jer zemlja najviše voli stvari
od kojih je nešto veliko moglo da nastane.

***

Razdaljine. Oleandri. Tvoji poljupci. Moj vrat
skamenjen od ujeda komarca. Šta će biti? Šta će
biti? Ne prestajem da mislim. Sada kada nijedna ljubav
više ne traži skakanje sa mosta.

***

Reči koje su ostale da kisnu, ali
neće pokisnuti. Jer su zaštićene, jer se neće izgovoriti.
Tako je sigurnije. Treba misliti na svoju egzistenciju. Na
svoje upale. Na svoje nepreležane bolesti.
Na nju koja ga je volela samo zato što nije znala
kako se to radi.

***

Ne moraš da se javljaš ujutru kad ustaneš.
Samo ponesi Holana i dođi. Svet se stalno razgrće da bi nas
objasnio, da bi nas uvrstio u neke nove enciklopedije.
Nije prednost što živimo u ovom svetu, ali jeste
jer možemo da pišemo o smrti.

***

Tako si poželjan u svojoj bespomoćnosti, Arnolde
obećaj da voda neće nadolaziti sama od sebe. Da ćemo se
kontrolisati. Da nas jedna slučajna snaga trenutka neće
odvesti u propast. Arnolde, meni je san da umrem na tvojim rukama,
iako znam da se to nikad neće dogoditi. Zato starim kad god kažeš
da želiš sve od mene. Arnolde, tebi se diže. A jesen je i
tužna sam. Treba sve to objasniti.


Milica Milosavljević, rođena u Čačku 31. jula 1991. godine. Student srpske književnosti i jezika sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu.

fotografija: Radmila Vankoska


Ovaj članak je objavljen u martu 2013, u okviru temata Libartes amatoria.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Poezija.

Povezani članci

Marina Drobnjaković, poezija

Stefan Mitić, Fijaker

Medina Džanbegović, poezija

Ostavite komentar