***
Tako je prijatno sedeti preko puta tebe
gledati kako niz tvoje tanke prste na
nogama kako niz tvoja gola stopala
Jedna uvijena marama
jedne otvorene usne
Moja metalna glava,
Govorim svoje spremljene reči
koje na tebe deluju kao žice roštilja
na telo, nagomilavaju gomilice žara
mali roj mušica, Metalna
glava, metalne reči
Ja sam televizor koji te zanima
Ženo,
nikad više u ovoj sobi, užasna je
(crn i miran talas kafe
zapljusne,
rebra topla i složena,
Ja sam strašilo umesto prizora)
***
Vezani žicom ljubavnici
stalno razdvojeni,
užina kojom su se mazali
mrve niz koje su planine
stavile čaršav sa jagodama,
dlanove za njih, umesto prostora
gde su se i divlje svinje tucale
gde su drhtali oblaci nad njihovim vrhuncima
Ispucala je slika:
prostor dovoljno neobičan
da u njega ne mogu da stanu
njihove kože (sada skupljene, kao meke,
klonule makaze)
već samo tela, gola uzbuđena tela
***
Da li će se stići na kraj ove noći
(sa velikim belim volanima, da li će
se podići sa poda i pogasiti svetla?)
Dao sam ti sve što sam imao
osim košulje (jedna poruka je ostala
u njenom džepu:
još, još, još!)
—
Precrtan datum počinje da liči na zmiju
za onog koji leži usamljen od ujeda
u crtežu vagona ona vidi samo
proliveno pakovanje sunca,
kao jogurt, ništa:
nemam toliko ekrana koliko dunav brzo
protiče ispuni podrume kuća i
kofe, i potopi pojavljivanja
(otima mi svesku, hoće ona da nacrta,
a daj da ja nacrtam puna usta velikim
dunavom)
nemam toliko mašte koliko ti imaš
pripremljenih noževa za moje
slabine, u ligeštulima
fiokama i baštama
smejemo se tako često kao da smo u
mrežama a ne u svetu, tako mnogo
kao da smo zarobljeni u hlebu
***
Povraćaš i stojiš, mokra, gledati te
kako govoriš, Ustaješ iz kreveta
Lebdiš kao ogledalo,
oblak u otvorenom plafonu predsoblja
Samo drži vrata zatvorena, uvek!
Žice iz tvog brushaltera
stežu pločice poda, bokal
Samo drži vrata zatvorena, uvek!
Ptica čuva tvoje telo
Samo drži vrata zatvorena, uvek!
Uvek u pet sati, razvaljuje te
Samo drži vrata zatvorena, ljubavi
Nasmejana kao lutka, nikada tužna
Ptica, koju sam ostavio da te čuva
Izgrizla je stolnjak
Zatekao me je pokolj, froncle
oko kreveta
***
Kako mogu da zaspe kada znaju
da je ovaj drugi otišao i
da se neće vratiti?
Kako mogu da se izdužuju na belom
madracu beskonačnog kreveta,
kako mogu da spuste naočare
na stočić, da ostave šolju čaja
da u praznu pikslu otresu svoje nokte
ogrizene do ivica?
Dok otkucava veliki časovnik
(Dok otkucavaju šnicle velikog časovnika)
Upoređuju proste brojeve, skraćuju razlomke –
Ubacuju ugalj u šupu, lopatama
i kofama
***
Iz tvojih usta sve bih stavio u svoja
Nema prostora za veliko more,
za aparaturu veoma velike vode
Ona se mora držati ispod jezika
jako pritiskati, kao nalet stoke
Unutra, ostavljao sam tragove opirući se
Iznutra telo voćke (ti) prebrzo izraslo
***
Bes vrata su počela da rastu ka unutra
—
Tvoj vrat
će srasti sa mojim rukama
tvoja činijica za limun
će biti jezerce za moj brodić
od novina
***
Ne mogu da nam se razdvoje ruke,
tako su se uvezale
daske u podu, beli zidovi
Dok sklapaš oči ja sam već završio
Dok ustajem ili izlazim niz noćno lice ti
idu suze
Topla promaja, dok se okrećeš u krevetu
sedim za stolom sa laktovima postavljenim
i sa glavom u pašnjaku, naslonjenim
teško
kao u ljuljašku
Okrećeš se, kao
u vodi, snimak ponoći:
mirno lišće popadalo na
pod sobe,
nepomično i žuto,
***
Jutarnji ljubavnici
Gladni od dugačke noći, čiji talas
ih izbacuje
Sa tri debela sloja na sebi, kao
Jabuka, u njenom suvom srcu
Sa sitnim znojem, vrućim na stomacima
Nameštaju se kao mostovi,
Spori od spavanja
Možeš da me nosiš na leđima
Bunar, ispod posteljine
Stegnuti žicama
***
Mirni astal, dan dobar ulazi
sa velikom haljinom, velikim talasom
niz toplo drvo poda, niz beli kreč
zidova, mirni dobri dan
Dok doručkujemo držimo se
za ruke na stolu
Ispijamo čaj, gutljajima odmerenim
i otmenim, na zidovima
nema paučine, u ormanima nema
mrtvaka
U kavezu nema prostora,
U dvorištu nema proleća
Spremamo se za jednu
veliku
fotografiju
Jer će se sunce podići i svetlo
će biti izvanredno
Uroš Kotlajić rođen je u Beogradu 1982. godine. Knjige pesama: Iris (2008), Poslednji gran žete velike ane andrejevne (2010), Pesme (2011), Soneti o rupama i Priče o sili (2012). Učestvuje u radu pesničko-umetničke grupe zajedno sa Tamarom Šuškić, Vladimirom Tabaševićem, Bojanom Vasićem i Goranom Korunovićem.