Bajka o Crmnici
Piše: Milica Špadijer
Svaki put kada dođem na Skadarsko jezero, osetim potpuno jasno i nedvosmisleno da sam odatle.
Selo Boljevići, u Crmnici, pored Virpazara i naša kuća bez vode.
Mnogo mnogo zelenila i odnos prema prirodi koji su ljudi koji žive na selu uvek imali – poštovanje na granici sa neprijateljstvom. Izvlačiš iz zemlje šta možeš i zato je voliš, ali isto tako znaš da te jedan stršljen ili mala zmija mogu ubiti, gledaš krave prekrivene obadima i vidiš da im teku suze. Diviš se obliku osinjeg gnezda, ali sipaš vrelu vodu u njega jer ih samo tako možeš pobiti. Hraniš i maziš, i kolješ.
*
Kao dete sam pala u ružičnjak. I dalje imam jedan mali ožiljak na gornjoj usni.
Imala sam svraku koju sam čuvala u kutiji ispred kuće, ali joj je neko polomio vrat. Sahranjena je ispred svinjca.
Imala sam i zadatak da sakupljam zlatice sa krompira – uzmem veliku teglu i napunim je vodom, pa skupljam bube i stavljam ih unutra. Voda ih spreči da pobegnu, ali ne udave se. Zato kad ih sakupim dovoljno prospem sve ispred male kuće i onda ih spljeskam kamenom. Mislila sam da će ta žuta fleka zauvek ostati tu, i pitam se da li je. A miris zlatica još uvek osetim ponekad kada jedem krompir koji nije dobro skuvan.
Naša stara kamena kuća porušena u zemljotresu, ispred koje sam jednom bila. Sećam se velikog drveta sa ružičastim cvetovima i kovanog kreveta. Sve ostavljeno da propadne i istruli, da polako kopni na tom jednom suncu u Boljevićima, na tom kamenu, sa tim, strašnim zrikavcima.
*
Imali smo dve tetke, u stvari, tetke mog dede, koje smo svi zvali tetke. Milena i Danica. Milena je nosila belu maramu na glavi i umrla kad sam ja bila mala. Sahranili su je u brdu, blizu naše stare kuće. Meni nisu dali da idem na sahranu.
Danica je uvek nosila crninu, za braćom koja su nestala u Drugom svetskom ratu. Potajno su obe verovale da braća nisu mrtva, već negde u Americi, ali ne mogu da se jave jer…
Obe su bile popovske ćerke i nikada se nisu udavale. Danicu je čuvala moja baba, na kraju je samo ležala u krevetu i širila čudan miris stare žene po sobi.
Međutim, kad je bila mlada, kako je uvek nosila crninu, jednom ih je deda poveo u crkvu, a Danica videla da monahinje i u crnom stoje i ljudi im ljube ruku, pa i i ona stala pored njih i ispružila svoju. „A đavo ti je ona vazda bila“, pričaće deda o njoj.
Dedin brat se zvao Božo i nije imao prvo jednu, pa drugu nogu. Imao je velike uši i jedno od onih lica koje se skupilo od rakije. Božo se oženio Slavkom, koja je imala sina iz prvog braka, što je bilo prilično neuobičajeno. Kada je Slavka umrla, Božo nije mogao da preboli što on nije prvi uklesan na nadgrobni spomenik. Tanja, njegova ćerka mu je rekla: „Ada ne možeš tata, nijesi prvi umro!”
Božo je živeo sam u selu, sa šporetom na drva. Jednom se posvađao sa komšijom, pa je pucao na njega. Kad je policija došla, rekao im je: „A ne bi puca po metra izviše njega da sam tio da ga ubijem!”
*
U tom periodu jako sam volela da skupljam kornjačina jaja. Uvek sam se nadala da će mi se iz njih izleći male kornjače, pa sam ih jednom stavila ispod jastuka da bi ih grejala. Kad sam se probudila ujutru ispod jastuka sam našla malu žutu fleku.
Moja baba je često vikala na nas i nije bila mnogo nežna. Ali jedno jutro mi je u sobu donela dva ogromna leptira. Nikad ni pre ni posle nisam videla veće ni lepše.
Bili su tu i vinograd i kukuruzi, komšija Mijo, miris podruma gde se čuvaju krompir, luk i vino. Tavan gde se sušila pršuta i nezavršeni sprat gde bi nekad kroz krov uletele laste.
Bor u dvorištu, koji se osušio jer su jednom vezali dobermana Metu za njega. Ona ga je celog izgrizla i drvo se više nikada nije oporavilo.
Roletne koje se teško i uz veliku buku dižu i spuštaju, skoro uvek krijući osinjake, ali vode na drugu terasu, koju sam najviše volela.
Moje magarence Kaća, koju su prodali,a ja sam vrištala: „Lopovi, lopovi!“ sa terase.
*
A jednom su naše komšije, Šainovići, odlučili da kolju svinju. Sve žene su, kad je došlo do toga, samo ušle u kuću, ali mene su zaboravili. Svinja je počela da skiči, nekoliko muškaraca je držalo, a jedan joj je zabio nož u vrat. Bilo je jako mnogo krvi i roptanja, a onda sam pobegla u kuću.
Malo kasnije sam opet normalno išla tuda i gledala kako se svinjska creva peru, a onda se od njih prave kobasice.
*
To su mitloške osnove mog detinjstva po kojima danas svesno i nesvesno vodim svoj život.
Milica Špadijer: (1989) rođena dva dana nakon pada Berlinskog zida, tako i živi. Završila je Filološku gimnaziju, osnovne i master studije na Katedri za klasične nauke na Filozofskom fakultetu, a trenutno je na doktorskim studijama Fakulteta dramskih umetnosti. Radi kao novinarka, prevodilac sa grčkog jezika, profesorka grčkog i latinskog i piše za nekoliko internet portala.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Mesta i ljudi.