Image default
Film i misao

Miloš Petrik: Ima li života posle Staljina?

Ima li života posle Staljina?

Piše: Miloš Petrik

Prva polovina 1953. Radio Moskva diretkno prenosi koncert umetničke muzike – 23. koncert za klavir i orkestar V. A. Mocarta. U režiji programa zvoni telefon.

Staljin lično.

Ne, nije šala.

Ne, sa prenosom je sve u redu. Voljeni vođa prve zemlje socijalizma potpuno je zadovoljan koncertom.

Štaviše, želeo bi snimak.

Koliko iste noći.

Drugovi iz NKVDa već su poslati da snimak u njegovo ime preuzmu.

Radio Moskva rado će ovu želju uslišiti, ali koncert je prenošen direktno, bez snimanja.

Šta sad?

Šef prenosa zna da se ljudi poslati po snimak ne smeju vratiti praznih ruku jednako kao što on ne sme snimak da uskrati. Da li ga to što snimak prosto nije ni načinjen imalo opravdava?

Naravno da ne.

 

Ova slika zasnovana na istinitom događaju otvara „Staljinovu smrt“, farsičnu istorijsku komediju Armanda Janučija, inače poznatog uglavnom po farsičnim političkim komedijama „The Thick of It“ i „Veep“, ali i istoimeni stripski predložak scenariste Fabijena Nirija i crtača Tijerija Robena. Oba odmah potom odstupaju od zabeležene istorije: snimak je ipak „rekonstruisan“ uz pomoć taze probuđenog dirigenta i pred s koca i konopca sabranom publikom i predat uz uredno evidentirano kašnjenje i (aistorijsku) ličnu poruku Staljinu od solistkinje.

Ograničenja filmskog jezika, ali i Janučijev način rada, u kojem se oslanja na podelu uloga komičarima improvizatorima i puštanje komičara improvizatora da komično improvizuju, uticali su na razdvajanje toka radnje filma u odnosu na strip. Dok se strip može zadovoljiti slikovno-tekstovnom fusnotom prilikom predstavljanja likova, to filmu ne priliči.

Glavne aktere filma tako upoznajemo na pijanoj večerinki sa vesternom za dezert: viđenije figure javnog života igraju dramu dvorske intrige u kojoj su svi lude. Ono što je jedna od većih snaga filma ovde pokazuje svoju lošu stranu – iako se likovi nalaze u smrtno ozbiljnoj situaciji, osmesi glumaca kao da nisu dovoljno zgrčeni i veštački. Očigledno je koliko im je igra zabavna.

Za narativ izložen uglavnom u sastančenju i kuloarskim došaptavanjima velikog broja likova teško da postoji bolji pristup od Janučijevog. Poznavaoci istorije možda će pokopčati ko je ko od istorijskih ličnosti već pri prvom pogledu na odlično izvedene kostime i šminku, ali dobro raspoređene replike, uz izabravne imrpovizatorske izlete, omogućavaju manje-više celoj podeli da dođe do izražaja i da se gledaocu ureže u sećanje. Kako se glavni konflikt odvija na liniji Hruščov – Berija, međutim, sporedni likovi slabije i ređe dolaze do izražaja, čak i u onim prilikama kada imaju šta da kažu ili rade.

Stiv Bjušemi interpretira Nikitu Hruščova kao jednu od Staljinovih luda kojoj je gotovo pa vidno dozlogrdilo, i taj opšti utisak dobro prenosi, ali kao da se nije bavio ni mimikom lica, ni gestikulacijom svog uzora, i stoga primetno odskače od pozadine: gledamo Bjušemija, a ne Hruščova.

Sajmon Rasel Bil je sa ulogom Lavrentija Berije imao nešto lakši zadatak – Lavrentij Pavlovič je skončao pre nego što se doba televizije razmahalo, i mogao je da izgradi lik na osnovu najmračnijih priča o tajanstvenom gospodaru tajnih službi.

Iz podele se još izdvaja i Majkl Pejlin koji Vjačeslava Molotova igra uverljivo, uprkos odsustvu ikakve fizičke sličnosti sa istorijskim ministrom inostranih dela. Bivši montipajtonovac potpuno preuzima ulogu veterana svih čistki, previranja i intriga oko crvenog trona, šampiona poltronstva i dvomislenosti, koji ipak sebi dopušta da se otvoreno divi haosu nastalom pošto je tron neočekivano upražnjen.

Nasuprot njima, Džefri Tambor kao da se nije preterano interesovao za ulogu Georgija Maljenkova i igra ga kao tužnog klovna. Glumi šeprtljave ali na moć alave kukavice posvetio se do mere da dozvoljava sebi da pozove ostale likove (uglavnom Ruse) da ga „poljube u rusku guzicu“. Srećom, ovakvih nelogičnih ispada u finalnoj verziji filma gotovo da i nema.

Ova četvorica ostavljaju ostatku podele tek dovoljno prostora da ih dopune i istaknu, uz povremene proplamsaje Džejsona Ajzaksa kao maršala Žukova i Ruperta Frenda kao Vasilija Staljina.

Za razliku od stripa, u filmu nema prostora za melanholičnu zapitanost Staljinovog sina Vasilija nad sudbinom božijeg sina. Film se ograničava na dramu ogorčene borbe ovlaš prikrivenih ljudskih zveri, u kojoj ulog nije samo sopstvena koža, već i gotovo natčovečanska moć prvog čoveka države i partije. Tenziju panike dodatno gradi i to što većina likova i ne zna šta bi sa tom moći radila ako bi im i pala šaka, osim što bi sprečila druge da je upotrebe na njihovu štetu.

Ovo se posebno dobro vidi u scenama donošenja kolektivnih odluka: očigledno je da likovi jedan prema drugom uglavnom osećaju nimalo suptilnu mešavinu straha, gađenja i mržnje, ali ipak biraju da se drže maske civilizovanosti i forme. Tada ispoljavaju celokupni skromni spektar ponašanja dostupan halapljivim ulizicama na ivici nerava, od bezrezervnih izliva ljubavi i poštovanja prema Staljinu koji se nije čestito ni od crne duše rastavio do otvorenog cinizma u onim retkim trenucima kada pomisle da im je to dozvoljeno. Ko se ne nasmeje na diskusiju Majkla Pejlina o tome ima li života posle Staljina, taj ne razume šta je tragedija.

Pored već pomenute šminke i kostima, velika pažnja posvećena je i detaljima poput rekvizita, dekora, voznog parka i scenografije. Tu je mogući izuzetak u filmu o filmu izneo Džejson Ajzaks, ali za njega je sam kriv – nema dovoljno široka prsa za sva odlikovanja kojima je maršal Žukov bio počašćen.

Prijatno iznenađenje predstavlja i potpuno odsustvo afektiranih i grotesknih „istočnjačkih“ akcenata: Staljin je Kokni, Žukov Jorkširac, a Maljenkov Severnoamerikanac, na primer. Osim što je izbegnuta nepotrebna izveštačenost, ovaj postupak doprineo je opštoj bajkovitosti cele priče.

Tu je, doduše, još jedna od mogućih slabosti filma: iako nema pretenzija na istorijsku tačnost, poređenja sa stvarnim ličnostima i događajima sama se nameću. Stripski predložak otišao je dalje u referenciranju istorijskih događaja, poput protoka vremena između Staljinove smrti i štrajka u Demokratskoj Republici Nemačkoj koji je prethodio Berijinom zglajznuću, ali i u domaštavanju događaja iz ličnih i javnih života aktera.

Prikazivanje filma u Rusiji od početka su pratile kontroverze: pošto je uz veliku muku nađen distributer, najavljena projekcija je prekinuta intervencijom policije. Zvaničan razlog za ovakvo postupanje države nađen je u „uvredi ruskog (sovjetskog) naroda i državnih simbola“. Šta bi u demokratskoj novopravoslavnoj Ruskoj Federaciji moglo biti uvredljivo u prikazivanju bezbožne boljševičke klike kao čopora gramzivih vukova u ljudskoj koži, dostojnih podsmeha ako su daleko a zazora ako su blizu? Ko bi to mogao znati.

Potpuno dokumentarističko gledanje, odnosno čitanje „Staljinove smrti“ bilo bi, po našem mišljenju, pogrešno. Ovo je narativ intrige, u stripu izveden prilično surovo i ravno, a u filmskoj verziji, prigodno, ponovljen kao farsa.


Miloš Petrik je pravnik iz Beograda koji je napustio glamurozan posao u advokaturi zarad glamuroznog posla u medijima, a glamurozni posao u medijima zarad glamuroznog posla u proizvodnji kompjuterskih igara. Objavljivao je u više domaćih i stranih časopisa i antologija, sarađivao je sa Radiom Beograd 202, učestvovao više puta kao scenarista na izložbi Međunarodnog salona stripa u Beogradu, a napisao je i zbirku priča „Siva hronika“ u izdanju Udruženja ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. U poslednje vreme bavi se i književnim prevodom. Voli hranu, pivo, kravate i igre svih vrsta. Udat je, i živi u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Film i misao

Možda će vas zanimati i:

Želim vam neprijatno veče – Mihael Haneke

Povezani članci

Andrea Stojanović: Poniženi i uvređeni (a možda i probuđeni)

Čovek zvani hrabrost – Braća Koen

Slobodan i sam (Free Solo)

Ostavite komentar