Image default
Proza

Nataša Milić, Možete li odbraniti Moskvu?

Možete li odbraniti Moskvu?

 

„Pitam sa bolom u srcu. Odgovorite iskreno, kao boljševik!’’

Rekoh da se Moskva mora odbraniti.

„Moskva je naša majčica’’, javi se njegov krvolok, prokleti Lavrentije Berija.

Kao da nije upravo izlagao plan za evakuaciju vlade u Kujbišev na Volgi. Sračunao je da nemamo dovoljno hrane niti oružja da zauzdamo podivljale Moskovljane i izbeglice pride, a kamoli da trpimo opsadu ili čak krenemo neprijatelju u susret.

„Pobiće nas kao vrapce’’, zapomagao je, ali ga je nabor među Staljinovim obrvama preobrazio u ’’branitelja majčice’’.

Maljenkov i Kaganovič su izgubili vlast nad sobom i otvoreno su zagovarali bekstvo. Molotov, težak baš kako mu ime koje je sebi nadenuo kazuje, nije progovarao ni reč. Sve je, dakle, bilo na meni.

„Dajte tenkove, druže Staljine’’, rekao sam. „Obezbedite rezerve, pa da vidite šta ume Crvena armija.’’

„Nema rezervi’’, presekao me je. „Svaki idiot može sa rezervama odbraniti grad. Više očekujem od vas… Ni Kutuzov nije imao rezerve.’’

Pod brcima mu je zaigrao smešak. Mali, jedva primetan. Zaustih da kažem kako je Kutuzov napustio Moskvu, ali me je taj smešak, srećom, zaustavio.

„Kutuzov nije imao tenkove”, dodao je. „Vi ćete ih, međutim, dobiti. Pravo sa japanske granice.’’

Osmeh se širio na tom, naoko sasvim običnom licu gruzijskog seljaka.

„Razradite plan odbrane Moskve!’’, naredio mi je, a onda se okrenuo ostalima.

„Vi… Zaboravite na vagon u kom su vam žene i ljubavnice spakovale kristal! Ostajemo u Moskvi.’’

*

Lutao sam kroz pust i zamračen Kremlj, uveren da je meni, Griški Žukovu, dat životni zadatak. Branitelj Moskve, eto to sam ja! Junak svoga doba, jedan od najvećih u novijoj istoriji. Nisam ni slutio da me ovde, ne na bojištu, već upravo među drevnim, šrapnelima izrovanim zidinama Kremlja, čeka istinsko iskušenje.

Sama tvrđava nije imala ozbiljnih skloništa, pa je jedan njen deo bio čudovišno maskiran. Ogromna platna sa naslikanim fasadama kuća prekrivala su zidove okrenute reci.

Baš tu, sa lažnim naseljem u pozadini, spazio sam čoveka odevenog po starinski, u smešno  raskošnom kostimu. Pomislih da je to kakva skitnica, jedan od nevoljnika što su se, izludeli od gladi, besciljno vukli po Moskvi. Možda se, go i bos, za odelo snašao u pozorištu. Ipak, lažnu bradu i periku valja ne bi nameštao? A imao je držanje na kom bi mu Staljin mogao zavideti.

Mahnuh da se ukloni sa zidina, što da gubi nerazumnu glavu, ali me on ni ne pogleda. Opčinjeno je zurio ka mestu gde je bila sklonjena jedna kaćuša.

„Kad ovo imaš, ne moraš se roditi kao car!’’, prošaputao je, a ja se trhgoh, pošto mi se nekim čudom našao iza leđa. Brzo se osvrnuh, ali njega istog časa proguta mrak.

Nakratko smo se našli licem u lice, dovoljno da po sećanju na požutele stranice udžbenika poznam isposnički ulegle obraze, zgrčene usne i krupne, urokljive oči groznoga cara.

Dobar sam u piću, stvarno dobar. Izdržao sam mnoge pijanke sa kojih su se Staljinovi gosti vraćali na sve četiri (ili se ne bi vratili uopšte), a užasi što sam ih se od mladosti nagledao nisu mi ostavili puno prostora za košmare i halucinacije.

Ne priznajem život posle smrti. Ne verujem u bajke niti u spiritističke baljezgarije. Kroz glavu mi prođe kako neko, možda Staljin lično, tera sa mnom okrutnu šalu.

„Više nema careva!’’, viknuh u mrak.

Nisam očekivao da će mi mrak odgovoriti. Ali, čuo sam ga. Čuo sam isti glas, šapat koji je bio u meni samom, iz najdubljeg i najspornijeg dela mog bića.

„Glupa vojničino!’’, rekao mi je. „Kako može carstvo bez cara?! A carstva će uvek postojati: razna zemaljska, baš kao i nebesko… I ono treće.’’

„Treći rajh?’’

„Baš si glup! Ipak, sad se moram na tvoju pamet osloniti… Molim te, molim, pokaži mi kako radi ona tamo pokrivena stvar!’’

„Koja stvar?’’

„Ne vrdaj! Mislim na ono što bljuje vatru i pušta zvuk zbog kog ga, po tvome gospodaru, zovu Staljinove orgulje.’’

„Ah, kaćuša!’’, nasmejah se.

„Obraduj pokojnika, rođeni, a ja ću ti zauzvrat pokazati nešto što žive oči vekovima nisu videle. Pođi za mnom!’’

Kićena odora zaleprša u pomračini i ja sam je sledio, gazeći podzemne puteve o kojima nisam imao pojma niti sam ih mogao zapamtiti, iako sam verovao da Kremlj poznajem kao svoj džep. Nakon dugog vrludanja, carska me utvara sprovede do mesta legendarnog kao što je i ona sama. Bila je to nesagledivo prostrana odaja, a u odaji poslednja izgubljena biblioteka. Gradio ju je carev imenjak, Ivan III, za knjige što ih je u miraz je donela sestra vizantijskog cara, Sofija Paleolog.

Zanemeo sam pred prizorom koji nijedan kontrarevolucionar, izdajnik ili strani plaćenik, pa čak ni sam Staljin, ne bi mogao kreirati. Dela iz stare Grčke, Rima i Persije; zatureni indijski spisi i mnogi čudesni tomovi optočeni zlatom ili draguljima, dragoceni na svaki način. Neznane, neocenjive kockice koje bi iznova sklopile i sasvim drugačijim učinile mozaik svetske kulture.

„I nekulture’’, reče moj pokojnik. „Preciznije rečeno, političke istorije. Ništa ne bi bilo kao što je sad.’’

„Nema tih knjiga koje će menjati događaje!’’

On se zvonko zasmeja, a meni posta zagušljivo i mučno od  mrtvačkog kikota.

„Knjige to stalno čine. Sam Bog zna nije li u tome sva njihova, kako biste vi rekli, upotrebna vrednost. Ponekad žalim što sam umro, a da ovo mesto nisam pokazao, iako za mojih dana nije bilo ruke dostojne da joj se poveri ključ. Pamtili bi me kao mudraca i prosvetitelja, zaštitnika lepih veština, a ne kao Groznog… Mada ja jesam bio grozan svojim neprijateljima. Taman kao i ti, branitelju Moskve!’’

„Moje ruke nisu dostojnije’’, rekoh, sluteći da će mi se učešće u odbrani Moskve, a samim tim i u istoriji, završiti pre no što sam očekivao. Skapaću na mestu za koje jedni veruju da je izgubljeno, a drugi da nije ni postojalo.

Grozan za života, car Ivan u smrti sigurno nije promenio ćud. Zašto me je ovde doveo? Ako zanemarimo to da sam živ i izrazito antimonarhistički raspoložen, može se reći da smo na istoj strani. Ratnik i car ujedinjeni pred senkom tuđinskog osvajača! Bolje bi mu bilo da davi Hitlera, pa čak i Staljina, tog umobolnika što nikad ne prekida rat protiv svog naroda! Zar ne želi da odbranimo Moskvu?!

„Razume se da želim, sinko! Sve čekam da mi pokažeš kako radi ona kaćuša. Toliko trajem, a još nisam video takvu stvar!’’


Nataša Milić, rođena 1976. godine. Diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1999. godine. Živi i radi u Beogradu. Piše kratke i nešto duže priče iz oblasti fantastike. Neke od njih su objavljene u istrakonskim zbirkama kratkih priča, zatim u časopisima ’’Emitor’’, ’’Marsonic’’,  ’’UBIQ’’ i ’’Znak Sagite’’, kruševačkom časopisiu ’’Putevi kulture’’, zbirkama ’’Makrokozma 21’’ (Refestikon 2016. godine),  ”Paralelni svetovi”, i ’’Haarp i druge priče o teoriji zavere’’, zbirci priča o Zviždu i Homolju ‘’Čuvari zlatnog runa’’, kao i u e-časopisima.

 

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Proza.

 

 

Povezani članci

Ivana Maksić – Lutke i crvi

Nada Dušanić – Šta muškarci žele

Tihana Gambiraža – Čuvaj me Lara

Ostavite komentar