Meyendorff
(Odlomak iz romana Odlazak u Jolki Palki)
Zamak Meyendorff pamtio je i bolje dane. Ne samo u građevinskom smislu, iako je Пётр Самойлович Бойцов sve njegove šiljate kule i kulice, o francuskim vrtovima i da ne govorimo, majstorski izveo još pre više od stotinu godina. Nego… Prvi vlasnici, Meyendorff-Uexkülli, baltički Nemci, napustili su ga u zoru Velikog rata, da bi se, nedugo zatim, iznuren Revolucijom, u ovom zdanju, tridesetak kilometara zapadno od Moskve, u Barvihi, nastanio Lenjin. Sa ekipom. Koja se tu zadržala negde do 1935, kada je pretvoren u luksuzni sanatorijum. Staljin se, poznato je, nije lečio, ali je zato tamo lečio prijatelje. Bulgakova, na primer. Ili Georgi Dimitrova, koji je uspeo u Meyendorffu i da umre, moguće otrovan, 1949. U sanatorijumu se Gagarin oporavljao od bestežinskog stanja, Pol Robeson od bipolarne depresije, Jeljcin od ciroze, Medvedev od hipersomnije…
Do pre pre neki dan, kada je, pod Управлением делами Президента Российской Федерации, zaista nisko pao, primivši pod svoje skute − Cvećarku. Davorjanku ili Jorgovanku, konzilijum vrhunskih ruskih psihijatara nije uspevao da se složi, a Žile nije bio raspoložen da im se meša u posao. I tako je već bio upetljan do guše.
Maki je flipnuo kada je čuo šta se dogodilo. Malo našminkanu verziju, doduše, Cvećarka je, kao, iz čista mira počela da lupa o staklo, dok su zajedno šetali pored izložbenog salona Lamborghinija, tražeći visibabe. Pa se uključio alarm, stigla policija itd. Čik nek mu sama kaže da nije tako bilo, ne mogu da je sastave s mozgom već danima, u najskupljem hotelu-lečilištu u Rusiji.
Žile je zapravo pokušao da zapali za Beograd onog časa kada su spakovali Cvećarku, što je ovaj put otvoreno najavio Makiju. A što je očito bila velika greška. Pošto je ovaj stao nerazgovetno i nepovezano da urla u telefon, jedino što je Žile razumeo bilo je da on Makiju brigu o mami garantuje životom. A s tim se, kad je njihova familija u pitanju, uopšte nije zajebavati, pa je malo spustio patku. Dobro, sačekaće ga, a kad se vraća? To već Maki nije umeo da mu kaže, pošto se upravo ženi!? Znak čuđenja i nije baš interpunkcijaski primeren na ovu vest, Žile se uopšte nije začudio, nego dokle bre? Svako malo se ženi, oko vrbe, sve je zaljubljivije prirode što je stariji, sad mu treba i po nekoliko nedelja da izgustira i/ili isplati cicu.
Tu brigu o mami, Makijevoj dakako, trust psihijatrijskih mozgova definisao je kao svakodnevno obavezno ćeretanje s Cvećarkom, uz samovar, od deset do jedanaest pre podne. Odnosno, između blatne kupke ičasova plivanja, što mu je potpuno neprofesionalno odala babuška koja ju je sprovodila okolo, taman da ima šta da kaže Makiju kad se raspituje.
− Na kurac ih metem debilni, da je za osamdeset soma rubljova za dan uče da pliva − krekeće Maki iz prestonice bog zna koje bivše sovjetske republike, ali iz velike daljine. − Nek je oprave, bre! Je l te poznala danas?
Žile je uspeo da eskivira odgovor, za razliku od neuspešne eskivaže konverzacije sa Cvećarkom na dnevnoj bazi. Uveravao je lekare kako je on službenik njenog sina koji se slučajno zatekao u Barvihi, nalupetao se da je iz Moskve došao po nekakve papire kad se desio incident, i kako o madam premalo zna da bi mogao da joj pomogne da se ičega seti. Na šta mu je glavni, odnosno stariji, rekao da njegova uloga nije da pomogne u prisećanju, već da sa pacijentkinjom razgovara na maternjem jeziku i to je sve. A drugi, koji uprkos belom mantilu na doktora nimalo nije ličio, odbrusio da sve što ne zna o madam može da nađe na Google, nakon čega mu se učinilo izlišnim da drami kako mora hitno poslom natrag u Moskvu.
− Maki, to s tim plivanjem, čitao sam na internetu, to oni nju vežbaju… ne znam kako da ti objasnim, te neke tako kao iskonske radnje, da ne zaboravi da pliva.
− Mama ne zna da pliva − dernjao se Maki − na kurac ih…
− Kako ne zna? − ovo jednom difovcu teško da može da dopre do glave.
− Nikad nije naučila, debilčino! Boji se vode…
Nastavak nebitan, kao ni zašto su saterivali Cvećarku u bazen, tek, za soma i kusur evrića dnevno mogli su barem da je osuše posle kupanja. I da skoknu po kantu laka za kosu.
Naime, prvi susret sa Cvećarkom u sanatorijumu, bio je za Žileta još veći šok od onog akcionog filma što mu je priredila dan pre toga. Auto je morao da ostavi na parkingu ispred glavne kapije, lepih petsto metara od kule s tornjićima. Mnogo mu je bilo do šetnje, da neće i kitu visibaba da joj iskopa usput ispod snega. Krenuo je suvim asfaltom, mora da ima podno grejanje, Makijevci ga u dvorištu imaju, ispod svake staze, da bi ga već posle nekoliko koraka naoružani security skrenuo levo, na drugi put, koji je kroz retku šumicu vodio oko zaleđenog jezera nekud levo od zamka poznatog sa svih turističkih brošura Barvihe. Nije imao grejanje, posut je solju i mnogo je duži od petsto metara, bar tako mu se činilo, smrznutom, vekovi su prošli dok nije izbio na čistinu, pred tri socrealističke zgradurine nalik paviljonima na Novom Beogradu, istina okrečenim i sa nadzidanim potkrovljem sa crvenim krovom. Postavljenim u П, sa prostranim platoom između njih i fontanom dopola ispunjenom snegom iz koga vire bronzani ždralovi, kojima, opet, iz kljunova vise zaleđeni slinci. I njegovi slinci su se dodatno zaledili dok je tražio ulaz za posetioce, na onaj nakalemljen, kao hotelski, ispred ždralova u centralnoj zgradi, nisu ga pustili. Pod nadstrešnicom parkirana tri-četiri džipa, nipošto bolja od onoga što on vozi, ipak su ga naterali da pešači? Sad, ili Cvećarka ovde baš i nije najveća mustra, za početak nije u zamku, ili mu Maki nije uplatio propusnicu za kola, ponekad radi takve stvari iz čiste zloće, nikada neće saznati… Kakogod, livrejisana lepotica s glavnog ulaza ga je poslala okolo-naokolo, iza jedne od bočnih zgrada, na neugledna trokrilna vrata pored kojih je stajala tabla Клинический санатории Барвиха вход для посетителей. Rentgen, dokumenti na osnovu kojih ga je čekala propusnica koju je morao da okači oko vrata, onda su pozvali babušku u bolničarskom mantilu koji puca na njoj i ljubičastim borosanama, ili nečem nalik tome ali boje jorgovana. Ona ista babuška koja mu je kasnije objasnila da je njegov termin između blata i plivanja, tačnije nakon što se umalo nije izvrnuo kada je prvi put ugledao pacijentkinju.
Odvela ga je u salon za posete, tamnim drvetom obloženu prostoriju, veličine njegovog dvorišta na Krstu u kome živi sedam familija, i ostavila ga da čeka. Što mu je dalo poprilično vremena da se zgrozi. Na stranu ruska ljubav prema daskama, što je u pet ari mnogo kubika dasaka, bajcovanih pa lakiranih do visokog sjaja, ne zna da li je impresivnija bila kaminčina u kojoj vola ucelo možeš da ispečeš ili punjeni kapitalac koji visi iznad njega. Unaokolo po zidovima krš punjenih mrtvih životinja, istina nešto manje impresivnih od baje poviše kamina, i krš uljanih slika − cveća! Prosto da zaključiš kako je ovo Cvećarkina privatna soba za posete, niko kao ona ne voli i da odstreljuje i cveće u isto vreme. Zaključak se klimao zbog činjenice da je u prostoriji bilo bar šest glomaznih garnitura za sedenje, hand made by Preporod, Zabela, bar sudeći po dizajnu i tome kako su noge i rukohvati otesani grubo, ko od bede, s voljom kakvu bi mogao imati isključivo neko osuđen na dugogodišnju robiju. Fotelja neudobna preko granice bola, potpuno vertikalan naslon i tvrd sunđer presvučen u omiljenu šaru bogatih Rusa, zlatne kerefeke po tamnocrvenom… nečem sjajnom, imali su tako sjajne jorgane kad je bio mali. I tepisi su bili iste tamnocrvene osnove, sa nekim sitnim cvećem, još cveća, i uredno očešljanim resama. Ko Cvećarkine šiške…
U tom času je babuška uvela nešto veliko, belo i strašno… što nema šiške a Cvećarka je! Glavom, bradom i podvaljkom, sa razdeljkom po sredini i mokrom kosomzalizanom iza ušiju, u frotirskom bade mantilu i sa kineskim japankama na bosim nogama. Osvrtala se izgubljeno i pružala neznatni otpor babuškinoj ruci koja je čvrsto držala za lakat kada je shvatila, valjda, da je ova vodi prema Žiletu.
− Сядьтездесь− rekla joj je, nimalo nežno, i bukvalno je posadila u trosed preko puta prestravljenog Žileta. Tada mu je i rekla ono za blato i bazen, verovatno se sažalila na njegov izraz lica. Ali je i naglo prekinula kada je za njom kelner, pravi pravcati, s leptir mašnom, ukotrljao u salon kolica sa samovarom. Povukla se neobično brzo i čilo za jednu tako staru ženu, dobacivši da će ona doći po madam kad završe. Šta?
Kelner je, međutim, ostao da stoji pored svojih kolica nakon što je poslužio čaj, ruski, gust, presladak, koji je Žile tek liznuo. Gde sme da ga ne lizne, za razliku od Cvećarkinog, kelnerov pogled je kristalno bistar, fokusiran, ne trepće.
− Ko ste vi? − bade mantil se skupio na manje od kubika, preplašena je.
− Žika − izletelo mu je, iako je bio odlučio da ne pokušava bilo šta da joj objašnjava. Uostalom i doktori su to tražili od njega. Maternji jezik. Izvolte ga.
− Žika Petrović? − naglo se razgalila Cvećarka, ovo već miriše na njeno uobičajeno stanje, menja raspoloženja u letu. I frflja ko navijena. − Divno izgledaš. Tako si se podmladio. Poslali su avion? Znala sam da me moji drugovi neće izneveriti. Ti pilotiraš? Ako, tako je sigurnije. Idemo, samo da uzmem stvari. Ma šta će mi stvari, idemo odmah, odmah…
I nastavila da truća nešto bezveze, ali guzicu nije micala sa troseda. Ako je bilo bezveze. Izguglovao je posle tog Žiku, bolje da nije, direktor JAT-a ubijen u sačekuši u proleće 2000. Njegovo ime se još ne pojavljuje u novinama oko ove nove afere, pitanje je dana kada će. A možda i neće, po svemu sudeći to je bio kućni završni obračun, bar se tako špekulisalo kasnije, da je iznosio za Makijevce novac iz zemlje, teško da je baš sam pilotirao, sudeći po slikama, debeli cvikeri i još deblji podočnjaci, delovao je kao da omanda pola free shopa svako jutro pre doručka.
− A deca? − prekinuo ju je, ne zna zašto baš tim rečima ali nema veze, žvaka je i tako nebulozna pa da se pridruži, ako bar može da je skrene sa pilota.
Uspešan rez, zaćutala je, namreškala kapke i izvila usta nadole. Uzdah joj je raščepio bade mantil, ne primećuje:
− Ja nemam dece. Izgubila sam dete. U Konjičkom skoku, znate, bio je desant, ta kobila mi je skočila u stomak i… − Ijao, Žile, šta ti je sve ovo trebalo, preznojava se hiljaditi put u poslednjih nekoliko nedelja. − Iz kojih ste vi novina? Ne dajem intervjue. Kako ste rekli da se zovete?
− Žika − uzdahnu Žika.
− Minoviću, za ovo ćeš mi platiti! I ko te tako unakazio, na šta ličiš?
− Nisam Minović − isprepada se ponovo Žile i nesvesno dlanom prekri ožiljak na obrazu.
− Ko si onda? Žika Seljak? Nisi, razlikujem radnike i seljake.
I poštenu inteligenciju, htede mahinalno da je dopuni Žile, ali ga je izdao glas. Grozničavo razmišlja kako da ovaj razgovor svede u bilo kakve bezazlene okvire, ako već ne može u iole razumne.
− Hoćete li još malo čaja? − pita, pa primećuje da Cvećarka svoj ni okusila nije. Ona se, međutim, naže prema njemu, bade mantil se još više razjapi pa Žile pogleda u stranu, i prošišta tiho:
− Ovde truju ljude. Vodite me. A posle nađite moj regal.
Kakav regal − Simpo regal. Šta je u regalu − stvari su u regalu. Nešto važno − sve je važno. I tako u beskrajno, tačnije do pet do jedanaest kada ju je babuška odvela na plivanje. Ne zna kako se oteturao do kola i odvezao do kuće, seća se jedino da je jedva našao aspirin, da je naručio party picu sa ekstra sirom i sljuštio flašu portugalca a da još ni podne nije bilo. Zbog čega je posle ponovo pio aspirin, jebem ti sportistu.
Nije guglovao samo pilota, već i ostale dve Žike, koji su na svu sreću još živi. Tog Minovića su izgleda tek malko hapsili, ništa strašno, a Seljak se izvukao na već neke seljačke fore, jedva je na nekom blogu provalio o kome je reč. Morao je da se spremi za sutra. Na kraju je za svoju uznemirenu dušu pročitao i vesti, istraga napreduje, piše da imaju novog svedoka…
Mirjana Đurđević (1956), doktorka tehničkih nauka. Profesorka Visoke građevinsko geodetske škole u Beogradu. Napisala seriju od sedam parodija na kriminalističke romane sa detektivkom Harijetom kao glavnom junakinjom: „Ubistvo u akademiji nauka“, “Parking svetog Savatija”, “Deda Rankove riblje teorije” – nagrađena Ženskim perom za 2004, „Leš u fundusu“, “Jacuzzi u liftu”, “Prvi drugi, treći čovek – srpske legende”, „Čim preživim ovaj roman“ i „Odlazak u jolki palki“. Takođe “Čas anatomije na Građevinskom fakultetu”, non-fiction; romane “Treći sektor ili sama žena u tranziciji” i “Aždajin osmeh”; istorijske metafikcije “Čuvari svetinje”, „Bremasoni“ i “Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ – regionalna nagrada „Meša Selimović“ za najbolji roman objavljen na prostoru Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne gore u 2009. godini. Sa Brankom Mlađenovićem objavila roman „Bunker swing“. Živi i piše u Beogradu, Srbija.
Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.
Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Proza.
Možda će vas interesovati i:
Harijeta – Ja Gospođine knjige ne čitam, živim ih, koliko se njoj ćefne