Image default
Reč i misao

Miroljub Todorović, Italijanska i srpska neoavangarda

Italijanska i srpska neoavangarda

Piše: Miroljub Todorović

Šezdesetih godina ovog veka naša civilizacija učinila je krupne korake ka elektronskoj, planetarnoj i kosmičkoj ekspanziji. Suočili smo se sa mogućnostima i moćima računara, čovek je zakoračio u kosmos, spustio se na Mesec. Informativni mediji započeli su potpuno osvajanje našeg životnog pa samim tim i duhovnog prostora. Nova tehnološka sredstva, znatno savršenija nego ranija, menjala su, razume se, i naš odnos prema umetnosti. U takvim uslovima rođena je i vizuelna poezija. Neosporno, rekao bih, inspirativni izvor, osnovna poluga, pa i krvotok neoavangarde šezdesetih i sedamdesetih godina. Ona je imala, svakako, svoju predistoriju u futurizmu, dadaizmu, pa i mnogo ranije u evropskom baroku, čak i u antičkoj Grčkoj, ali je postala to što jeste tek u našem vremenu, u vremenu civilizacije slike.

Pokret vizuelne poezije zahvatio je tih godina čitav svet. Od Urugvaja do Japana, od Kanade do Australije nicale su grupe, osnivali su se časopisi, otvarale izložbe vizuelne poezije. Najuzavrelije tlo bilo je, pak, u Italiji. Brojne neoavangardne grupe, umetnici, časopisi, izložbe, od juga do severa aktivno je u to vreme u ovoj zemlji. Kudikamo više nego u mnogoljudnijoj Americi, da ne pominjem Francusku, Nemačku i Veliku Britaniju.

U Tarantu, kasnije u Firenci, deluje Mikele Perfeti, u Napulju Mateo Dambrozio i Lučano Karuzo, u Torinu braća Adriano i Mauricio Spatola, kao i veteran Arigo Loratotino, u Milanu Ugo Karega, u Veroni i Breši Izaia Mabelini alias Sarenko i Franko Verdi, itd.

Jedan od promotora italijanske avangarde i vizuelne poezije svakako je Euđenio Mičini, autor više desetina pesničkih knjiga, eseja i manifesta, osnivač dveju neoavangardnih grupa 63 i 70, izdavačke kuće i časopisa Techne u Firenci, kao i veoma značajnog mesečnika za vizuelnu poeziju Lotta poetica sa Sarenkom i belgijskim pesnikom Paulom de Vreom.

Svoje stavove o novoj poeziji Mičini će izložiti u mnogim esejima, ali oni su, rekao bih, najeksplicitnije izraženi u tekstu „Vizuelna poezija – sadašnjost-budućnost”, koji je napisao u saradnji sa Mikeleom Perfetijem. U ovom manifestu dvojica pesnika polemički atakuju ne samo na tradicionalnu već i konkretnu poeziju pa čak i na avangardu. Prema njima „odnos vizuelne poezije i avangarde sadržan je u činjenici da je avangarda (od prvih godina ovog veka pa sve do šezdesetih godina) bila endoliterarna, to jest da je nastala iz književnosti i, mada je išla putem negacije (dijalektičke negacije kao izvora istorije), u stvari, nastavlja njeno tkivo, stvarajući novu tradiciju i opet se utapajući u književnost.”

S druge strane, ukazuju oni, vizuelna poezija se, odričući privilegovan status pridavan verbalnoj upotrebi reči i samoj reči, postavlja van književnosti; ona je dopunjuje, ne koristi se direktno njenim modelima, ne poštuje njene žanrove, i čak postavlja sebe kao alternativu.

Osnovni nedostatak dosadašnje endoliterarne avangarde, zaključuju Mičini i Perfeti jeste u tome što je ona radikalno kritikovala jezik, postavljajući književnost kao lingvističku autobiografiju, to jest postavljajući jezik kao subjekt i nameravajući da postigne metodičnu neizražajnost i nerazumljivost, a ne nove oblike izražavanja. Novonastale formalističke discipline u punoj su meri opravdale ovakvu njenu strukturu i razvoj, ali nisu uklonile književnost sa terene lingvistike.

Za Mičinija vizuelna poezija je „gerilski rat” u kome se mogu upotrebiti sva sredstva, a čiji je krajnji cilj ne samo promena u književnosti već i preobrazba društva. To se vidi u njegovim vizuelnim pesmama iz sedamdesetih godina gde dominiraju društveno-socijalni i politički motivi sa ključnim rečima kao što su „revolucija”, „vlada”, „mafija”, koje su uvek u prvom planu ikoničke strukture bacajući u zasenak druge verbalne i vizuelne elemente. Osnovno geslo pesnika je izjednačavanje poezije i života i nastojanje da se pokaže kako sam život piše poeziju. Na to će nas upozoriti i naslovi pojedinih Mičinijevih pesničkih knjiga: Poesie est violence, (Poezija je nasilje) i Poetry gets into life (Poezija ulazi u život).

Završavajući ovaj kratak, sažet, pa samim tim i nedovoljan prikaz obimnog i razuđenog Mičinijevog pesničkog i kritičkog dela, želeo bih da kažem nekoliko reči i o vezama italijanske vizuelne poezije i jugoslovenskog signalizma. Te veze bile su, moram odmah to da istaknem, bolje i čvršće nego sa i jednim drugim narodom i kulturom u svetu.

Prvi prikaz signalizma van naše zemlje došao je iz pera Mikelea Perfetija u listu Korijere del đorno u Tarantu 27. septembra 1970. godine. Perfeti je i dalje u istom listu pratio i prikazivao svaku signalističku akciju i oduševljeno dočekivao svaki novi broj časopisa Signal i signalističku knjigu.

Nikako ne mogu da zaboravim da nam je upravo naš današnji gost Euđenio Mičini ponudio da objavimo prvu antologiju signalističke poezije kod njega u Firenci.

Prva zajednička izložba signalista nije bila ovde u Beogradu, niti u Srbiji, niti u ondašnjoj Jugoslaviji, već u Milanu u Italiji. Nju je pod nazivom ”Poesia signalista Jugoslava” u galeriji Tul jula 1971. godine organizovao veliki prijatelj signalizma Ugo Karega.

Širom su nam bila otvorena vrata časopisa Lotta poetica, Tam tam i raznovrsnih zbornika i antologija. Naša imena nalaze se u katalozima brojnih internacionalnih izložbi vizuelne poezije u Italiji.

U knjizi Signalizam u svetu, objavljenoj 1984. godine u Beogradu, koja donosi najznačajnije tekstove o jugoslovenskom signalizmu koje su napisali stranci, pored dvoje Poljaka, dvoje Francuza, trojice Nemaca, uz po jednog Čileanca, Čeha, Rusa, Belgijanca i Kanađanina, čak je četvorica Italijana. O signalizmu pišu: Mikele Perfeti, Adrijano Spatola, Enco Minareli i Mateo Dambrozio. U napomeni je naveden i tekst Ariga Loratotina koji priređivač nije uvrstio u ovu knjigu.

S druge strane mi smo nastojali da koliko toliko, prema našim mogućnostima, uzvratimo i predstavimo dela italijanske neoavangarde našoj publici.

U prvom broju Internacionalne revije Signal objavljuju vizuelne pesme: Mikele Perfeti, Đulija Nikolai, Adrijano Spatola, Arigo Loratotino, Sarenko, Ugo Karega, Đuzi Kopini i Euđenio Mičini. U odnosu na objavljene pesnike iz drugih zemalja apsolutna je dominacija naših italijanskih kolega.

Slično je i sa beleškama kojima se u Signalu prate knjige, časopisi, izložbe i druge manifestacije. U antologijama neoavangarde, koje sam pravio za časopis Delo: „Konkretna vizuelna i signalistička poezija”, 1975. i ”Mejl art-mejl poezija”, 1980, veliki je broj italijanskih umetnika. Pa i u ovoj novoj seriji, u obnovljenom Signalu pored starih prijatelja. da pomenem: Perfetija, Mičinija, Loratotina, tu su još i novi saradnici: Đovani Strada, Rosana Apičela, Emilio Morandi, Ruđero Mađi, Đino Đini, Vitore Baroni, Serse Luiđeti, i drugi. No, ovo je već stvar za stručnjake i jednu širu i ozbiljniju komparativnu analizu međusobnih veza, prožimanja i odnosa i talijanske i naše neoavangarde.

Na meni je da iskoristim ovu priliku i još jednom pozdravim našeg gosta, velikana planetarne poezije Euđenija Mičinija i da se preko njega zahvalim brojnim italijanskim pesnicima, kritičarima, antologičarima, urednicima izdavačkih kuća i časopisa i galeristima, koji su s punim poverenjem i širokog srca, kako samo umeju Italijani, prihvatili jugoslovenski signalizam, objavljivali ga u svojim časopisima, antologijama, izlagali na izložbama, tumačili u svojim esejima i tako preporučivali svetu ne samo naš pokret već i srpsku kulturu, čiji je signalizam neosporni i neotuđivi deo.

 

*(Objavljeno u Politici, 4. jula 1998. i u knjizi ”Tokovi neoavangarde”, Nolit, Beograd, 2004)


Miroljub Todorović: rođen 1940. godine. Osnivač i teoretičar srpskog (jugoslovenskog) neoavangardnog stvaralačkog pokreta signalizam. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1963. godine. Kao član redakcije studentskog lista za kulturu Vidici učestvovao je u studentskoj pobuni 1968. Tada je njegova pesma „Koračnica crvenog univerziteta“ umnožena u više hiljada primeraka i aklamacijom na studentskom zboru u zgradi Filozofskog fakulteta prihvaćena kao himna Beogradskog univerziteta. Godine 1969. je osnovao neoavangardni književno-umetnički pokret signalizam, a sledeće godine je pokrenuo Internacionalnu reviju Signal. Radio je kao novinar, profesor u srednjoj školi, sekretar redakcije, urednik časopisa i savetnik za međurepubličku i međunarodnu kulturnu saradnju u Ministarstvu kulture Republike Srbije. Godine 1982. je otišao u penziju i u potpunosti se posvetio književnom i umetničkom radu. Poezija, eseji i intermedijalni radovi Miroljuba Todorovića objavljivani su na više jezika u antologijama, zbornicima, katalozima, listovima i časopisima u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi, Australiji, Južnoj Koreji i Japanu. Kao umetnik, imao je dvanaest samostalnih izložbi i izlagao je na preko šest stotina kolektivnih međunarodnih izložbi crteža, kolaža, vizuelne poezije, mejl-arta i konceptualne umetnosti. Zastupljen je u biografskom leksikonu Srbi koji su obeležili XX vek (pet stotina ličnosti), Serbs who marked the 20th Century (five hundred persons), Beograd, 2006

Objavljeni radovi: Knjige poezije: Planeta (1965), Signal (1970), Kyberno (1970) Putovanje u Zvezdaliju (1971), Svinja je odličan plivač (1971), Stepenište (1971), Poklon-paket (1972), Naravno mleko plamen pčela (1972), Trideset signalističkih pesama (1973), Gejak glanca guljarke (1974), Telezur za trakanje (1977), Insekt na slepoočnici (1978), Algol (1980), Textum (1981), Čorba od mozga (1982), Gejak glanca guljarke (drugo prošireno izdanje, 1983), Chinese erotism (1983), Nokaut (1984), Dan na devičnjaku (1985), Zaćutim jeza jezik jezgro (1986), Ponovo uzjahujem Rosinanta (1987), Belouška popije kišnicu (1988), Soupe de cervau dans l Europe de l Est (1988), Vidov dan (1989), Radosno rže Rzav (1990), Trn mu crven i crn (1991), Ambasadorska kibla (1991), Sremski ćevap (1991), Dišem. Govorim (1992), Rumen gušter kišu pretrčava (1994), Striptiz (1994), Devičanska Vizantija (1994), Glasna gatalinka (1994), Ispljuvak oluje (1995), U cara Trojana kozje uši (1995), Planeta (zajedno sa poemom Putovanje u Zvezdaliju, drugo prošireno izdanje, 1995), Smrdibuba (1997), Zvezdana mistrija (1998), Električna stolica (1998), Recept za zapaljenje jetre (1999), Azurni san (2000), Pucanj u govno (2001), Gori govor (2002), Foneti i druge pesme (2005), Paralelni svetovi (2006), Plavi vetar (2006), Rana, reč i pesma (2007, sa Dejanom Bogojevićem), Zlatno runo (2007), Ljubavnik nepogode (2009), Svinja je odličan plivač i druge pesme (2009), Glad za neizgovorljivim (2010); Knjige proze: Tek što sam otvorila poštu (epistolarni roman, 2000), Došetalo mi u uvo (šatro priče, 2005), Dnevnik 1982 (2006), Prozor (snovi, 2006), Šatro priče (2007), Laj mi na đon (internet izdanje, 2007), Šoking-blu (šatro roman, 2007), Kisnem u kokošinjcu (šatro žvake, 2008), Boli me blajbinger (2009), Torba od vrbovog pruća (kratke priče, 2010); Knjige eseja i polemika: Signalism (na engleskom jeziku, 1973), Signalizam (1979), Štep za šumindere (1984), Pevci sa Bajlon-skvera (1986), Dnevnik avangarde (1990), Oslobođeni jezik (1992), Igra i imaginacija (1993), Haos i Kosmos (1994), Ka izvoru stvari (1995), Planetarna kultura (1995), Žeđ gramatologije (1996), Signalism Yugoslav Creative Movement (na engleskom jeziku, 1998), Miscelaneae (2000), Poetika signalizma (2003), Tokovi neoavangarde (2004), Jezik i neizrecivo (2011), Knjige za decu: Miš u obdaništu (2001), Blesomer (2003).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Članak koji ste upravo pročitali je besplatan, ali je na njega uloženo vreme (i novac). Podržite Libartes i pomozite nam da budemo još kvalitetniji!

Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!

Related posts

Lik u prozi

Libartes

(O) Medeji

Libartes

Žensko pismo u romanu Dubravke Ugrešić „Štefica Cvek u raljama života”

Libartes