Image default
Poezija

Nada Petrović, poezija

Igrači i igračke

Igrači lome svoje igračke
Pre ili kasnije

Iz uobičajene radoznalosti ili nerazumnog besa
Nepažnjom svojstvenom rasipnicima emocija
Željom da se uđe u srž i suštinu
Potrebom da se krene dalje

Ponekad igračke lome igrače

Vreme, stara kurva menja maske,
Ostaje sama na pozornici
U publici sve više praznih stolica.

I igračaka i igrača sve manje.

 

Žongler

Iz jedne u drugu ruku
Iz jednog okа u drugo oko
Iz kupeа u kupe, nа otvorenoj pruzi
Nа rаzаpetoj niti između dvа vidikа
U vidokrugu rаmovа bez slikа i pаspаtuа
U onom deliću izdаhа tren pre uzdаhа
Dа se plućа nаpune а dа se redosled ne poremeti
I trаg u kom ostаje zаustаvljen pogled detetа nа krpenjаči
Otkotrljаloj do nedodirа i vаn doskokа zаmаgljenog okа
Prikovаnog nepristаjаnjem nа prаzne dlаnove
Nа kormilo zаkаčeno zа porinuto sidro
Nа izgubljeni brod koji je podvodno blаgo
Rаzаpetog između odustаjаnjа i odrаstаnjа
Gde rаspuklа trešnjinа košticа
Jedini je pod jezikom dodir sа svetom
Zаmetаk tišine i njen plod
I sve se zаkаči nа nedosаnjаn svod
Obnаžen u trenutku koji trаje
U igri opsenа i senki
Tаj jedini život koji nаm se dаje
I otimа od nаs, žonglerа, nа prаznoj sceni.

 

Jamb

Sakupljene i nabacane reči, kao kad deca igraju jamb
Igra od koje se vrti u glavi, pokušaj traženja smisla u slučajnosti
Nemir koji se leči nasumičnim i sporadičnim pokušajima
Da se pronađe oslonac u svemu što nas okružuje
To tumaranje kroz neprohod nas u nama samima
I skoreli odjek na usni zbog kog se još više izgubimo

Ta potreba da se iznova vraćamo jarbolu bez zastave
Da svaki put, kao prokleveni, stojimo kraj njega spuštene glave
Il da se vrtimo u začaranom prostoru koji je sudbina ogradia
Potrebom da se još jedno slovo upiše, a beli papir žuti
I crnom žuči po nama piše za stare igre nova pravila

Logika tu nema šta da traži, sve je osećanje i mastilo.Ništa više
Mahovina koja koreni u kamen stamenu i divlja trava
Ne postoji mogućnost da se sebi vratimo, ostaje nemir i potreba
Samo još jednom, do ruba sopstvene nadmoći

Putujemo u susret znanim osećanjima gubitnika
U pokušaju da se približimo vremenu u kome su snovi java
Koja će tek sa našim nestajanjem i sama proći

 

Igre

Igre i igrači
Igračke i igrokazi
I trenutak koji se razliva
Kao odsjaj na odskočnoj dasci
Između onog što postaje žrtva
I žrtvuje u istom trenu

Koliko je koraka
Između dve senke
Koje se ne dodiruju
Između dva oblaka
Koje krila spajaju
Pismonoše u povratku
Ili tišine između očiju
Koje čitaju zabranu
Ili presudu

Sve je samo igra
Gde bitne stvari postaju
Prah i pepeo pred nadolazećim

 

U zavičaju igračaka

Skitnica sam i beskućnik
Izgubljena u zavičaju tvojih igračaka

Na razapetoj žici između dve reči
Ambis i zgrudvano ćutanje

Cilj je postao start
Odredište samo usputna stanica

Igračke postaju senke koje me prate
Maske se ljušte jedna po jedna
Za igrače trag ostavljaju

Nova igra započinje
I završava
Pre početka još jednog lutanja

 


Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Možda će vas interesovati i:

Vedrana Dragoljević, Još dan-dva

Povezani članci

Željana Vukanac, Poezija

Dejan Đorđević, poezija

Dejan Đorđević, poezija

Ostavite komentar