Image default
Poezija

Vitača Petrović, poezija

Stopica

Sve je, sve je, sve je
ispevano?
O čemu onda da napišem pesmu?
kako da napišem pesmu.

Uglavnom, recimo, mislim,
o tebi.
A ti, ti si dragi moj
opevan
o-pe-van
O P E V AN

ili,

da napišem pesmu u duhu rođenja pesme
ali da napišem pesmu
da tekst bude ispisan
ispis AN.
Ipak, nešto mislim

nikada nije napisana pesma
sa motivom stopice na kauču-
eto o tome.
Okruglo
gumeno
crno
drži ogrebotinu podalje od teksta
i kauča.

Htela-ne-htela

Htela sam…nisam htela.

Htela- ne-htela.
Htela pa se zaplela.
Zaplela se vrlo smela-
a da nije htela, nije htela, nije.

Sve dok je na tebi vrela
htela i smela
nije nije smela.

 

Dan odluke

Treba li pisati pesme

možda je jednako
plesti i pevati
i pisati i pleviti
možda je isto
ono što podrazumevamo pod
‘živeti’
i
‘ne-živeti’
možda možda možda

nije isto.

*
Uglavnom, posekla sam se.
Naizgled, svakidašnje, naizgled obično
ali duboko bolno i sporozarastajuće
oh,
kako boli!

**
Nisam donela odluku

Nisam donela odluku
uostalom, zašto bih
uostalom, uostalom
uostalom, u ostalom
i prošlom.

Zaražena sam. Zažarena sam. Zavrežena sam. Zaželjena sam.
Zabrazdana sam. Zaobilazna sam. Zajebana sam. Zagrizena sam.
Zagrižena. Zajapurena. Zakukuljena.
Zaluđena. Zapržena.
Zamišljena sam. Sama sam.
Gde si?

 

Dan dva ili više, nakon odluke

Jesam.
Jeste.
Neću i
neću više.
A ti?

 

Utorkom ujutru u pola dva ponekad pišem pesme ali danas nije taj dan

Na dlanu na krilu na stolici
u ruci, u prostoru, u mislima
čuči mala ptica
klecavih kolenca
(ako ptice imaju na kolenima
žutu nogu koja drži celu jednu pticu)
kolencima klecavim
svira opevana kako je
odlepršala iz pesme.

Pesnik: Za Boga miloga!
Opet jedna ptica!
Vadi je iz stiha.
Pothitno!

Pesnikinja: Zaboga,
ptica?
Ovo nije ta pesma
hoću mačku
perje je uvek loša metafora.

Na dlanu, u mislima,
u stolici, u prostoru
‘Ovo nije vreme moje’
svirala je ptica
umazana sosom
od katrana i perja
oblepljena kakofonijom
svirala je ptica
svoj orkestarijum
poslednje pesme
klecaujući kolencima
bez ritma i rime
bez oseke
i bez
plime.

 

Ponedeljak uprkos svemu

Noć me je preduhitrila
Nisam čestito stigla
ni oči da zatvorim
nisam stigla
ni da mislima smestim
sebe u krevet i da mislim
o tome kako spavam

Kad malo bolje razmislim
Toliko glagola umesto da rimujem
toliko toga imam da uradim
toliko toga do smrti
a ja uvek idem do kraja.


Vitača Petrović, rođena u Prokuplju, bivša iskušenica u manastiru Gornjak, bivša rukometašica u Radničkom, Kragujevac. Živi u Solunu, piše poeziju leti, a zimi prozu. Pod uticajem planete Venere. Voli da korača.


Pročitajte ostale tekstove ove autorke: Vitača Petrović, poezija (Anatomija natinomija, decembar 2011)

Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Možda će vas interesovati i:

Anita Martinac – Rudar i rudnik

Povezani članci

Mihajlo Sviderski, poezija

Katarina Fiamengo Alispahić, poezija

Tihana Tica, poezija

Ostavite komentar