Dva mladunčeta u prirodi.
On prevrće kamenčiće improvizovanim naučnim instrumentom koji ćemo za potrebe ove i rečenice koja sledi prosto nazvati „prut od leske”. Dakle, čučne, zagrebe po tlu tim prutom od leske i pažljivo promatra prizor pod tom lupom od plavih očiju. Mravi se formišu u haotične redove bez ikakve zakonitosti. Približava svoju lupu, malko otvara usta. Fascinantno.
Ona bere procvale maslačke i premešta ih u toplu rukavicu od detinjih stegnutih prstiju. Posebno joj zaklepeću sandale oko članaka (a taj ćemo događaj prepoznati kao „radost”) kad ugleda maslačak još uvek beo i pahuljast. Promrda ušima, skoro neprimetno, zatim dune u taj dragoceni buket semenja s perjem, a on se rasprši po njenom vidokrugu.
„Šta to radiš?” — primiče se naučniku.
„Tražim Boga”.
Ah, kakva nevina, skoro refleksna arija se razleže tim vazdušnim valjkom čije bi granice mogle opisati njene raširene ruke.
No opet se naglo stiša pri samom kraju smenjujući bojažljivi refleks pitanjem:
„Zar On nije gore?”
Podiže prst ka tom „gore” što naše oči često zovu „nebo”, „plavo” i „oblak”.
„Ne.”
„A Oče Naš koji si na Nebesima?” zenice blago proširene, obrve nabrane.
„To su gluposti. Rascepi komad drveta i tu sam. Podigni kamen i naći ćeš me. Tako je rekao.”
„Pa jesi ga našao?”
„Ne. A jesi ga ti našla gore?”
„Ne.”
Nataša Božić: rođena je 19.11.1990. u Splitu. Osnovnu školu je pohađala u Kraljevu (završila je u Novom Sadu), a Filozofski fakultet u Novom Sadu upisala kao bivši đak Karlovačke gimnazije. Prožeta tim duhom, ostala zaljubljena u pisanu reč i umetnost. Student druge godine francuskog jezika i književnosti i gaji veliku ljubav prema romanskim jezicima.