Image default
Proza

Ivana Maksić – Ugojena sirena repom svojim teškim tromo udara po leptirima (i žanrovima)!

U svom životu sam upoznao puno sirena. Neke su bile crnokose, neke riđokose. Bilo je plavookih i zelenookih. Neke pamtim po usnama, druge, pak, po repovima. Sirene sa zlatnim krljuštima su po pravilu bile inteligentnije od sirena sa srebrnim krljuštima. Tokom dugog niza godina opštenja sa sirenama, uočio sam i da je glas onih sa velikim grudima bio milozvučan, dok je glas onih sa ne baš raskošnim poprsjem bio nekako grub i neprijatan za uho. Sirene koje su se kitile žutim cvećem imale su kovrdžavu kosu i bile su ljupke, ali samo kada mesec nije pun; u suprotnom bi postajale nalik onim ćelavim sirenama koje su se običavale kititi crvenim cvećem iza uha.

Te ćelave su, razume se, bile najrazuzdanije i najopasnije. Njih sam pokušavao da zaobilazim, pravio sam se da ne čujem njihov nežni šapat, da ne osećam njihova praćakanja ni smela dozivanja. Znao sam da su one često samo moja uobrazilja, pa sam izbegavao da dajem bilo kakve procene o njihovoj eventualnoj besmrtnosti, a kada bi me za njih pitali govorio bih samouvereno i glasno da one i ne postoje. Zaćutao bih kad bi me sirena sa ljubičastim obrvama i snenim pogledom pitala za ime, ali bih ga glasno ponavljao bilo kojoj sireni sa ogrlicom od crnih bisera. Najlepše događaje svog života sam sklon da povežem sa dugorepim i posve poslušnim sirenama. Ponekad osećam da im dugujem neizrecivu zahvalnost koju bi lakomiji od mene nazvali čak i ljubavlju. Za one bolne i tragične epizode u mom životu, zaslužne su zdepaste sirene, dakle, one kratkorepe. Moram da napomenem još i to da kratkorepe sirene nisu nekakva retka vrsta, kako bi se na prvi pogled moglo pomisliti, i kako bi svaki nevešt posmatrač istih mogao zaključiti. Pre samo trideset godina njih je bilo šest, a danas im se broj ne zna; toliko su postale nametljive, i, u javnom životu prisutne i viđene, iako na to niko nije računao, jer, čak i laici znaju, sirene se ne razmnožavaju. Ne bih ovom prilikom da insistiram na statističkim podacima; znam da je čovek današnjice obuzet nekim drugim stvarima, a retko rezultatima takvih istraživanja, poznato mi je da čak i stručnjaci s podozrenjem gledaju na brojke; pokušao bih samo da ukažem na tendenciju, ranije golim okom neuočljivu, da sirene sve češće plivaju u jatima. Baš iz tog razloga je teško ne uočavati ih i ne baviti se njima, naročito meni, a verujem i svim onim ljudima koji decenijama unazad prate i analiziraju njihovo ponašanje.

S jedne strane, svim stručnjacima za sirene, pa i meni – njihovom skromnom predvodniku, ocu sirenske teorije i kritike – je drago što danas možemo s ponosom da obavljamo svoj posao, ne pitajući se o budućnosti, znajući da se bavimo pojavom koja ne samo da postoji, nego je i relevantna za život mnogih ljudi, zapravo – svih ljudi koji nisu sirene sâme. Međutim, ponekad nas brinu nedoslednosti u istraživačkim spisima i naučnim radovima koje nam mlađi naraštaji dostavljaju, pa se tada, gotovo s pravom brinemo za opstanak ove nauke. Drugim rečima, niko, pa ni ja, ne bi voleo da nauka o sirenama izumre baš sada, kada je toliko primeraka tih čudnih bića oko nas. Niko od tih mladih učenjačkih naraštaja ne može ni da zamisli koliko je žrtvovanja, koliko neprospavanih noći, analiza i sinteza, bilo potrebno da se naprave tek neke okvirne klasifikacije koje oni danas u svom radu mahom zanemaruju.

Kako bih se odbranio od budućih pitanja i nedoumica, reći ću i da niko nije imao nameru da sirene deli na vrste, još manje na rodove, samo smo želeli da istražimo zakonitosti koje među osobinama određenih sirena ali i neosobinama neodređenih sirena vladaju. Ako u tome i nismo uspeli, mi smo to pokušavali, obavljajući pri tom častan posao, ulažući veliki napor. Naš doprinos je odveć značajan da bi se mogao zanemarivati u knjigama i udžbenicima, na naučnim skupovima i seminarima.

Naposletku, da nije nas, ko bi to danas ubijao leptire, kada je sirena sve više, a one se time ne bave?


Ivana Maksić, rođena 1984. Objavila knjige poezije: O telo tvori me (Matica srpska, 2011), Izvan komunikacije (Presing, 2013) i knjigu poezije na italijanskom jeziku La mia paura di essere schiava u prevodu Fabija Barćelandija (Gilgamesh Edizioni, 2014). Uredila više zbornika. Njena poezija uvrštena je u nekoliko antologija i zbornika, a učestvovala je i na nekoliko festivala poezije. Bavi se prevođenjem sa engleskog jezika. Piše prozne crtice, prikaze i kritičke tekstove. Objavljuje u periodici i na internet portalima u zemlji i regionu.


Ivana Maksić je objavila i:
Lutke i crvi (april 2011)
Crtež (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Intervju: Nepripadanje mora biti promišljeno da bi u njemu bilo pobune (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Antipod i antidot (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Crtež (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Slikarstvo (Anatomija antinomija, decembar 2011)
(O) medeji (Ecce femme, mart 2012)
Fotografija (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
Sporazumno stečeno ropstvo (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Poezija (Libartes amatoria, mart 2013)
Plivanja i jahanja (Zubati Libartes, februar 2014)

Ovaj članak je objavljen u trećem broju časopisa, u junu 2011.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Autor naslovne fotografije: Nsey Benajah

Povezani članci

Milka Knežević Ivašković – Šakti

Miloš K. Ilić – Inicijacija

Vladimir Bjelajac, Vreme najbrže prolazi kad…

Ostavite komentar