TRAGOVI U SNEGU
Još jednom je uspela, otela im se. Nije bilo lakše no u ranijim košmarima, nije ni kraće trajalo, ali je smogla snage da otvori oči i razbije bolni grč kojim su joj tri okrutnice morile dušu i telo.
Dolazile su joj iz noći u noć, upadale u san kao ljupke devojke koje su nju, staru kost, gonile da se hvata u kolo i da igra, igra sve dok se uživanje u pokretu ne premetne u nepodnošljivi bol. Baba Ruža je prihvatala, pružala im ruke i, mada decenijama nije igrala, pristajala je uz njih kao devojče, pratila svirku i skakutala kao mlada koza. Isprva bi joj bilo ugodno. Cupkala je i radovala se dok ne bi opazila da su u kolu sve davno počivši, a da njene drugarice nisu razigrane lepojke, već sede, u crno odevene žene jetkih usana i uvelih obraza. Tetke ili kumice, kako su ih, u strahu, pominjali meštani, pazeći da ne izgovore naglas strašno ime demona bolesti i smrti: čumirol.
Najstarija i verovatno glavna čumirola beše posebno opaka. Ona se hvatala do baba Ruže i u igri joj krivila ruke, udarala u zglobove, lomila joj prste. Gnevila se zato što još nije došlo njeno, pa i sama Ruža je znala da su sve muke san.
Znala je, doduše, i da je san upozorava na ono što dolazi. Crne žene će je uskoro na javi ščepati i neće je puštati dok ne rastave dušu od tela. Stezaće je, tući i mrcvariti toliko da će poželeti da prhne u daljinu i zauvek napusti gadno izrovašenu ljušturu, dobru jedino da nađubri ograđeni deo na brežuljku iznad kuće.
Osećala je da joj je ovo poslednja zima. Bledo, zubato sunce na njenom prozoru će granuti, a ona neće dočekati da ogreje snažno. Žudno se okretala ka istoku, sasvim rasanjena i pomalo tužna, a pre svega zabrinuta.
Nije nju jelo što će umreti, pa ni druženje sa čumirolama nije joj ulivao prevelik strah. Kako bude, biće. Izdržaće. Ćutaće, neće se mnogo batrgati i daće Bog da do leta tamo, na brežuljku, pomeša kosti sa svojima.
Nevolja je u tome što će njeni ovde, pod ovim krovom, ostati prepušteni na milost silama, sami i nezaštićeni od zla.
Domaćinstvo joj ne beše malo, a ipak se u njemu nije mogla naći razumna ženska glava, podobna da se o porodici stara onako kako je to baba Ruža činila proteklih godina. Dve ćerke su joj otišle i daleko se udale, treća nije umela. Naoko priglupa, zapravo jedna od onih što svu pamet izgube kad se zadevojče, pa samo o momcima po vasceli dan (a naročito noć) misle i sanjaju. Nakon udaje strast je prenela na decu: dva dečaka i devojčicu. Bila je dobra majka i mimo toga nije mogla niti htela da bude išta drugo. Na snaje se nije moglo računati. Starija je imala zlu krv i ne samo da nikog nije čuvala, već se od nje valjalo čuvati, dok je mlađa bila bolje duše, ali priprosta, sva od ovog sveta.
Upravo ona se za doručkom hvalila kako je noćas u dvorištu našla petla i zatvorila ga u kokošinjac.
„Iju! Tuđ pevac u naše avlije!’’, uznemirila se baba Ruža.
Setila se kako su treći petlovi jutros zatajili, puštajući je da se sama probudi. Nisu joj protiv čumirola pomogli. Tad je mislila da im je hladnoća svezala šiju, ali biće da se zima uvukla u njihova pileća srca.
„Ne valja ti to, ćero. Ko zna šta si nam pustila u kuću!?… Nego, ajte jedite, pa da mi tog pevca uhvatite… ’’
„I šta ćemo sa njim?’’, osmehnu se unuk, Nikola. „Na drvljenik, pa da za ručak bude piletina?’’
Baba ga strogo pogleda. Lep i živahan, Nikola je bio njeno mezimče, ali ovo nije prilika da se mazi i popušta.
„Mrša je od tu živinu ukusnija. I manje opasna da se poje.’’
Rado bi upravo Nikolu po petla poslala. Brz je, spretan, pticu bi sa grane ulovio, ali ne ide to. Zna se da ove stvari nisu muški posao. Mora se osloniti na svoje ženske, takve kakve su.
Ćerka i mlađa snajka su smesta poslušale, iako prvoj nije bilo jasno šta, a drugoj zašto se to čini. Starija snajka se najpre izrugala, a onda pošla i ona da pomogne, valjda da bi i ubuduće ostala jedino zlo u kući.
Baba se prihvatila da zgotovi ručak. Baktala se oko peći, mesila i kuvala, a uz nju je sve vreme bila unučica, dvogodišnja Magdalena.
„Eh, Leno, dušo babina, što mi nisi starija’’, šaputala je baba, a devojčica se propinjala na prste da pokaže kako je porasla.
„Velika, velika’’, udarla se po grudima.
Pred ručak se žene okupiše u kuhinji.
„Nema ga!’’
„A svud smo tražile…’’
„Da ti, Biljo, nisi pevca sanjala? Hi, hi! Možda bi tela da ti neki zapeva?’’
Baba Ruža je bila sigurna da petao nije san. Čak i da jeste, to uopšte ne menja stvar. A one, glupače, ništa ne vide. Ni petla neće videti sve dok im ne zakukuriče u sumrak ili o ponoći, što znači propast za celo selo, pomor ili rat.
Spustila je čelo na dlanove i sklopila oči. Rizično je, ali izgleda da nema druge nego da sama pokuša. Ne sme pustiti da sa tim u kući dočekaju noć.
Stiskala je kapke i šaputala basmu, trudeći se da u pomračini razazna krestu na koju će spustiti udarac uz reči: „Na tvoju glavu da se završi’’. Međutim, svud beše samo tama, a iz tame je dopirala muzika noćašnjeg čumirolinog kola.
U jednom trenutku osetila je kako je neko cima za rukav. Mala Lena.
„Uh, sunce ti poljubim!’’
Ovo nije bio dobar znak. Svi ukućani su znali da je dok izgovara basme ne treba prekidati i nikad je, ni veliki ni mali, ma koliko bedasti ili neverni bili, u takvim prilikama nisu dirali.
„Sunnnce’’, ponovila je za njom devojčica.
Gledala je odraslim, dobro znanim pogledom, iz kog je sjala tek oprobana sila.
„Ma, nije valjda… Leno!’’
Zašto je strahovala, čega se bojala? Svi znaju da se to ne traži niti uči, već da se dobija. Taman gde i koliko treba.
Devojčica je uhvatila za ruku i povela ka prozoru.
„Baba, vidi!’’, pokazivala je u sneg. „Vidi iš, iš, iš!’’
U glatkom snegu pod prozorom poznavali su se tragovi kokošijih nožica. Sitni koraci su vodili ka brežuljku na kom je njihovo malo porodično groblje.
„Lena oterala! Lena iš!’’, ponavljala je devojčica.
A onda je uzela baba Ružinu ruku i privila je uz obraz.
„Moja baba!’’
Stara vračara se sagnula i zagrlila dete.
„Ama, ne može to, sine. Sve ima svoj vek’’, rekla je.
Devojčica se smešila.
Čumirolino kolo može još da pričeka.
Nataša Milić, rođena 1976. godine. Diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1999. godine. Živi i radi u Beogradu. Piše kratke i nešto duže priče iz oblasti fantastike. Neke od njih su objavljene u istrakonskim zbirkama kratkih priča, zatim u časopisima ’’Emitor’’, ’’Marsonic’’, ’’UBIQ’’ i ’’Znak Sagite’’, kruševačkom časopisiu ’’Putevi kulture’’, zbirkama ’’Makrokozma 21’’ (Refestikon 2016. godine), ”Paralelni svetovi”, i ’’Haarp i druge priče o teoriji zavere’’, zbirci priča o Zviždu i Homolju ‘’Čuvari zlatnog runa’’, kao i u e-časopisima.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.