Image default
Film i misao

Željana Vukanac, Kako ojačati imunitet u zimskim danima

Kako ojačati imunitet u zimskim danima

 

Piše: Željana Vukanac

Kako mi ne bi zakucala kazna od mnogo evra na poštansko sanduče zbog podržavanja piratskih snimaka, povremeno odem u bioskop. Nažalost, ne mogu sebi da objasnim neprijatnost kada čujem i vidim bilo kojeg glumca anglosaksonskog govornog područja, ili još gore, Banderasa, kako govori nemački. Zašto to i čemu? Ne znam. Svakako, zahvaljujući hipsterskoj kulturi koja uveliko uživa vodeću poziciju, postoje mali bioskopi koji, gle čuda!, nude prevod, te bilo ko može da uz čašu vina (jer pivo se pije ispred kioska, na trotoaru i u parku), nedovoljno prostora za noge i bez naslona za glavu, uživa u originalnoj verziji filma. Ovaj put, videla žaba da se konj potkiva i napisala tekst o Džokeru.

Poći ću od kraja i radosti i uzbuđenja koje sam osećala nakon gašenja svetala. Pogledavši oko sebe, zbunjena i bezizrazna lica, čak ne ni rumena od vina, opipavaju džepove i čekaju da neko ponudi reakciju. Kako bih prevazišla emotivnu reakciju na bića, predmete i zbivanja, i ja pretražujem po džepovima obrazovanja i inteligencije u potrazi za objašnjenjem šta je to toliko uzbudljivo bilo u ovom filmu. Ovde se neće nanizati spisak filmskih kvariša koji bi razrušili magiju novoga. Srećom, studije književnosti, mada nikako kao neke druge i popularnije studije, obrazovale su me da govorim puno, a na kraju kažem jako malo i većinom prepričam šta su drugi pre mene konstatovali. Takođe, moraću da istaknem da ovo nije filmska kritika već film služi kao motivacija za razmišljanje o pitanjima o kojima bi inače trebalo razmišljati.

Drugi su pre mene konstatovali da je gluma fenomenalna, muzika još fenomenalnija, nasilje drastično, priča prethodi susretu sa Mračnim Vitezom i tako dalje. Suprotstavila su se viđenja kako je film bunt protiv društva u kojem dišemo i opravdavanje nasilja. Međutim, nisam uočila da je podvučena linija koja ide ispod bunta protiv nasilja, a to je jednostavna misao kako je teško ne biti nasilan i misliti dobro bližnjem svom. Glavni junak dolazi do svog veličanstvenog plesa na stepenicama postupno. Nakon svake od prepreka koje su postavljene pred njega, on se po malo uspinje uz stepenice koje okruženje postavlja, svakim korakom vršeći nasilje prema svojoj prirodi. Do veličanstvenog plesa i na kraju trčanja niz stepenice junaka dovodi konačno pomirenje i prihvatanje svoje „neprihvatljive“ prirodnosti. Junak je predstavljen kao neko ko radi u okruženju koje ga čini predmetom poruge, naglašavajući onaj deo šale koji nalazi svoju osnovu u bolu. Živi sa majkom koja sama nosi svoje terete postojanja i pruža nasilno odrastanje koje će delimično dati odgovor na kasnije ponašanje odrasle osobe. I sa treće strane, odsustvo medikamenata koji pomažu u prilagođavanju i lakšem uspinjanju uz stepenice društva, postaje još jedan od elemenata u genezi ovog lika. Posmatranjem i analiziranjem svakog od ovih razloga našlo bi se opravdanje za krajnje nasilne postupke i izbegavanje odgovornosti koju anti-junak mora nositi za svoje odluke. Time bi se, dalje, negirala junakova osnovna potreba za poštovanjem kao bića uopšte, a potom i za nežnošću.

Glavni junak filma ne čini ništa iz poriva da povredi već je svaki od ugrožavajućih postupaka dobio podsticaj spolja da bukne i prevagne u svojoj unutrašnjoj borbi gde je u osnovi nenasilni otpor. Ovde se ne vraćam na rečenicu: „On je prvi počeo (sa nasiljem)“, već se vraćam na rečenicu da on nije poljubio bližnjeg svoga. Svakodnevni sukobi u kojima se nalazimo zahtevaju od nas aktivno i stalno promišljanje i prepoznavanje nasilog ponašanja kako ne bismo na nasilje odgovarali nasiljem i time samo ušli dublje u mračni vrlog. Jedan od primera stalnog nasilništva predstavljaju vodeći političari naše zemlje koji se retorikom i postupcima ulaguju najnižim ljudskim porivima. Jedno od mogućih rešenja počiva na misli oslobađanja od ideje u kojoj vidimo sebe kao savršenstvo koje pokušavamo da održimo pred drugima.

Sreća je moja što imam prijatelje koji znaju više i čitaju više i različitije od mene pa su me uputili na odlomak sa kojim se mogu poistovetiti. Reč je o odlomku iz knjige Roberta Perišića „Naš čovjek na terenu“ gde junak govori o svojoj nemogućnosti da bude svoj, da se iskaže na stranom jeziku, bude duhovit i odvažan; shvata besmisao stalnog objašnjavanja ko je on zapravo i kako je ovo stanje jedan veliki jezički nesporazum. Tu zaključuje da jedino što preostaje jeste da se preuzme taj drugi pogled na sebe jer je suvišno objašnjavati ko si. Sa svim elementima bih se složila i dodala da smo još manji od tog kako nas drugi doživljava. Trenutak kada prestanemo da brinemo kako nas to drugi vidi, bez stalnog isticanja ko smo, odakle dolazimo, šta smo doživeli i kako smo sve to prevazišli, nas oslobađa pa onda i jača. Ideja da smo mali, nebitni, čak i smešni u očima drugih nam daje slobodu da više o tome ne marimo i da slika koji drugi ima o nama nema veze sa nama samima već isključivo sa unutrašnjim svetom drugog.

Razlog zašto su poštovanje i nežnost apstraktne imenice među nama jeste naša nespremnost da shvatimo svoju malenost i da razrušimo ideologiju savršenstva pred bližnjima i daljnjima i tako ogoljeni uđemo u odnose, bila to i vožnja gradskim prevozom, gde je možda najpotrebnije iskazati razumevanje za drugoga. Za neisprovocirano nasilje od strane objekta nasilja pronalazim rešenje jedino u nenasilnom otporu utemeljenom u istini. (Ana Rafai objašnjava genezu ideja o nenasilju počevši od shvatanja Mahatme Gandija. Po preporuci prijatelja o tome sam više čitala na sledećem linku.  Korporativni ili bilo koji drugi lanac straha i ugnjetavanja gde se pritisak prenosi sa vrha na niže počiva na pokušaju da se održi slika savršenstva kako bi se zadržao ugled, pozicija moći ili jednostavno posao. Pasivnost i učestvovanje u ovom saobraćaju strahovlade i stresa često može dovesti do različitih pucanja o kojima svi možemo da posvedočimo. Mogući način izlaska  iz vrloga u kojem smo, ne nalazim kao beg i izolaciju već postojanje na mestu i oslobađajuće ukazivanje na istinu pred kojom se nalazimo. Istina često može podrazumevati da smo slabi, da ne umemo zahtevano, da je potrebno razrušiti mitologije o sebi, porodici, društvu, voljenom, nevoljenom i ostati otvoren na vetru svih onih koji su nespremni za ovaj teški rad.

Ideja da je nasilje nespremnost na iskrenost i prihvatanje mi je skinula osmeh sa lica nakon projekcije, ali učvrstila ideju da je demitologizacija sebe i nenasilni otpor jedini mogući odgovor na šut u prepone.


Željana Vukanac – rođena je 1990. u Zadru. Živela je u Žegaru, Obrovcu, Obiliću i Beogradu, gde je završila V beogradsku gimnaziju, osnovne i master studije Srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Učesnica je konferencija i projekata kao što su „Dani interaktivne edukacije ReKreiranje Tesle – Prakse koje stvaraju genija“, „Ruka i glas“ (radionice i prezentacija zajedničkog rada pesnika i mladih oštećenog sluha), Colaboarthon u okviru projekta Media Pholigon, „Poetry on the road – Refugees and Migrants“. Polaznica je radionica kreativnog pisanja pod mentorstvom pesnikinja Ognjenke Lakićević i Ivane Milankov. Radovi su joj objavljivani na blogovima („Anonimni pesnici“), portalima („Strane“, „Afirmator“, „Astronaut“), zbornicima („Rukopisi 38“, „U lavirintima napuštenih demona“). Dobitnica je prve nagrade književnog konkursa „Mak Dizdar“ za zbirku poezije „Prostori“ u okviru kulturne manifestacije „Slovo Gorčina“ u Stocu, 2018. Autorka je dve zbirke poezije, „Prostori“ i „Talasu daj ime Talas“. Živi i radi u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Film i misao.

Povezani članci

Fantastični realizam Alekseja Balabanova

Slobodan i sam (Free Solo)

Joker, par psihološko-mističnih asocijacija

Ostavite komentar