DNEVNIK KORONA PIVA
Piše: Nina Živančević
Videla sam sebe kako se tresem prelazila sam ulicu
Onda sa čovek udaljio dva metra od mene opazio je da drhtim
I da se oboje tresemo na ulici
Brzo sam se vratila kući i počela da čitam DEKAMERON
U stvari, odrasla sam u porodici koja mi je, nažalost, zabranila da budem slaba – evo jutros, pojavio se doktor terenac i kada sam videla da je on grozno umoran, pitala sam ga kako se oseća. Odgovorio je sa jednim prostim O, kada biste samo znali kako se osećam!
Rekla sam mu da znam upravo kako se oseća.
A kako to da znate? Upita me on.
Rekoh da sam se setila priče koju mi je majka često pričala – kao devetnaestogodišnja devojka, student prve godine medicine, odvedena je tako reći iz studentske klupe na Sremski front. Vidite, bitka na Sremskom je bila naša bitka za Staljingrad, a doktor je zapanjeno uzviknuo:
Ma šta kažete?!
Znači ova mlada devojka (moja majka) je morala da pravi arbitražu – da odlučuje po znanju i nahođenju, njihov nadležni je šetao sa njima (njegovim pomoćnicima) kroz bojno polje prepuno ranjenika i umirućih i tu, na tom strašnom mestu majka je morala da donese jako brzo odluku – koji ranjenik ima šanse da preživi. Nadležni im je svima naredio da misle brzo i da se ne zadržavaju sa osobom duže od 45 sekundi. Trebalo je da odluče pri tom kratkom pregledu da li vredi pacijenta preuzeti na dalje lečenje – ili je prosto bilo prekasno da mu bilo ko pomogne.
Prva grupa pacijenata kojoj su mogli da pomognu i kojoj je bilo zagarantovano lečenje bila je GRUPA A. Drugu grupu koja se sastojala od onih osuđenih na smrt i potpuno bespomoćnih zvali su GRUPA B.
Majka mi je uvek ponavljala da joj nije toliko teško padala ni glad ni nesanica, ni danonoćni rad od nekih desetak dana i noći na Sremskom frontu… koliko uloga sudije koja joj je dodeljena – kako je bila prinuđena da odluči ko će da živi, a ko da umre. I pri tom je uvek govorila da nikada nije bila u stanju da zaboravi pogled umirućih koji su bili svesni da su ih medicinari ostavili iza sebe, prostrte na zemlji, a svi su, to je naglasila, svi do jednog su samo dozivali majku „majko, čajčice, pomozi…“
Ma šta kažete!
Ponovo je zapanjeno uzviknuo doktor iz terenske službe – evo, upravo se tako ja sada osećam… da, ratna medicina je najteža grana u našoj profesiji.
Pa dragi doktore, kažite mi iskreno, gde biste VI mene smestili – u grupu A ili u grupu B?, jedva čujno sam izustila.
Samo vi dovoljno spavajte i uzmite ovaj paracetamol… nakon dve do tri nedelje sve će biti u redu…
U stvari, ja sam na miru i u redu – sve dok ne moram da donosim ishitrene odluke i donosim naređenja ili da izričem presude ko treba da živi, a ko da umre.
KORONA DNEVNIK (2)
Da ne moram da idem do toaleta svakih deset ili petnaest minuta, ovaj karantin bi čak bio zabavan! Ali svaka slika ima svoj ram i svaka slika priča neku određenu priču… Postoji ta priča da me razni bezazleni idioti zovu telefonom da me pitaju kako sam (pretpostavljam da su to sve neki dragi i pažljivi poznanici). Evo kašljem i kijam i pljujem krv na usta i na nosu sluzokoža mi se sasvim pocepala – je li OVO ona boljka koju je Edgar Alan Po nazvao Maskom Crvene Smrti?
Ne bih znala, prošla sam kroz tolike boljke, čak posle onog vremena kada su mi promenili ADN u ćeljama (2008), kada sam videla lica ljudi u njihovom anđeoskom obliku – u stvari sva lica su bila obična, baš sva osim lica jedne stare veštice. Ovo je bila neka proročica iz Nostradamusove škole koja je jednom nedeljno gledala u kristalnu kuglu u nekoj sablasnoj zgradi u koju me je odveo Mark-Luj.
Čim sam stupila u sobu u kojoj je bilo već dosta sveta, proročica je uzviknula Ko je ovde, ili bolje, ko je bio nekada budistička kaluđerica?
To sam ja!, to sam ja uzviknula sam.
A ko je među vama bio slikar, u prethodnom životu? Pogledom je lutala po prepunoj sali.
To sam bila ja, to sam bila ja!, opet sam zacvrkutala.
Vidim vas kao neku urnu, reče ona, prekriveni ste pepelom, ali kao FENIKS, što i jeste, ustaćete opet iz pepela!
Toliko mi je značilo da čujem njene smirujuće gluposti. Hemoterapija mi je izgorela sve ćelije i tada u trenutku kada su mi promenili celu molekularnu kiselinu da bih nastavila da živim kao bionična kreatura – nekako sam se pomirila sa tom situacijom i nastavila u novom ruhu. To se sve odigralo pre nekih 12 godina. Ovoga puta još više sam ličila na buntovnicu sa razlogom, jer me je putovanje u Keralu, 2014. godine, kada sam opet obolela od malarije podučilo, da eto, mogu da umrem i da vaskrsnem nekoliko puta uzastopce.
Baciću rukavicu izazova u lice tom veštački stvorenom virusu, tom gadnom međunarodnom dogovoru iza koga stoji neki gadni naučnik kome nos curi od prevelike doze kokaina i posledica njegovog vlastitog eksperimenta – nije mi jasno zašto baš meni sada treba da progori stomak i grlo? Niko me neće ubediti da je ovaj Betmen koristio slepe miševe za svoj ćoravi posao… Mora da su mu neku jaču supstancu ćušnulu na korišćenje… A mi, obični smrtnici, ostavljeni na milost i nemilost slučajnosti, stavljeni na oltar lošim trgovačkim pregovorima i međunarodnoj trgovini…
Nekoliko svetskih sila su se takmičile bezuspešno u naporu da otvore nekoliko tržišta Veštačke Inteligencije, da bi istrebili višak populacije na zemlji, da bi ostavili samo mali broj kompjuterski obrazovanih ljudi koji će od kuće obavljati sve poslove. Koji će da rade. A mi ostali ne treba da radimo, jer smo nekako predodređeni da odumremo. Ili bar da pokušamo da umremo, što je meni lično sasvim odgovaralo, osim što mi trenutak uopšte, ali zaista uopšte nije odgovarao. (Da li ja sad zvučim kao ona protuva, Vilijam Barouz?)
Šta će se dogoditi sa mojom knjigom filmskih eseja? Ostaće nezavršena.
A šta sa knjigom pozorišnih eseja? Neće se nikada realizovati.
A tek prevodi? I neke violinske partiture? Lista je beskrajna.
Ništa, duboko ću udahnuti, vreme mi je da meditiram u samoći. Za nas pogotovo, stvorenja od vazduha (za sve horoskopske znake koji su vazdušni) kao i za ptice, pterodaktile, leptire, duhove, vile, veštice i slična bića – za nas će biti đavolski teško da ne budemo u stanju da duboko udahnemo vazduh… bar malkice…
Da udahnem sad duboko… Jedan… DVA… TRI… , auh, evo ga opet kašalj i da pljunem dalje. Tamo gde su bila pluća, sad je otvoren prozor, neka vrsta izgorele rupe. To je sada Tamna Zvezda, od Zigi Stardasta, delići bele hlorovodonične prašine…
KORONA DNEVNIK br.3
(za moju Virnu T.)
Upravo sam se vratila iz posete doktoru B. Odbio je da me pošalje da se testiram jer je prethodno pažljivo saslušao novi razvoj svih simptoma. Ah, pa na sva moja pitanja ste pozitivno odgovorili – zato, molim vas, uzmite recept i pravo u apoteku. Odmarajte se u krevetu dve nedelje i onda se javite.“Mora da se i sam uplašio od moje sledeće posete. U apoteci pored mog karantinskog doma svi apotekari su radili pod staklenim skafandrima. Mladi farmaceut koji je uvek bio naročito pažljiv prema meni je izjavio Nemojte se brinuti, uzmite ove lekove i lepo se vratite kući – za dve nedelje izgradićete antitela i sve će biti u redu.
Vratila sam se kući donekle primirena, ali kada sam se pogledala u ogledalu videla sam da mi je lice bilo belo kao lice Aleksandrijana Sarana, dan pre no što je preminuo u bolnici. Međutim, tog njegovog poslednjeg dana, pre nekoliko godina, bio je miran i ljubazan i ohrabrivao me da nastavim da pišem – bio je pravi profesionalac, te mi je u ruke stavio pogovor mojoj knjizi Pod znakom Kibernetičke Kibele koji je nabrzinu napisao u bolnici. Kakav divan primer ponašanja džentlmena i pesnika!
A onda su počeli brojni telefonski pozivi da pristižu. Četiri moja bivša supruga su se prvi javili. U suštini, hteli su da mi kažu jednu te istu stvar.
Poziv br 1:
Oglasio se mek i zavodnički glas mog prvog supruga: Pa eto, hteo sam sam samo da vidim kako si… hteo sam samo da ti kažem da sam te uvek voleo i brinuo za tebe, od dana kada smo se sreli. Ovo nije poslednji moj poziv, ali sam želeo da ti kažem – da ti se izvinjavam za sve…
Za šta, dragi moj?
Ah, ako sam te na bilo koji način povredio… Hteo bih sada da ti kažem koliko te volim..
Oh, hvala TI! I ja tebe volim!
Poziv br 2:
Zdravo Niki! Nismo se čuli neko vreme, zvonko se oglasio dinamično-sonoran glas moga drugog muža, ali to je samo zato što sam bio užasno zauzet, prezauzet sa svim onim idiotima na poslu, ali, hej – ti znaš koliko te ja volim, zar ne? Uvek sam te voleo, evo čak i dan danas… ma eto – u slučaju da poželiš da se vratiš – moja vrata, to jest, moje srce je uvek za tebe otvoreno, ali prvo kako se sad osećaš?
Dobro, odgovorih. Malo sam umorna ali biće sve u redu.
Pa i treba da budeš u redu i dobro, brzo je dodao, jer treba da se nađemo u Londonu za manje od tri meseca – čuj, to ti daje dovoljno vremena da se oporaviš… Ovo nije poslednji moj poziv, naravno, ali sam samo želeo da ti kažem da ti se izvinjavam za sve…
Za šta, dragi moj?
Ah, ako sam te na bilo koji način povredio… Hteo bih sada da ti kažem koliko te volim…
Oh, hvala TI! I ja tebe volim!
Poziv br.3
Da li je tu moja najdraža Kraljica Srca!?
Poletni glas trećeg čuža mi je probijao bubnu opnu kroz izvanredan mikrofon novog mobilnog.
Zovem te jer vidim da si stavila neke alarmantne vesti na Fejsbuk! Pa je li to sve istina? Šta sad opet ne valja sa zdravljem? I ne dopuštajući ni za sekund da odgovorim na rafal njegovih pitanja nastavio je:
Nadam se da čistiš tu kuću, a nadam se da ti i sin malo pomaže… hoću reći, nadam se da je i on pre svega zdrav i da je dobro..
Svi su ovde dobro, žurno odgovaram, a ja se nadam da si TI dobro jer je tvoje zdravlje uvek bilo više nego osetljivo…
Ohh, nemojmo o tome, nastavio je, samo sam želeo ovom prilikom da ti kažem da ti se izvinjavam za sve…
Za šta, dragi moj?
Ah, ako sam te na bilo koji način povredio… Hteo bih sada da ti kažem koliko te volim…
Oh, hvala TI! I ja tebe volim! Dodala sam i poželela mu laku noć, ili već dobro jutro, koje god da je bilo vreme u njegovoj planetarnoj zoni…
Poziv br.4
Halooo… da, to sam ja, tvoj mali mačak i niko drugi, ali koji se jako zabrinuo…
Prekinula sam ga: o zdravstvenom stanju na ovoj planeti, a sa posebnim osvrtom na moje zdravlje ovog jutra?
Da! Upravo tako, pogodila si, ali pošto je oslušnuo umorne nijanse moga glasa, nastavio je nešto tiše:
Pa jel ti pomažu nešto ti doktori tamo?
Daaa, pomažu, ali su svi već jako umorni i iscrpljeni, a ova pandemija napreduje… ali dragi moj, KAKO SI MI TI?
Shvatam, reče on, najrazumniji od njih četvorice, da ti pravo kažem, ni meni nije nešto dobro.. ali je mojoj sestri još gore nego meni… ne, nije još u bolnici, ali ćemo morati uskoro da je vodimo ako ovako nastavi… ali nisam te zato zvao… samo sam želeo da ti kažem da ti se izvinjavam za sve…
Za šta, dragi moj?
Ah, ako sam te na bilo koji način povredio… Hteo bih sada da ti kažem koliko te volim…
Oh, hvala TI! I ja tebe volim!
Nisam imala više nimalo snage da nastavim razgovor, a i svi ti telefonski pozivi su mi se učinili pomalo slični i istovetni. Prekinula sam vezu i pokušala da se setim zašto smo se J. ili čak K. i ja ikada rastali, dok sam za T. kao i za M. bila oduvek sigurna da nismo bili sposobni da živimo zajedno… Međutim, to sve sada nije bilo bitno, nešto izuzetno se dogodilo i nateralo sve njih da me pozovu, gotovo istovremeno – eh, putevi ljudske duše su toliko zavojiti i nepredvidljivi, ali podudarnost, simetrija, sinhronizacija… velike kategorije su mi se nametale ovde… pa ipak, ovoga puta neću ni razmišljati o njima, kao što ću odbiti da verujem da su mi se svi oni javili da bi sebe odbranili od neke duhovne tame… Da, biće sada sve u redu, od trenutka, to jest, kada smo počeli da hodamo tom uskom i strmom putanjom oproštaja i zaborava…
Vratila sam se u krevet i upalila radio. Emitovao je poslenje stavove Herojske simfonije… svima nam je potrebna ta dodatna ohrabrujuća snaga, ponekad osim muzike ne oglašava je ništa drugo.
Korona (5)
Sada Korono, pošto si mi se vratila,
možeš i da ostaneš zauvek u meni, sasvim mi je svejedno.
Uspela sam da sa tobom sklopim neku vrstu prećutnog dogovora.
Čak je bilo i zabavno dok si trajala tako.
Dosta sam čitala, gledala dobre filmove.
I slušala na televiziji Majkla Mura, umesto da slušam Travijatu.
Nisam zapadala u sentimentalnost ni patetiku, jer niko me nije uznemiravao osim
Povremenog telefonskog signala. Od ljudi koji se daju imresionirati bolešću.
Pokušavam, pak, da me nečujno prisutvo smrti ne impresionira lično.
Ne, nisam ni blazirana
Niti sam pala u depresiju.
Živim ovako već godinama.
Naučila sam se samodisciplini.
Tvrd sam orah – kako me opisa nedavno neki prijatelj.
Ništa mi neće skrckati tu ljusku, nje više ni nema.
Nina Živančević, Pesnikinja, esejistkinja, prozna autorka i umetnička kritičarka, Nina Živančević je objavila svoju prvu knjigu «Pesme» 1982. godine, za koju je dobila nagradu Branko Radičević, za najbolju prvu pesničku knjigu. Laureatkinja književne nagrade Z-Press iz Njujorka. Objavila je petnaest knjiga poezije na srpskom, engleskom i francuskom, kao i četiri knjige pripovedaka i tri romana u Parizu, Londonu i Beogradu. Njene studije o Milošu Crnjanskom (doktorski rad, 2001) i o umetnicama u egzilu objavljene su u Francuskoj. Prisutna je u brojnim antologijama svetske savremene poezije.
Nina Živančević je bila član brojnih književnih i teorijskih redakcija : Delo, Književne novine, New York Arts Magazine, American Book Review, East Village Eye, République de lettres, a u skorije vreme uređuje časopis za balkanološke studije Au Sud de l’Est kao i filozofsko-antropološki časopis Intempestives pri kući l’Harmattan u Parizu. Različiti zanrovi njenog dela doživeli su brojna izvođenja na radiju i televiziji u Beogradu, Londonu i Parizu.
Radila je u pozorištu, sa Living Theater i Wooster Group u Njujorku, a predavala Teatar savremene i istorijske avangarde na univerzitetu Paris 8, kao i u brojnim pozorišnim laboratorijima u Evropi i Sjedinjenim Državama. Predaje književnost i avangardni britanski film na Sorboni i Katoličkom institutu u Parizu.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.