Image default
Poezija

Ognjen Petrović, Karneval u saturenu

Scena I

Mogla je reći: Volela bih otputovati u Teksas, na nedelju mode,
ili: Kuda me večeras vodiš, Seth?
U iznošenoj toaleti, na transgalaktičkom putu dnevna soba-
– kujna-zadnje dvorište, već tada meteorit predodređen da jednom padne.
On je čitao Siva predgrađa. Verovao je da unutar sopstvenih zidova
može istrajati u pasiji da ne čini ništa. Dobrodošao u naš život,
šaptao je pauku-krstašu, zarobljenom ispod providne čaše,
otpuhujući nikotinski mlaz unutra. Zadihani, pod čaršavima, saznali su
kako je njihova mala rola isuviše mekana za tekuću scenu.
Jednostavno sam znala: svemu tome, naprosto, nismo bili dorasli.
Kada je nestala, on se počešao po umašćenoj kosi
i cigaretom napravio rupu u zavesi. U paukovoj šetnji
preko ispruženog dlana nije bilo moguće ustanoviti prikriven znak.

 

Scena II

Sobe u motelima nisu gledale na groblja niti na isceđena naftna polja.
Sve što je videla bio je u žuto obojen zid sa rupama u fasadi
i pokretnim teatrom unutra.
Zamišljala je kako, gore, u neboderima, neko zagnjuruje lice
u penušavu vodu u kadi. Onda ustaje i pušta da se zelene kapi otkotrljaju na pod.
Nikako nije mogla znati ko to može biti: dobroćudni Samarićanin
ili zli Azazel u dosadnoj borbi za novi gram na tasu.
Anđelčići sa krilima od kartona trupkali su pored nje,
najavljivali su skori završetak karnevala.
„Sve što nam je potrebno“, kazala je, „jeste trenutak prepuštanja,
kada nam prava stvarnost opusti ruke bez opiranja.“
I lagano krenula za fluoroscentnim stopama u snegu.
Svoj odraz u prazničnim izlozima, svejedno, nije mogla da vidi.

 

Scena III

Obavezno bi zatvarala oči.
Onda bi iskoračila tako da grudvu ohlađenog vazduha
dodirne jednim bosim stopalom. Ljudi bi je pažljivo posmatrali
podešavajući fotoaparate. Bili su u pravu:
sa poslednjeg sprata, Ostin je samo još jedan nesnosno ružan gradić.
O tome bi, ipak, ćutala u liftovima. Dok su spratovi promicali –
znala je da ništa ne može da joj se desi. Baš sada, kada ponovo
ima dvanaest, i trči u bistro plavetnilo, kroz zatalasano žitno polje.

 

Scena IV

Najzad sam videla put kako nestaje u magli, među fasadama,
prepoznala sam u trenutku sve, krošnje tamne i primičuće,
ptice kad god bi sa krovova haotično prhnule uvis,
odjednom više nisam osećala potrebu da dišem,
tišina je bila potpuna i drevna, nisam brinula o tragovima što su nestajali,
strpljivo sam sačekala dolazak izmaglice, gledajući ubilačku kuglu sunca kako se gasi.

 

Scena V

Odbila je intervju. Kazala je da razgovor uvek može nastaviti
sa duhovima – rasutim po okolnim zgradama,
u njihovim klimatizovanim, kancelarijskim sarkofazima.
Ipak mu je ostavila svoju adresu.
Nalazila se u ulici, u kojoj su za trenutak zastali.
Da propuste ponoćni autobus koji je sada bio sasvim prazan.
Mogao se zakleti da je kroz bočna stakla spazio ružičaste njuške
jazavca, svinje, ili psa. Vratio je magnetofon u džep.
U stan stigao pre zore. Ovoga puta, bio je prazan kao želudac.


Ognjen Petrović: rođen je 1981. u Beogradu. Piše i objavljuje povremeno (Akt, Agon, Savremenik, Književne novine, Bdenje). Godine 2011. štampao knjige pesama: Prekid prenosa (Šumadijske metafore) iKečevi & Osmice (SKC Kragujevac). Na konkursu Šumadijskih metafora nagrađen I mestom za poeziju. Zastupljen u brojnim zbornicima poezije i kratke proze. Član Udruženja književnika Srbije. Živi u Mladenovcu.


Autor fotografije: Danny G

Ovaj članak je objavljen u februaru 2014, u okviru temata Zubati Libartes.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Poezija.

Povezani članci

Dušica Jovičić, Poezija

Ernad Musić, Husanov san

Tomislav Raum

Ostavite komentar