Ima li čovek slobodu volje?
– Slobodna i Božija volja –
Ima li čovek slobodu volje i slobodu izbora? Odgovor je: da, potencijalno beskonačnu, u strogo definisanim granicama, koje su određene merom dostignute svesti.
Prva granica
Prva granica slobode čovekove volje je naša ljudskost, ljudska priroda sa ograničenjima svesti, percepcije, socijalnog programiranja… Dokle god čovek živi u granicama svoga malog „ja“, svog ego svetonazora, svog ograničenog iskustva identiteta – kakva može biti njegova slobodna volja? Samo ograničena pozicijom svesti: identifikacijom sa ličnošću, njenim životnim iskustvom, ego-pričom, tj. pričom egoičnog uma, socijalnim i biološkim uslovljenostima: genetikom, vaspitanjem, obrazovanjem, tradicijom, verom, zakonima, socio-ekonomskim uslovima… U tim okvirima čovek ima slobodu da napravi izbor kakav želi i da snosi posledice svog izbora po kauzalnom zakonu koji je osnovni zakon materijalnog sveta: „Što seješ, to i žanješ. Što činiš drugima, to sebi činiš. Kakve su ti misli – takav ti je život“, itd… Sve su to iskazi zakona uzroka i posledice ili kraće: zakona karme. Dokle god je čovekova svest zakucana, zarobljena, identifikovana sa dimenzijom dualnosti, bez otvorenosti ka dimenziji Jedinstva – čovek i njegova volja ostaju čvrsto u kandžama kauzalnog zakona, zakona ovog materijalnog sveta.
Sloboda roba
Ako je tvoje Biće (ili bilo koji deo tvoga Bića) natopljeno osećajem krivice ili strahom (od smrti, samoće, osude, odbacivanja, podsmeha, povrede) – ti nemaš slobodnu volju, jer odluke koje donosiš ne dolaze iz slobode i radosti, već iz straha i krivice. Te odluke ne donosiš ti – slobodan od svakog straha i ograničenja, ne ti bezgraničan, već tvoj strah. I zato, to čak nije ni tvoj strah – jer ti stvaran nemaš strah. Strah ima tebe – nestvarnog! Krivica ima tebe, jer drži tvoje Istinsko Biće utamničeno u iluziji odvojenosti i ograničenosti. To je ropstvo mehanizmima straha, laži, samoporicanja – Senci Iluzije.
Rob ima pravo da bude srećan u granicama svog kaveza. Sreća roba je udobnost kaveza, i sve što može poželeti u granicama tog kaveza – sav komfor – biće mu dat. Ono što rob nema je sloboda. Sloboda od potrebe za udobnošću i sigurnošću, sloboda od rešetaka kaveza, sloboda od zadovoljstava uslovljenih komforom neslobode. Carstvo slobode počinje izvan granica kaveza, izvan potrebe za udobnošću i sigurnošću koje pruža kavez.
Kada to spozna, kada nasluti mogućnost istinske, veće sreće izvan rešetaka svog udobnog kaveza, do tada srećni rob postaje najnesrećnije biće na svetu. Jer po prvi put shvata da mu je oduzeto nešto što mu je nekada davno bilo dato kao nejasno obećanje, a čega se on olako odrekao zarad lažne sigurnosti i udobnosti ropskog života u kavezu. U kavezu izolovanog sopstva, sloboda je sasvim ograničena na nekoliko lažnih izbora, koji se svode na više ili manje komfora, ugleda, samovažnosti, prihvatljivosti… Sav svet slobode, neuslovljene nagradom za potčinjenost i poslušnost lažnom gospodaru – nalazi se sa druge strane rešetaka.
Rešetke tog kaveza u kome živimo su granice naše uslovljene svesti, na(v)učene na nagradu i kaznu, odobravanje i neodobravanje, prihvatanje i neprihvatanje… Rešetke tog kaveza su granice našeg malog, odvojenog „ja“ – samopostavljenog nasuprot svetu, nesvesnog svog stvarnog Izvora i svoje stvarne veličine izvan svih samonametnutih granica.
Ako kažemo da je Bog u svemu, da je sve Njim stvoreno – to ima svoje posledice. Ako je Bog u svemu, gde je onda Božja volja? Tamo gde i Bog – u svemu. U meni je, kao i u tebi, u vlati trave i zrnu peska, u beskraju Univerzuma… Šta stoji na putu manifestacije te sveopšte volje u čoveku? Ego-volja, moć Bogom dana čoveku da kaže “ja”, misleći pod tim “ja” samo na svoje malo, izolovano sopstvo – nasuprot svemu ostalom u Postojanju. To malo “ja” je jedina prepreka ispoljavanju potpune Božje volje u čovekovom životu i celom manifestovanom Univerzumu. To je ono što čoveka odvaja od celine. To je iluzija slobodne volje – takođe Bogom data.
Čega se bojimo
Čega se čovek najviše boji? Više od svega, bojimo se Istine. Istine da smo sami izabrali ovaj život, da smo odgovorni za taj izbor i svoje odluke… Da svojim mislima kreiramo svaki trenutak svoga života. Da smo “žrtve” ne sveta i Stvarnosti, već sopstvene nesvesnosti… Da je patnja, da su bol i bolest – ono što smo takođe izabrali svojim nesvesnim izborima – da bismo naučili lekciju i postali svesniji. Da smo odgovorni za sve što nam se ponavlja u životu, za svaku patnju koja istrajava (i u životu na nivou ega, to je istina ego-egzistencije), jer ne tražimo svesno razrešenje: ni u nama, ni od Oca Večnog kroz milost, kroz poniznost i prepuštanje… Ponekad je dovoljno samo da priznamo i da se kroz to priznanje pokajemo: “Ne znam Oče! Glup sam da ovo shvatim i rešim! Ništa sam. Smiluj mi se!” – dovoljno je samo da smo svesni svoje nemoći i neznanja, da ih priznamo i zamolimo za pomoć – i milost će doći! Jer Otac Večni čuje iskreni vapaj ljudskog srca, i na njega se, kao svaki saosećajni roditelj, odaziva. Jer Bog je sušto saosećanje, a milost je izraz tog saosećanja ili Božje ljubavi: “Traži i biće ti dato!”
Zbunjeni smo idejom prepuštanja Volji Božjoj, jer ne prepoznajemo opsenara u nama, naš ego-um koji ne želi i ne može da se prepusti jer to znači njegovu smrt. Samo u odvojenosti i kontroli ego-um opstaje. Zato koristi argumente, naizgled razumne: “Kako da se prepustim ovakvom Svetu, kako tuđoj volji, kada je svet nerazuman, ljudi nesvesni…? Kako da se prepustim ljudskom zlu protiv koga se treba boriti?” – govori ego u svoju odbranu, previđajući da prepuštanje koje se traži nije prepuštanje samovolji ovoga sveta, već volji i svemoći Božjoj, stvoriteljskoj milosti Oca Večnog. Ego to previđa i ne želi da vidi, čuje zna…
Pognuti se, poniziti se – za ego znači umreti. To je smrt koje se bojimo više i od fizičke smrti. To je smrt koju izbegavamo na sve načine, čak i u času konačnog rastanka od ovog fizičkog tela: čak i tada želimo da zadržimo kontrolu. A jedino što se od nas tada traži, i jedino što možemo da učinimo za svoje dobro je: prepuštanje toku života, toj sili, toj milosti Božjoj u svemu. Jedina stvarna moć je da predamo svu kontrolu volji Božjoj u času rastanka od tela. A to je i poslednja prilika za rastanak od ega u ovom životu. Kraj igre i predaja partije u ruke onome ko je igru osmislio i započeo. A to nije prolazno, malo “ja”, već večno “Ja Jesam”.
Carstvo slobode leži izvan potrebe za sigurnošću, udobnošću, nagradom, priznanjem, položajem, uspehom… u prostoru stvaranja i bezuslovnog davanja, koje je svest obilja ukorenjena u samosvesti o sopstvenoj bezgraničnosti, sveprisutnosti, svemoći – o sebi kao neodvojivom od Izvora svega što Jeste. Carstvo Slobode leži u svesti Jedinstva, u Istini ne-dvojstva.
Stvarno služenje i stvarna sloboda izbora počinju u toj tački. U toj tački dolazimo do druge granice ispoljavanju slobodne volje.
Druga granica
Druga granica je Božja volja. Najviše dokle slobodna volja čoveka može da dobaci je da se proširi do, i izjednači sa Božjom voljom.
Samo uzdizanjem svesti iz dimenzije „ja“ i „moje“, do nivoa svejedinstva, Univerzalnosti, Apsoluta, preuzimanjem odgovornosti za svoje misli, osećanja, reči i dela na nivou kolektiva – čovek dobija priliku da osvoji veću slobodu izbora, iako i dalje ograničenu Božjom voljom koja je krajnji domet do koga čovekova slobodna volja može da se proširi i vine. Jer i za samog svemoćnog, sveprisutnog, večnog i neograničenog Boga – sopstvena volja je krajnja granica.
I sama Božja volja, iako iz naše perspektive neograničena u mogućnostima ispoljavanja i stvaranja, ima svoje krajnje ograničenje: to je Zakon Ljubavi. Čak ni Bog ne ide preko tog krajnjeg dometa volje, krajnje granice. Prvi i osnovni zakon kojem se Bog pokorava – jer sam je TO – je Ljubav. A njegova, Božja volja je isto to – čista Ljubav. Ljubav je nenametanje svoje volje ma kome ili čemu, prihvatanje svega kako jeste, poštovanje svetosti svega što jeste, odustajanje od primene svake moći ili sile nad tuđom voljom… Ljubav je svest jedinstva svega u Jednom.
Ljubav i sloboda izbora
Bog, Apsolut, Stvoritelj, Izvor… je u svim svojim iskazima dosledan sebi i u apsolutnom smislu isti: Bog je Ljubav u Osećanju, Misli, Reči i Delu, na Izvoru, u Nemanifestovanom i u Kreaciji. Iza svih bezbrojnih manifestacija Božanskog, iza svih velova Iluzije – krajnja sila je Ljubav i samo je Ljubav neograničena. Ona je izvorno Dobro bez opozita, bez suprotnosti, bez zla na drugom kraju. Zašto? Zato što je Bog koji je Ljubav, svoju sopstvenu Volju, odnosno Svemoć – ograničio! Ljubav je odricanje od svake moći, od nametanja sebe same silom, ma kome ili ma čemu: ljubav je sloboda izbora za sve, dopuštanje i prepuštanje, slobodan ples atoma, bića i bezbrojnih univerzuma u vrtlogu spajanja i prividnog razdvajanja u Jednom. Jer izvan Jednog ništa nije, čak ni misao o razdvojenosti koja pripada velu Iluzije. I sam veo Iluzije nalazi se u Jednom. Sve što prividno odlazi – vraća se u Jedno slobodnim izborom koji je, u konačnom, uvek Božja volja, uvek Ljubav ispoljena. U ovom životu, u ovoj dimenziji Stvarnosti-Iluzije, sve je pitanje vremena i prostora: majstorstvo u igri Vremena određuje ishod Igre Života u Prostoru. A u Večnosti, i jedno i drugo nestaju, (ra)stapaju se u Beskraju gde sve je Jedno: rastapanje je stapanje, vreme je prostor, jedan + jedan su uvek 1… i tu igra patnje odvojenosti završava, a Ljubav procvetava do svog vrhunca u Apsolutnom Miru.
U okviru zakona Ljubavi, odnosno Božje volje koja je Ljubav – deluje i zakon karme ili uzroka i posledice, koji je samo korektiv koji čoveka vraća jedinstvu, odnosno svesti Jedinstva kroz sagledavanje posledica njegovih izbora. „Kako činiš – tako ti jeste.“
Kada se ljudska svest proširi i izjednači sa Božanskom svešću (a taj potencijal je čoveku dat), tada i ljudska volja postaje Božja volja pokorna Zakonu Ljubavi. Jer Bog je Ljubav.
Svesnost, odgovornost i sloboda izbora
Sloboda volje i izbora je potencijal: što je veća svesnost, veća je odgovornost ali i mogućnost slobode izbora. Svesnost, odgovornost i sloboda izbora su neposredno, direktno povezani. Jedno privlači drugo. Apsolutna svest podrazumeva apsolutnu odgovornost i maksimalnu, ali ne i apsolutnu slobodu volje, jer je i Božanska (apsolutna) volja ograničena Zakonom Ljubavi. Zakon Ljubavi je samoograničena Božja volja.
Ego, slobodna volja i predaja
Šta je vrhunac slobodne volje za čoveka? Razumevanje i prihvatanje činjenice da nemam slobodu volje i izbora, i prepuštanje (predaja) Božjoj volji. To je prvi korak ka stvarnoj slobodi, jer ova predaja Božjoj volji znači napuštanje i smrt ega. A u granicama ega, slobode ima taman toliko koliko i Ljubavi u uslovljenoj ljubavi. Sloboda je dopuštanje i prepuštanje. Sloboda je odricanje od svake kontrole i moći. A šta je to što ego može da dopusti i prepusti sa svojom organskom (vitalnom) potrebom da sve drži pod svojom kontrolom? Ništa! Zato što nema predaje, dopuštanja i prepuštanja – u granicama ega slobode takođe nema i ne može je biti. Kada živiš kao lažno „ja“, kao ego, slobodan si da budeš rob i ništa više. Svaka pobuna u tim granicama je lažna, jer ne dovodi u pitanje sam izvor svakog ropstva: lažno „ja“, ideju o odvojenom „ja“ – nasuprot Celini i svim drugim „ja“. Šta čovek, živeći u ego identitetu, sa svojom slobodnom voljom čini? Umesto da živi i pusti sdruge da žive kako im drago, nameće svoju ograničenu slobodnu volju drugima, u cilju uspostavljanja kontrole i ograničenja tuđe slobodne volje! Radi upravo sve suprotno od Boga i Božje volje. Umesto dopuštanja – nameće kontrolu!
Život u iluziji dvojstva, podele i odvojenosti, dopušta samo jedan izbor: ropstvo, borbu, bedu, bolest, lažna zadovoljstva – ukratko: patnju.
Dopuštanje i slobodna volja
Šta je stvarni znak širine, bezgraničnosti? Dopuštanje. Dopuštanje da sve bude kako jeste. Svest koja kaže: „Toliko sam prostran, da ništa izvan mene nije. Ništa me ne oduzima, ništa mi ne dodaje. Toliko me ima. Ništa mi ne treba, ništa mi ne nedostaje. Sve jesam. Sve u meni je. Ništa me ne može povrediti i umanjiti.“
Svaki čovek je jedinstven, neprecizan odraz ili otisak Stvarnosti. Onoliko je ličnih „istina“ koliko i ljudi. Sve su ravnopravne, i nijedna nije potpuno istinita. Svaka važi samo na ličnom nivou: za pojedinca koji je ispoveda i živi. Neprimenjiva je na drugoga, jer je krajnje subjektivna. Lična istina je pravo na izbor ograničen na pojedinca. Ona je proizvod ograničene slobod(n)e volje.
Kao što je Bog odustao od svoje svemoći dajući svom Sinu slobodu volje, pravo da kaže “da” i “ne”, da načini izbor u svom ograničenom “ja” životu, tako se čovek, odustajući od svoje ograničene ego-volje i prepuštajući se volji Božjoj, vraća svom Večnom Ocu, svojoj božanskoj prirodi, i postaje Bogo-čovek, sjedinjujući se sa Izvorom Života u svesti. Jedina prepreka ispoljavanju Božje volje u čoveku je ego, malo “ja”.
Sila kojoj dopuštamo da kroz nas deluje, ono čemu se predamo potpuno, bez ostatka – to je ono što jeste. To je ono što jesmo. Ili delujemo kao ego, ili kao Bog. I jedna i druga mogućnost su tu Božjom milošću. Tajna Božje volje je u bezuslovnom prihvatanju svega što život donese i svega što jeste, prihvatanju sebe pre svega, u svakom trenutku kao izraza Božje volje. Neopiranjem i dopuštanjem, zapravo prepuštanjem toku života – Božja volja se ostvaruje, odvija, ispunjava..
Šta je Božje dopuštanje? Imanje apsolutne moći i odricanje od primene te moći. Odricanje od svoje bezgranične volje. Zarad čega? Zarad onoga i onih koji tu moć tek treba da osvoje. To je Ljubav. Ljubav je dopuštanje i odricanje od sopstvene volje – davanjem slobodne volje drugom – čoveku. Bog je čoveku dao slobodu volje odričući se od nametanja svoje, neograničene Božje volje. (To je odricanje od samosvesti o sopstvenoj sveprisutnosti u svemu što jeste, čime delići objektivne stvarnosti postaju prividno nezavisni i slobodni od sopstvenog Izvora, zapravo sebe u svojoj Božanskoj Suštini.)
Konačno, moja volja nije odvojena od Celine, od Božje volje – nikada. Sa nivoa ega, kao ego identitet – to mogu da ne vidim ili poričem. Ali pre ili kasnije, svi moji izbori dovešće me do te tačke: do predaje Volji Božjoj, odnosno do stapanja i harmonije sa Božjom Voljom.
Šta god činio, koliko god okolišao, skretao i zalutavao, svaki moj izbor će me dovesti do tačke jedinstva sa Božjom voljom – jer, u konačnom, svi ti izbori tome i služe. Oni su samo zamršeni splet puteva i lažnih putokaza koji igri traženja dodaju dimenziju vremena, i koji me navode na Jedini, pravi put povratka Domu, što je i izlaz iz lavirinta. Sve je samo pitanje vremena u igri svesti. Pre ili kasnije, svako nađe izlaz, svako stigne Kući.
Slobo-Da izbora: Da, ili ne-Da? (Umesto zaključka)
Sloboda je ono bez čega života nema. Ujedinjenje slobode i ljubavi u srcu, pomirenje onoga što je u Istini jedno: to je tema i pravac koji držim otkad znam za sebe. Bez slobode nema ni ljubavi, ni radosti, ni života. Ništa od pobrojanog bez slobode nema ni boju, ni miris, ni ukus… Sloboda je preduslov svega istinski bitnog. Prvo unutrašnja sloboda, a iz nje, zatim, i spoljašnja. Bez slobode, sve drugo je samo privid: poslovi, odnosi, ambicije, želje… Jer ako nismo slobodni iznutra, onda smo robovi naših ambicija, poslova, želja, odnosa, života… – svega čega se dotaknemo! Rob uvek sreće samo roba na svom putu. Jer slobodnog čoveka, i ako ga sretne, ne može da prepozna. Hrabrost da se pogledamo ogledalu bez ulepšavanja, da se suočimo sa samim sobom bez idealizacija, i težnja ka oslobođenju od svega šta onas sputava i čini manjim, hrabrst da otpustimo sve za šta se držimo, sve ono za šta mislimo da jesmo, a nismo – otvara put u prostranstvo Slobode, Istine, Ljubavi i Radosti Življenja.
Posmatram konflikt koji se svakodnevno, u bezbrojnim situacijama, odvija u meni između srca i uma, između glasa duše i glasa raz-uma, između onoga što moja duša želi i onoga što moj strah želi, odnosno onoga što um govori… I tu počinje mogućnost izbora: hoću li se prikloniti glasu duše (srca) ili uma? Hoću li izabrati Ljubav ili strah?
Neko je nekad rekao i sada se to (već milenijumima) ponavlja kao aksiom ili tautologija – tvrdnja koja se ne proverava: „Čovek ima slobodu volje, Bogom danu.“ Da li je to tako? Ako je sloboda volje data svakom čoveku, onda je data i meni i tebi… Ako imaš slobodu volje – da li se tako i osećaš, da li tu slobodu koristiš, upotrebljavaš ili zloupotrebljavaš? Da li si slobodan u izborima koje činiš svaki put? Ako nisi, šta te ograničava, šta te sprečava?
Odgovor je, najčešće: strah.
Mnogo je oblika „slobode“ u svetu ograničenja, dualnosti i relativnosti: fizička sloboda, ekonomska sloboda, emotivna sloboda, sloboda kretanja… i sve su one ograničene na samo jedan segment života-postojanja, sve imaju svoj rok trajanja (nisu večne), sve su uslovljene okolnostima i prolaze sa okolnostima jer pripadaju svetu relativnog i prolaznog, svetu fizičkog postojanja. Svi ti oblici “sobode” nalaze se zapravo u međuzoni punog spektra slobde: između sloboda za ego (uslovljenost strahom) i Slobode od ega (prostor bezuslovne Ljubavi).
Postoji li bezuslovna, Apsolutna Sloboda? Da. Ona je izvan svih uslovljenosti prostorom i vremenom, dakle izvan prolaznih okolnosti materijalnog života. To je sloboda od ega I njegovih projekcija, dakle i straha. To je Sloboda sa velikim „S“ – jedina stvarna sloboda, jer jednom osvojena, tačnije prepoznata, nikada ne prestaje: neograničena vremenom, neograničena je i prostorom tj. telom, jer je izvan i iznad fizičke realnosti života u telu. To je Sloboda Duha, to je Duhovna ili Apsolutna Sloboda. To je cilj svih duhovnih staza, to je šargarepa na dugom štapu koja nas vuče sve dalje od sigurnih i utabanih staza konformističke egzistencije.
Ta sloboda je – Sloboda od svakog straha. Ako kažemo da je to Sloboda od svakog straha, odmah se javlja pitanje: A za šta je ta Sloboda? Jer sloboda može biti sloboda „od“ i sloboda „za“. A odgovor je: Za Ljubav, za Jedinstvo, za ono što Jeste Jedina Stvarnost. To je jedina stvarna moć.
Jedina stvarna sloboda koju čovek ima je – izbor između straha i Ljubavi. Svi ostali izbori su u domenu Iluzije, Velike Laži.
Izbor straha, momentalno ukida Slobodu, zatvara Put Srca. Izbor Ljubavi otvara sve puteve Slobode, sve Puteve Srca, jedan po jedan, sve do Večnosti u naručju Oca. Jer izbor Ljubavi je izbor neustrašivosti, srčanosti, neograničenosti, veličanstvenosti. To je izbor Slobode. Slobode da voliš, uprkos svemu. Taj izbor je istovremena spoznaja sopstvene neograničene prirode, tj.odgovor na večno pitanje svih pitanja: Ko sam ja?
Ko, ako ne – Ljubav?
*
Zabeležio milošću Jedine Stvarnosti
Petar Šumski
Petar T. Šumski, stanovnik sveta od 1963., privremeno nastanjen u Beogradu. Tišinar, neizlečivo zaljubljen u Prirodu. Istraživač unutrašnjih prostranstava i riznica iz kojih iznosi poetske i prozne darove. Objavljivao u književnim i neknjiževnim publikacijama… Devedesetih član Beogradskog aforističkog kruga. Zastupljen u Antologiji srpskog aforizma: “Vrag i šala” Vita Teofilovića. Od 2004. do 2010. pisao kolumnu Ekologija svesti u mesečniku «Zdrav život». Do sada objavio knjige: Misli neba i zemlje (izbor srpskih narodnih ekoloških poslovica) (Knjižarsko prozorče, 2002), Tomazen: Darovi vetra/300 lula (zbirka haikua i zen priča) (Knjižarsko prozorče, 2004), Plamen tišine – pesme putnika (Metaphysica, 2006), Ljubav je Život – eseji o ekologiji svesti (Goya, 2007), Antikvarnica srca (Knjižarsko prozorče, 2009), CD “Ruža Srca – pesme Središta” (Knjižarsko prozorče, 2012), REČNIK DOBRIH REČI – priručnik ekologije govora (Knjižarsko prozorče, 2015)
Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.