oproštajni govori
Kada sam te spazila u gužvi
prvo sam se biranim rečima oprostila od tebe
Sve po nepisanom redu
ženski
osmislila celu situaciju
nešto kao posmrtni govor nepostojećoj ljubavi
Samo budale drže pozdravne govore
U ovim vremenima bolesti ludila
svi smo potencijalni likovi antičkih tragedija
Bolničkim hodnicima putujemo za Delfe
u susret doktoru Apolonu
Dok sam te čežnjivo vrebala u gužvi
neki od naših najbližih jedva su disali
drugi primali odličja za časnu donkihotovsku borbu
Opet su slavljene bezbrojne godišnjice
sa nama kao akterima
po sistemu talačke situacije
Pre nego što sam te pozdravila:
Morituri te salutant! umesto običnog zdravo
nasmešio si se kao da nismo s ovog sveta
Ali stvarnost se samo ukopava u rovove
mašine dišu umesto nas
lekovi u šaci šapuću dobro jutro, draga
O, bože, kakav filmski početak!
Kakva srednjovekovna završnica!
Kada sam te spazila u gužvi jednog običnog dana
Nismo pružili ruke da se upoznamo –
znamo da se to ne sme!
Čak ni ako već starite zajedno i
nevidljiva deca trčkaraju oko vas
Kada sam te spazila u gužvi
prvo sam se oprostila od tebe
Zajedno ćemo koračati ka ponoru
i ko zna hoću li stići sve da kažem
Zato se oprostim od onih koje volim
krenem od kraja takoreći
onda predstoji samo početak
Ono najgore već se dogodilo
Radojka Plavšić, rođena 1978. Profesorka srpskog jezika i književnosti, članica Krajinskog književnog kluba i deo uredništva časopisa Buktinja. Živi i radi u Negotinu. Objavljena zbirka “Sečivo u izlogu”.
Autor naslovne slike: Veljko Valjarević