Image default
Proza

Sava Damjanov – Preobražaji

Piše: Sava Damjanov

Tanji, u ime Onog preobražaja…

 

…Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Bio sam princeza, lepa razuzdana Princeza koja je svake noći začinjala čedo sa stotinak svojih ljubavnika. Bio sam telo, Telo koje osluškuje samo glas svog srca, Telo koje oseća i prati samo tamni ritam svoje podsvesti. I bio sam majka, Majka praroditeljka svetova, Majka i rođenog i nerođenog deteta, Deteta koje sam bio Ja…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Neko je ulazio u mene, neko je bolno osvajao moju utrobu, neko je prosipao svoje hladno seme koje mi je darivalo strepnju, nemoć, užitak. Neko je ostavljao svoj demonski trag u meni, neko se hranio mojim mesom, neko je svojim prstima, svojim zubima, svojim jezikom ispisivao nepoznata slova, nepoznate reči na mojoj koži, na mojim leđima. Neko je ostavljao tajanstvenu poruku onima koji će doći posle: Neko je iskonskim proročkim znakovljem progovarao o meni, o tome Gde se krijem, Šta mi je suština i Ko sam, zapravo, ja…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Zvali su me Prvom i poslednjom, zvali su me Kurvom i sveticom, zvali su me belom neshvatljivom tišinom. Zvali su me palom dušom, koja je izgubila prvobitnu dvopolnost; dušom koja je bludničila i podavala se svakom; dušom koja je napuštajući jednog ljubavnika odmah hitala drugom, da ga u njegovoj postelji služi kao istinskog Gospodara. Zvali su me Onom koja nema svog pravog Muža da je voli, neguje i poštuje, Onom koju svi izdaju i svi su joj neverni, Onom koja uvek na kraju ostaje sama – udovica čiju duboku patnju ne želi da oslušne niko…

* * *

…Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Dečak ili devojčica, ne znam, ali znam da sam svoje devičanstvo pro-dao prvom ko mi je ponudio željenu cenu. Dečak ili devojčica, ne znam, ah znam da sam ubrzo postao nadaleko poznat po svojoj razvratnosti i da me je stoga kupio neko veoma moćan. Dečak ili devojčica, ne znam, ali sam tom Moćniku postao rob: činio je sa mnom sve što je poželeo, oplodio mi je usta (verujući da je to deo drevnog šamanskog rituala), davao me je svojim prijateljima koji su strasno uživali u mojim telesnim dražima i mojoj beskrajnoj veštini da drugim telima podarim zadovoljstvo…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Sićušno, malo stvorenje što se instinktom životinje parilo sa bilo kim ko je to hteo ili zahtevao od njega: da, upravo tako – sićušno malo stvorenje koje se parilo, a ne “vodilo ljubav” ili “odlazilo s nekim u krevet”. Sićušno malo stvorenje čiji su udovi bili sitniji od Udova koji su prodirali u njegovo telo, od Udova koji su ga razarali, od Udova koji su tako nemilosrdno sa njim izvodili iskonsku Igru. Sićušno malo stvorenje koje je, ipak, zaista čeznulo da bude pokidano, raskomadano, uništeno: takva mogućnost uzbuđivala je to stvorenje do bezumlja…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, bleštava nesreća koja je tražila drugu nesreću, pošto je osećala da dve nesreće čine jednu Sreću: kao u matematici gde minus i minus daju plus, kao u stapanju boja kad žuta i crvena daju narandžastu; kao u Ljubavi, uostalom. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, zračak svetlosti potpuno svestan svoje dramatične telesnosti i tu dramu uistinu živi. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, zračak svetlosti večno zapitan, večno u traganju za Nečim, u večnom Nemiru…

* * *

…Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Bio sam sopstveni muž i sopstvena žena u isti mah, voleo sam samog sebe i voleo sam se sa samim sobom. Bio sam strastveni poklonik vlastitih dojki, iz kojih je teklo mleko namenjeno novorođenčadi što sam ih napravio sa samim sobom: napravio sam ih u grčevitom zagrljaju sa samim sobom, u zanosu koji se – možda – može porediti sa ljubavnim zanosom bogova. Bio sam ljubavnik koji je poljupcima pokrivao sve otvore svog tela, i ne samo otvore nego i njegove ostale delove…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Ako bi me moja ženska priroda ljubomorno upitala zašto mnogo više volim onu mušku, odgovarao bih joj: „A zašto tebe ne volim kao što volim muškarca u (i na) sebi?” Ako bi me to isto zapitala moja muška priroda, naime, zašto više volim onu žensku, dobijala je identičan odgovor. Ako bi me, pak, neko pitao ko mi je suprug, odgovarao bih mu da je moj suprug zapravo moja supruga i da stvarajući potomstvo činimo ono što je činio sam Bog. Ako bi neko zatražio da pojasnim to, govorio sam da je božja priroda (na ma kojeg se Boga ovo odnosilo) u biti hermafroditska, da sadrži i muški i ženski princip, pa je stoga u jednom specifičnom teološko-erotskom smislu samodovoljna i samostvarajuća…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Jedanput sam imao ljubavnika, drugi put ljubavnicu; nisam morao da ih imam, a mogao sam ih imati još više. Jedanput je moje srce bilo ranjeno: bol koji sami sebi nanosimo ranjava više od onoga koji nam nanose drugi, a ovaj moj – naravno – naneo sam sebi ja lično, ulazeći svojim muškim delom duboko u matericu mog ženskog dela, pri čemu je taj surovi ples ovaj put trajao satima. Jedanput je moj ženski deo odbio da vodi ljubav i to me je (tj. moj muški deo) bacilo u depresiju koja bi se možda završila samoubistvom da se tome nije protivio upravo njen krivac – moj ženski deo. Jedanput sam poželeo da se razdvojimo, da živimo kao svi drugi ljudi sa identitetom pola, ali je taj rastanak onemogućila Ljubav, Ljubav koja nas je sjedinjavala onako kako nikada, čak ni u bajci, nisu bili sjedinjeni neki ljubavnici: verno, do groba, ali i večno, u grobu i na onom svetu…

* * *

…Bio sam zatočenik sna, bio sam embrion. Slušao sam majčino srce dok sam spokojno počivao u njenoj utrobi, dok sam zaštićen plivao u njenim toplim sokovima. Slušao sam buđenje svojih čula, dodirivao i milovao sve ono na meni i oko mene što mi je donosilo fizičku radost, gutao sam tečnost iz koje sam nastao i koja je sada za mene predstavljala najuzvišeniju slast. Slušao sam zvuke koji su značili da moj otac uzima moju majku: ti zvuči kao da su uzimali i mene, ti zvuči kao da su i mene punili onim vrelim, pulsirajućim mesom koje je tako moćno ispunjavalo moju majku iznutra…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam embrion. Sklupčani embrion koji se zadovoljava samim sobom, ali i telesnim dodirima, telesnim drhtajima svoga oca i svoje majke: svaki njihov orgazmički grč bio je i moj, svaki njihov uzdah strasti takode je bio i moj, sva energija koju je emitovao njihov divlji eros bila je energija koja je i u meni stvarala – doduše još nedozrelu, neartikulisanu, nesvesnu – ali ipak takođe snagu divljeg erosa. Sklupčani embrion, još nerođeno stvorenje, maleno biće koje u majčinoj utrobi sisa prst, samo je divlji eros doživljavalo kao istinski eros, osetivši da je njegov vrhunac, njegov čudni smisao upravo u neobuzdanosti, preterivanju, animalnosti: ako nas Ljubav čini ravnim bogovima, rekao bi sklupčani embrion svojim nemuštim jezikom, onda nas telesnost na jedan sakralni način vraća našim korenima, našim arhetipovima…

* * *

…Bio sam zatočenik sna, bio sam ameba. Živeo sam u vodi, živeo sam nestvarno, živeo sam životom bespolnog organizma, živeo sam za onaj čas kada ću se susresti sa drugim entitetom i spojiti u potpunosti, živeo sam za to pretapanje kada postajemo novo, jedinstveno telo i novo, jedinstveno biće. Živeo sam nesvestan da je to zapravo savršenstvo, živeo sam nesvestan da je savršenstvo i posedovanje promenljivog oblika tela, živeo sam nesvestan da savršenstvo predstavlja i mogućnost razmnožavanja prostom deobom, kada se iz jednog preobraziš u Dva. Živeo sam nesvestan da je svako razmnožavanje na izvestan način erotski čin, živeo sam nesvestan da imam moći koje nemaju ni najrazvijenija božja stvorenja. Živeo sam i jednostavno plutao, nošen vodenim strujama i svojim mutnim nagonima…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam Biće Ništavila. Ili sam bio Ništavilo samo: sastojao sam se od Mraka, bio sam prvobitni Haos, bio sam Nebiće koje će u kosmološkoj erotskoj Igri Stvaranja začeti beskrajne svetove i bezbrojna bića tih svetova, a ova će – opet – u odrazu moje prvobitne igre ponavljati svoje (beskrajne, bezbrojne) oblike erotske igre i istovetnog stvaranja…


Sava Damjanov: Rođen je 1956. godine u Novom Sadu, gde se i školovao. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu (1980. godine, grupa za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik), magistrirao (1986) i doktorirao (1996) na istom fakultetu (mentor mu je bio akademik Milorad Pavić). Radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao redovni profesor na Odseku za srpsku književnost: predaje Srpsku književnost 19. veka i Kreativno pisanje, a na doktorskim studijama Kulturu postmodernizma. Od školske 2003/4. do školske 2006/7. bio je rukovodilac je magistarskih studija na Odseku za srpsku književnost.U okviru doktorskih studija angažovan je kao predavač ili mentor na domaćim i stranim univerzitetima (Beograd, Niš, Nikšić, Ljubljana, Zagreb, Lisabon, Bordo, Venecija, Krakov, Segedin, Melburn).
Piše prozu, književnokritičke i književnoistorijske radove. Njegova naučna istraživanja usmerena su pre svega ka fantastičkoj književnosti, erotskim i jezičko-eksperimentalnim slojevima u srpskoj tradiciji, teoriji recepcije, postmodernizmu, kao i ka komparativistici. Priređivao je za štampu tekstove srpskih pisaca 18, 19. i 20. veka. Tokom devedesetih godina uređivao je časopis za svetsku književnost «Pismo» i «Sveti Dunav» – magazin posvećen srednjoevropskoj kulturi. Uređivao je «Biblioteku srpske fantastike» (IC „Solaris“) i ediciju «Novosadski manuskript» (izdavač Gradska biblioteka Novog Sada),koje je pokrenuo i koncipirao. Nekoliko godina bio je član uredništva antologijske biblioteke „Deset vekova srpske književnosti“ (čiji je jedan od utemeljivača) kod Izdavačkog centra Matice srpske; član žirija Brankove nagrade Matice srpske bio je od 1987. do 2004 ( i njegov predsednik od 1992. godine). Osnivač međunarodnog književnog festivala „Prozefest“ (u Novom Sadu, 2007.godine) i nagrade „Milovan Vidaković“ ( 2008) koja se na njemu dodeljuje za životno delo. Bio je predsednik Upravnog odbora Gradske biblioteke u Novom Sadu (2005-2008), član Upravnog odbora Srpskog književnog društva (2010-2012) i član Upravnog odbora Matice srpske (2008-2015), a predsednik Upravnog odbora Sterijinog pozorja 2012-2017. Od 2018. Predsednik je i jedan od osnivača Društva novosadskih književnika (DNK).
Govori, nemački, engleski i ruski jezik.
Pored brojnih tekstova u domaćoj i stranoj periodici, objavio je sledeće knjige: Istraživanje Savršenstva (roman), Beograd 1983; Graždanski erotikon (antologija), Niš 1987; Koreni moderne srpske fantastike (studija), Novi Sad 1988; Kolači, Obmane, Nonsensi (priče), Beograd 1989; Šta to beše mlada srpska proza? (eseji i kritike), Beograd 1990; Pričke (proza), Beograd 1994; Nova (postmoderna) srpska fantastika (antologija), Beograd 1994; Koder: istorija jedne recepcije (studija), Beograd 1997; Povesti različne: lirske, epske, no najviše neizrecive (priče), Novi Sad 1997; Glosolalija (izabrane i nove priče), Novi Sad 2001; Novo čitanje tradicije (književnoistorijski ogledi), Novi Sad 2002.;Novi Sad-zemlji raj (hrestomatija,u koautorstvu sa L. Mustedanagić ), Pančevo 2003; Novi Sad-zemlji raj I-II (hrestomatija, u koautorstvu sa L. Mustedanagić), Pančevo 2004; Antologija serbskoj postmodernoj fantastiki (na ukrajinskom), Lavov, 2004, Postmoderna srpska fantastika (antologija), Novi Sad 2004: Graždanski erotikon (antologija-drugo, dopunjeno i ilustrovano izdanje), Novi Sad 2005; Remek-delca (priče), Beograd 2005, Eros i Po(r)nos (eseji, prikazi, mistifikacije), Beograd 2006, Istorija kao Apokrif (roman), Novi Sad 2008, Apokrifna istorija srpske (post)moderne (eseji), Beograd 2008, Porno-liturgija Arhiepiskopa Save (priče), Novi Sad-Zrenjanin 2010, Itika Jeropolitika@VUK (roman), Novi Sad 2014.

DAMJANOV: SRPSKA KNjIŽEVNOST ISKOSA (izabrani književnoistorijski i književnokritički radovi), knjiga 1-5, „Službeni glasnik“, Beograd 2011-2012:
Knjiga 1: VRTOVI NESTVARNOG (ogledi o srpskoj fantastici)
Knjiga 2: VELIKI KOD: ĐORĐE MARKOVIĆ KODER (studija i eseji)
Knjiga 3: SRPSKI EROTIKON (erotografija u srpskoj književnosti)
Knjiga 4: NOVA ČITANjA TRADICIJE 1-3 (književnoistorijski ogledi)
Knjiga 5: ŠTA TO BEŠE SRPSKA POSTMODERNA? (eseji i kritike)

Od 2018. godine u novosadskoj „Agori“ počinje da izlazi edicija DAMJANOV:ISKONI BE SLOVO (izabrana proza Save Damjanova u pet knjiga).

Njegovi tekstovi prevođeni su na engleski, francuski, nemački, ruski, poljski, češki, mađarski, slovački, rusinski, ukrajinski, bugarski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u antologijama savremene srpske proze. U zimskom semestru 2001/2002. predavao je na katedri za slavistiku Univerziteta u Tibingenu (Nemačka); držao je predavanja i na Univerzitetima u Regensburgu, Frajburgu, Berlinu, Haleu, Triru, Getingenu, Bonu, Torinu, Veneciji, Krakovu, Vroclavu, Varšavi, Gdanjsku, Lođu, Opolu, Sosnovjecu, Velikom Trnovu, Ljubljani, Zagrebu,Cetinju,Skoplju, Budimpešti, Kijevu i Lavovu. Učesnik je mnogih međunarodnih književnih i naučnih simpozijuma u zemlji i inostranstvu.
Za svoja književna i književnoistorijska dela do sada je primio «Brankovu nagradu», nagradu «Zaharije Orfelin», Nadgradu SIZ-a kulture Vojvodine za originalni domet u književnoj istoriografiji, Nagradu za najbolju proznu knjigu godine(1994) Društva književnika Vojvodine, te nagrade «Laza Kostić», „Gospođin vir“, „Sreten Marić“, „Todor Manojlović“ i „Art anima“. Njegova .Antologija srpske postmoderne fantastike proglašena je 2004. godine za najbolju stranu knjigu u Ukrajini. Bibliografija prikaza ili eseja o njegovim knjigama, kao i intervjua u domaćim i stranim časopisima broji više od dve stotine jedinica.


Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza i Snovi na međi.

Related posts

Zoran Ilić – Sanda Žanin

Libartes

Radmilo Anđelković – Buđenje zmaja

Libartes

Dušan Gojkov – Kako je počeo rat

Libartes