Ana Ristović je pesnikinja i književni prevodilac. Trenutno je u Berlinu, a stipendija DAAD fondacije joj omogućuje da se tamo bavi samo pisanjem, iako pisanje nije samo “ono na papiru, već i lični doživljaj sveta u kojem živimo”. Ana je objavila devet knjiga poezije, a upravo je završila i novu zbirku koju će uskoro objaviti izdavačka kuća „Arhipelag”. O ovoj zbirci, kao i o mnogim drugim zanimljivim temama, pročitajte u razgovoru sa Anom, koji je vodila Milena Ilić Mladenović.
U poslednje vreme se dosta priča o književnim nagradama. Ti si laureatkinja nekoliko prestižnih poetskih nagrada. Kako ta vrsta priznanja utiče na tvoje stvaralaštvo?
Jedina vrsta uticaja nagrada koje sam dobila na moje stvaralaštvo je ta da povećavaju stepen odgovornosti prema budućim čitaocima kao i prema budućim pesmama koje ću napisati. Ako mi je već ukazano nečije poverenje, trudim se da ga ne izneverim. Svedoci smo, međutim, i toga da su mnoge nagrade izgubile svoju nekadašnju težinu pre svega zbog vanknjiževnih razloga koji su upleteni u politiku njihovog dodeljivanja. Često se dodeljuju i po principu ,,ja tebi – ti meni” ili ,,hajde njemu ili njoj, vreme mu je.” Najveća nagrada, ipak, jednom pesniku je odjek koji njegova pesma načini u čitaocu, način na koji ga pokrene, zapita, pomeri i probudi. Ako to sam pesnik ili pisac ne shvata, ako ga zanimaju pre svega nagrade – onda – dođavola s takvim piscima i pesnicima. A svim budućim kandidatima za nagrade savetujem pre svega da pročitaju izvrsnu knjigu Tomasa Bernharda ,,Moje nagrade”. To je sjajno, autoironično i ironično štivo o svim našim sujetama, kao lični piščev obračun sa šakom licemerja koja vlada kulturnim politikama i scenama, a pri tom je urnebesno duhovito.
Tvoje pesme žive i van papira. Učestvuješ na internacionalnim pesničkim festivalima, tvoja poezija je prevedena na nekoliko svetskih jezika. Kakav je osećaj izgovarati stihove na jeziku koji nije „njihov“? Kada se te pesme prevedu, osećaš li da si ih poslala u svet i da će sada da vode život mimo tebe? Ili da su malo manje tvoje?
Čim napišeš pesmu i objaviš je – ta pesma nije više samo tvoja već je deliš sa drugima. Ona u njima pronađe odjek ili ne – ali koliko čitalaca, toliko i njenih tumačenja, toliko i prepoznavanja drugih u tvojoj pesmi, a tek kada je reč o pesmi ili pesmama koje su prevedene na druge jezike – one nastavljaju da žive u jednom sasvim novom jezičkom identitetu, prepoznate ili ne od strane novih, drugojezičnih čitalaca. Svaka pesma vodi samostalan život onog trenutka kada je pročitaš jednom jedinom biću, ona tada više nije stvar tvoje ,,fioke” tj. tvoje sveske ili tvog kompjutera. Ona nastavlja svoj život kroz druge. U tome je i smisao poezije, u njenom neprestanom, različitom, putovanju kroz sveopšte duše. Ne postoji nijedno jasno ni tačno tumačenje nijedne pesme – svako će moći da je otkrije na svoj način, i svaki način biće pravi. Moje pesme su onoliko moje koliko su i tuđe – baš zato što je smisao pisanja, pisati da bi neko čitao i doživljavao na svoj način. Moje su upravo onoliko koliko su – tuđe. Da nisu i tuđe, ne bi više bile moje, jer ne bi imale više svoj smisao.
Kako gradovi u kojima stvaraš utiču na tvoj rad? Ima li poetskih nacija? Ima li gradova čija je energija poetskija od energije drugih gradova? Kako je biti pesnikinja u Berlinu, a kako u Beogradu?
Na ovaj ili onaj način boravila sam u mnogo gradova i zemalja, ali, ono što mogu da zaključim na osnovu tog ,,poetsko-putničkog” iskustva je da su najpoetskije nacije nacije latinoameričkih zemalja. U njima se veoma neguje pesnička reč, festivali su ne samo izuzetno posećeni, već svako selo ima svoj pesnički festival, a zemlja koja apsolutno prednjači po veličanju pesničke reči i značaja koji joj pridaje je Urugvaj. Treba podsetiti i na to da je bivši predsednik ove zemlje Hose Muhika, onaj koji je bio poznat kao ,,najsiromašniji predsednik na svetu”. Valjda sve to ima i neke veze sa poezijom i značajem koji joj se prirodaje. Boraveći u Kolumbiji, neke dve nedelje, i učestvujući na nekoliko njihovih pesničkih festivala shvatila sam da njihova deca od malih nogu uče napamet ne samo stihove dečijih pesmica, već i najznačajnijih pesnika ,,za odrasle”. Svaki festival bio je propraćen svitom dece koja su tom prilikom te pesme recitovala. U toj zemlji postoji festival, u gradu Medelinu, koji okupi oko 50.000 posetilaca, željnih pesničke reči.
Trenutno živim godinu dana u Berlinu na jednoj izuzetno značajnoj stipendiji – DAAD fondacije, zapravo, to je najveća evropska rezidencijalna stipendija za sve umetnike, koja već obezbeđuje godinu dana života u ovom gradu, i to mi omogućuje da godinu dana mogu da se posvetim isključivo pisanju, što je, svakako izuzetna privilegija koja se dešava jednom u životu. Berlin je izuzetno stimulativan grad po pitanju inspiracije, ali i grad koji je, na neki način, ogledalo onoga koji u njemu živi ili duže boravi. Zanimljivo je da ga većina pamti po klupskoj sceni i po tome što je to grad koji nikad ne spava, ali na mene pre svega ostavlja utisak kao grad predivnih prirodnih oaza, parkova, jezera, i prostora gde, jednostavno, možeš da doživiš prirodu, i kao grad u kojem te ujutru bude glasovi ptica. Kažu, da su to kosovi.
O tome kako je biti pesnikinja u Beogradu … huh. Drugi put.
„Ne pišeš godinu dana, možda i više, a onda,/ odjednom, svake večeri pesma. I uplašiš se.“ Da li u tvom radu postoji nešto kao period posmatranja, učenja, akumulacije ili stalno pišeš?
Nikada ne pišem stalno. Ma ko li to piše stalno? Šta to znači stalno, da pesnik piše i dok na primer, sprema ručak, i dok vozi auto, dok se tušira? Možda neki pesnički manijaci. Mada, ukoliko pisanje doživljavamo kao neprestani proces inspiracije i akumulacije – onda da, piše se stalno, jer ona njutnovska jabuka uvek može da ti padne na glavu, i pada – na svim mogućim mestima. A kada je reč o samom pisanju kao procesu fizičkog zapisivanja pesme, postoje vremenski periodi od nekoliko meseci kada ne napišem nijednu pesmu. Sve zavisi od toga čime se još u tom trenutku bavim. Razapeta sam između mnogih obaveza, između posla u školi, neprestanog prevođenja, i moje pesme nastaju stihijski. A čak i kada ne bi bila takva situacija, nisam od onih pesnika koji bi svakih godinu–dve objavljivali novu zbirku poezije, jer smatram da se treba menjati, usvajati, upijati novo, dopustiti da doživljaj odjekne u tebi. Lako je imati jednu matricu pa ređati iste pesme godinama po njoj. Ima takvih pesnika, meni su lično dosadni. Našao/našla šemu, pa svira decenijama po njoj.
Ako su tvoje knjige male zebre „čija se kičma povija pod prstom“, ko su jahači koji ne bi bili zbačeni s leđa?
Ta pesma je nastala pre više od deset godina. Nemam pojma! Da li mislite da pesnik sve zna o onome što je napisao i da za svaki stih ima odgovor tumačenja? Pronađite sami odgovor! 🙂
U jednoj pesmi opisuješ supružnike koji, u istoj prostoriji, kuckaju mejlove jedno drugom, komunicirajući na taj način. Toliko su tihi u tom „dijalogu“ da ih, na kraju, nadjačava nameštaj. Strah od blizine. Ima li nam spasa?
Nema. Živimo u vremenima potpune otuđenosti i otuđenost će postajati sve veća, sa razvojem novih tehnologija i potrebom čoveka da komunikaciju sa drugim učini što bržom i jednostavnijom. A upravo zbog toga će ta komunikacija biti sve ređa, a istinski susret između dvoje ljudi nešto, što će spadati u raritete. Jednak paradoks važi i za to, koliko smo svakodnevno zasuti informacijama o svemu mogućem što se u svakom trenutku dešava na svetu – dakle svakodnevni, svakotrenutni kontakt sa svetom nam je redovno omogućen – a te informacije prolaze kroz nas svetlosnom brzinom i ne zadržavaju se u nama. Nikad lakše, u ovo doba, biti pametan, a nikad teže. Ljudski mozak postaje jedan lepi, papirnati lampion koji svetli ali malo jača svetlost ga lako sprži.
U pesmi Reči lirski subjekt se plaši ljudi koji su reči bez reči. Reci mi nešto o onima koji jesu reči.
Ljudi koji jesu reči su ljudi koji ne izgovaraju fraze u razgovoru sa drugima i čija komunikacija se ne svodi na njih. Ali, ukoliko biste počeli da beležite svakodnevnu komunikaciju između većine ljudi, shvatili biste da se ona svodi upravo na to, na fraze, na formule već hiljadu puta ponavljanje, na obrasce, na opšta mesta. Ljudi koji jesu reči su oni kojima su reči bitne i koji umeju da razgovaraju, a ne da falsifikuju ono što su već milion puta čuli. Takvih je, nažalost, malo. Ipak, da nije ovih koji izgovaraju neprestano fraze i opšta mesta svakidašnjica bi bila mnogo teža za podnošenje. Zamislite da ne izgovarate frazu susrevši komšiju u liftu. To bi bila katastrofa. A uz sve to, jedna od najvažnijih stvari kako u međuljudskoj komunikaciji tako i u životu svakog pojedinca je tišina. Prostor van feči, izgovorenih i zamišljenih.
Tvoja poetika se menjala od „Snovidne vode” do „Čistine”. Ipak, čini se da je tek „Čistina” očišćena od nekih poetskih formi i ukrasa koje su bile sastavni deo prethodnih zbirki. Nema naslova, nema svojstvenog ritma – sirovija je i surovija. Stvarnost postaje stvarnost na još jedan, ogoljeniji način. Da li je to zaista čist, novi prostor koji vapi da bude istetoviran, trajno našminkan? Ili je to njegova neminovnost?
Ne znam. Svako tumačenje vlastite poetike mislim da je lažno, pokušaj pesnika da odgovori datom zadatku – pitanja – tako što će ispasti pametan, i tako što će naknadno osmisliti ono o čemu uopšte nije razmišljao dok je pisao. Na čitaocima, na vama je da procenite. Istina je da se iz zbirke u zbirku menjam. Čistina je prostor koji omogućava čistiji pogled na ono što se pruža pod njim, to je proplanak koji nudi drugu vizuru. To što pesme nemaju naslove nije ništa novo, pa to sam imala i u svojoj drugoj pesničkoj zbirci ,,Uže od peska”. U sledećoj zbirci pesme imaju naslove. Biće još promena. Ništa programski, ništa unapred smišljeno.
Znači li to da je nova zbirka u planu?
Upravo sam završila novu zbirku poezije koju će, kao i prethodnu objaviti ,,Arhipelag”, ove godine. Upravo rezidencijalna stipendija na kojoj sam trenutno omogućila mi je da se intenzivnije posvetim pisanju. Pored te zbirke, trenutno radim na još jednoj knjizi, poetske proze, tačnije kratkih tekstova o predmetima koji su izašli iz upotrebe ili im preti skorašnje iščeznuće (audio-kaseta, video-kaseta, flopi disk, longplejke, pisaća mašina, razglednice, novogodišnje čestitke itd). Tu knjigu nikako da završim, jer, izgleda da se sa razvojem tehnologije i industrije brzometno povećava broj stvari koje smo još do juče koristili, a više ih ne koristimo. Ali, i ta knjiga će svakako biti gotova ove godine.
Tema ovog broja časopisa Libartes je buđenje. Da li nas poezija čini budnijim?
Čini nas zapitanim nad svetom u kojem živimo i nad samim sobom. Nažalost, to je samo pretpostavka, jer – kada bi svi ljudi na ovom svetu čitali poeziju da li bi taj svet bio bolji? Ne znam. Među diktatorima i onima koji su uništili onoliko ljudskih života ima iskrenih uživalaca umetnosti. Hitler je hteo da bude slikar.
I za kraj, da li postoji dnevna doza poezije?
Dnevna doza poezije za svakog čoveka, makar i ne čitao poeziju je specifičan način na koji će dočekati novi dan. Da li će primetiti neki prizor koji bi mu inače utekao pogledu, ili će ga zanemariti, prevideti… Da li će umeti da vidi, da gleda. Pesma nije samo ono što je na papiru, već i lični doživljaj sveta u kojem živimo.
Ana Ristović je rođena 5.4.1972. godine u Beogradu. Diplomirala je srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Objavila je 9 pesničkih zbirki: Snovidna voda (1994), Uže od peska (1997), Zabava za dokone kćeri (1999) Život na razglednici (2003), Oko nule (2006), P.S. (Izabrane pesme, 2009), Meteorski otpad (2013), Nešto svetli, izabrane pesme (2014), Čistina (2015). Dobitnica je nekoliko najuglednijih nagrada za poeziju; nagrade ,,Branko Miljković“, ,,Brankove nagrade“, nagrade ,,Milica Stojadinović Sprkinja“, ,;Disove nagrade“ za kompletan pesnički opus (2014), nagrade ,,Desanka Maksimović“ za ukupni doprinos srpskoj poeziji, kao i nemačke nagrade “Hubert Burda” za mladu evropsku poeziju, 2005. godine. Njene pesme su prevođene na brojne jezike (engleski, nemački, francuski, španski, poljski, češki, slovački, slovenački, makednoski, bugarski, arapski, finski ….) i zastupljene su u više domaćih i stranih antologija. Pojedinačne knjige izabranih pesama su joj prevedene na engleski, nemački, slovenački, slovački, makedonski, i mađarski jezik. Prošle godine, 2017. njena knjiga izabranih pesama objavljena je u Americi, pod nazivom ,,Directions for Use» (prevodioci Maja i Stiven Teref) i našla se među finalistima prestižne američke nagrade National Book Critics Award koja se dodeljuje najboljim knjigama američkih i inostranih pisaca u protekloj godini.
Bavi se i prevođenjem sa slovenačkog jezika sa kojeg je do sada prevela više od 30 knjiga savremene slovenačke proze i poezije.
Član je Srpskog književnog društva, Udruženja književnih prevodilaca Srbije, P.E.N. centra Srbije i počasni član Društva slovenačkih pisaca.
Tokom 2018/19. godine stipendista je rezicencijalnog programa DAAD – Artists in residence – u Berlinu.
Pročitajte i: